Paco de Lucía: La Búsqueda (2014, Spanish documentary)

Režija: Fransisko Sančez Varela
Scenario: Kasilda Sančez i reditelj.
Film o gitaristi Paku de Lusiji.

Film sam najpre video na RTS-u, a onda dvaput na Jutjubu, s engleskim odnosno ruskim titlovima.

De Lusija je divan čovek, dečački pošten i iskren, talentovan i uvek mladog i tragalačkog duha. Razvijao se tokom celog života, dosegao je visine a ostao u duši onaj ulični svirač, koji je, kada se obogatio, rekao: "kada sam zaradio prvi milion, odneo sam ga u banku, nisam revolucionar..." Pošteno.

De Lusija je umro pre nego što je dokumentarac završen. Dok je bio na nekoj američkoj plaži s porodicom, puklo mu je srce. Reditelj se, kaže, dvoumio šta da radi. To je foliranje. Film je već bio gotov.

Ima dosta folirancije u dokumentarizmu i mokumentarizmu, to je lagodan izlaz za ljude koji nikada neće nabaciti lovu da snime igrani film, a u ovoj niši može se s malo para mnogo postići, čak i ako si neiskren.

Kroz film se ipak probila ličnost Paka de Lusije, njegova dobrota i poštenje. Nije bilo mnogo dokumenata iz njegove najranije mladosti, znači pre puta u SAD. Zato su korišćene one retke fotografije, koje su, uz pomoć moderne animacije, "oživljene". Pako je bio vezan za starijeg brata, s ocem je imao - reklo bi se - netraumatičan odnos, a naročito je voleo majku. (Koja je i razlog što nosi ime koje nosi.) Flamenko je, kao ples, pevanje i sviranje na gitari, dugo smatran manje vrednim. Britanski istorijski izvori navode da su romski useljenici iz Indije doneli kastanjete i tambure iz severne Indije. De Lusija je flamenko podigao na nivo cenjene umetnosti, koja uz to može i da puni koncertne dvorane. Ima u flamenku škarta, naročito u pogledu "pevanja", o tome i sam de Lusija govori u dokumentarcu ("a inače flamenko pevanje ume da liči na kevtanje i zavijanje!"). Ali, saradnja s Kamaranom de la Islom dala je dignitet [agresivni lingvistički laici u vidu kolmovanih tetaka sada sikću na ovu reč i ištu "dostojanstvo", mašući amrelama i zadižući suknjetine da bi bolje potrčale, ali neću im udovoljiti] i tom aspektu flamenka. Ta saradnja de Lusije i de la Isle je fascinantna. Da je bila reč o bilo kojoj drugoj zemlji, to bi bio gej odnos. (Kako se samo oni gledaju na tim fotografijama...!) Ali, ne i u Španiji. Nije to bilo to.

Dirljivo je kako je de Lusiji priznanje (napokon!) odao čak i (do tada) najveći španski flamenko gitarista i kako je to ovom prvom došlo kao melem na ranu (odahnuo je)...

De Lusija je bio neopisivo iskren: priznao je da do četrdesete nije znao šta je improvizacija. A kada je saznao za nju, njegov razvoj je krenuo u sasvim drugom smeru.

Uvek je davao šansu mlađim gitaristima: retko je nastupao sam, rado je angažovao mlađe, potpuno nepoznate (lokalne) kolege da ga prate.

Čak i kada se vidi zrnce sujete, to je ona simpatična, dečačka sujeta, na primer, kada posle napornog studijskog snimanja menja obuću: skida pretesne flamenko čizmice (u studiju ih je nosio!) i navlači, takođe pretesne, kožne mokasine (jer izgled mu je uvek bio važan, pa i u garderobi), dok samokritički opisuje svoje sviranje: "lepo je bilo dok se nisam setio da je ovo za večnost, a onda koncentracija ode dođavola!"

I u onoj sceni kada sam popravlja matičnu ploču svog muzičkog kompjutera, tu se vidi i dečačka radoznalost i hvalisanje što je ovladao novim tehnologijama, to je tako simpatično!

Retko sam video toliko neiskvarenosti u velikom umetniku kao u de Lusiji. Svoje prilično siromaško poreklo nosio je bez srama ali i bez hinjenog ponosa, uvek je išao dalje, trudeći se da nauči nešto novo, da sviranje podigne na (još) viši nivo, nimalo se ne osećajući ugrožen od mlađih generacija i "novih tendencija", kao i bez snishodljivosti prema velikanima pre njega. A s onim što je zaradio, sebi i porodici je ugađao iz gušta.

Ne bih rekao da je rediteljeva zasluga što je film ispao ovakav: ovo je de Lusijin film, njim samim.