Kada otac sirote familije, koja ima mentalitet garavog mafijaša sa Savamale, kaže, dok gleda diplomu koju je falsikovala njegova ćerka, "Šteta što na Oksfordu nema odsek za falsifikovanje, moja ćera bi imala najbolje ocene!", publika se slatko smeje, pa to tako liči na komad (i film) Gorana Markovića i tako liči na nas.
Jedan po jedan član sirotinjske familije, koja živi "u suterenu, u nehigijenskim uslovima" uhlebljuje se u domu superbogate porodice što stanuje u pametnoj kući dostojnoj rimejka filma "Kada stranac pozove". Najpre sin počinje da daje časove engleskog ne bap prepametnoj slatkoj ćerki pomenute familije (taj zamajac nije uverljiv: on dobija posao na preporuku frenda, dosadašnjeg instruktora, koji nastavlja studije u Engleskoj), zatim sin podmetne sestru kao "nekonvencionalnu" nastavnicu likovnog za sinčića, koji je razmaženko, dobija sve što poželi i živi kao u bogatoj amerikanskoj porodici, zatim ta "nastavnica" smesti zvrčku porodičnom vozaču pa se i na to mesto šofera uvali otac, a na kraju - kada otkriju da verna kućna pomoćnica u kući pati od alergije na breskve - svi odreda počnu da jadnu ženu zasipaju breskvinim dlakama i optuže je da ima tuberkulozu. Tako se i četvrti član familije iz suterena, majka, zapošljava na mestu kuvarice i kućne pomoćnice.
Dotle je film lepršava slepstik komedija i to ne preterano uverljiva, nešto kao korejska varijanta Nušićevog "Dr"-a i/ili Markovićevog "Falsifikatora". Prosto se oseća istočnoevrospki šmek. Glupi bogataši, glupi siromasi, a gledaoce boli dupe.
Reditelj je proračunato prikazao bogatašku i sirotinjsku familiju različito od horizonta očekivanja. Sirotinja je toliko ušla u fazon preživljavanja da je poprimila šanerske pacolike osobine, i jedino sinak pokazuje neke rudimente humanosti. Bogataši su omamljeni, gotovo otupeli od udobnosti, razmaženom sinu se popušta u svemu a on to koristi i glumi talenat za likovnu umetnost, majka je očigledno "trofej", mlađa supruga bez mnogo mozga, ćerka je priglupa slatkica, jedino je glava porodice relativno bistar čovek, koji uživa u bogatstvu s odlučnošću amerikanskog naftnog bogataša. Život u suterenu sirotinje je estetizovan, tako da više liči na japanske horor filmove nego što će da provocira razmišljanja o socijalnim razlikama.
Viša južnokorejska klasa je stopostotno amerikanizovana, pokondirena i živi po holivudskom obrascu, a elemenat "visoke kulture" je unet praktikovanjem evropske barokne kamerne muzike.
Neprocenjivi su dijalozi između novog vozača (sirotinsjkog oca) i bogataškog oca: ovaj prvi nekoliko puta ide po oštrici brijača, gotovo prelazeći granicu u odnosu najamnog radnika i poslodavca, i bogati tatko je veoma blizu da zapravo razotkrije prevaranta (ili barem da se naljuti na njega). Ali, toliko je siguran u sebe da "od šume ne vidi drvo pred sobom".
Metafora smrada sirotinje je odlično iskorišćena, ali ne samo kao metafora već i kao okidač horor klanice u poslednjoj četvrtini filma.
E sad, taj prelaz na horor - mnogo je precenjen u gotovo svim kritikama. Desničari su slavodobitno zaključili da su eto i Holivuđani (i Korejci koji se lože na Holivud kao ovaj ovde Joon-ho) u Džokeru i Parazitu snimili žestoke kritike kapitalizma, samo se ne slažu da li je to bilo namerno ili im se omaklo, dok su levičari ronili krokodilske suze nad lošim položajem radničke klase u Koreji pa i na Zapadu uopšte.
Znači, taj prelaz na horor je previše proračunat. Taman kada se čini da se familija iz suterena tako dobro uhlebila da se maltene preseila u kuću - jer bogataši odoše na neko letovanje ko zna gde, smučanje u Nepalu ili kupanje u Španiji - na vrata pozvoni ona bivša kućepaziteljka, alergična na breskve. Oni je puste i ispostavi se da žena u podrumu "pametne" kuće drži nekakvog korejskog Džejsona.
Ona prvo moli za parče hleba i da nikome ne kažu, ona nudi mito, ali - kada sazna šta se dogodilo - od žrtve očas posla postaje dželat i ucenom primora uhlebljenu porodicu prevaranata da joj dozvoli da stanuje u podrumu.
Potpuno odsustvo "radničke solidarnosti" i pacolika borba za opstanak pogađaju gledaoce kurcem u čelo, ali oni ništa primećuju.
Događaji se ubrzavaju, jer nema vremena da uhlebljena suterenska familija prihvati ucenjivačicu i njenog Džejsona, budući da su bogataši morali da otkažu letovanje zbog poplave. Treba navrat-nanos počistiti nered, koji su, onako raskomoćeni, napravili u tuđoj kući, i bivšu kućepaziteljku i njenog Dežjsona i silom vratiti u taj prokleti podrum.
Tada dve sirotinjske familije u suludom slepstiku počinju rat do istrebljenja - a za mrvice sa stola bogataša.
Gledalac ni u jednom trenutku ne pomisli na bilo kakvu socijalističku utopiju ili na socijaldemokratski politički program, već samo na Fukujamu i njegovo zapažanje iz predgovora II izdanju Kraja istorije: da sirotinja sa svih meridijana glasa nogama i po cenu rizikovanja života želi da se useli u bogatije zemlje trulog kapitalizma, u želji da se zadovolji makar carskim mrvicama...
U jednom trenutku, Džejson iz podruma rascopa glavu onom "instruktoru" engleskog, možda jedinom liku koji ima neke šanse da postane humanoidni lik u filmu. I onda prođe pored kuhinjske radne površine i uzme nož, ovoga puta kao Majkl Mejers u "Noći veštica" i ode da kolje. Ali, koliko se tu vidi socijalna osnova?! To džejsonovsko klanje vuče na Bolanja i njegovo "provetravanje biblioteke" (izraz I. Marojevića) i njegovo bez zazora korišćenje citata iz filmova i anglosaksonske književnosti u, inače skučenom, setting-u napučenom samo proleterskim pesnicima sa španskog govornog područja (Divlji detektivi, 2666, Udaljena zvezda).
U opštem klanju ne učestvuje samo "korejski Džejson", sin bivše kućepaziteljke, već i onaj, možda u početku nekima simpatičan, otac i šofer bogataške porodice: a okidač za njegovo nasilje je više puta pomenuta činjenica da svi oni iz suterena - smrde! Barem tankoćutnim nosevima bogataša...
Nekadašnji upravnik bolnice "Sveti Sava", psihijatar Jovan Striković, pre tridesetak godina na nekom simpozijumu u Velikoj Britaniji je izjavio da je Njegošev "Gorski vijenac" bolje delo od Šekspirovog "Hamleta" iz najmanje dva razloga. Prvo, "Hamlet" je zasnovan na izmišljenim događajima, a "Gorski vijenac" na istinitim. Drugo, u "Hamletu" gine tuce likova otprilike, a broj žrtava u"Gorskom vijencu" meri se hiljadama. To je rekao Striković i dao na poklon Britancima neki kamen, "koji ima univerzalno značenje", valjda za razliku od potoka i cveća u Stratfordu na Avonu (tamo se prodaje med skupljen sa cveću koje je pomenuto u Šekspirovim dramama, sa svetom zavišću je pisao Milorad Pavić pre nego što je napisao "Hazarski rečnik"...) E sad, "Džejson" iz podruma u ovom filmu zaista ima opipljiviji, "realniji" razlog za krvoproliće od Džejsona iz serijala "Petak trinaesti" a obaška od malo višeklasnijeg Majkla Mejera iz "Noći veštica" i strikovićevska logika pije vodu, a osim toga u bolanjovskom ključu ovo je provetravanje slepstikovske, maltene melbrukovske i vodviljske radnje u prvoj polovini filma (dok se cela suterenska familija ne uhlebi u bogataškoj kući) a zatim i pozorišne, apsurdističke, bolanjovske atmosfere kada radnja dođe do trenutka u kom se ne može dalje. Korejski Džejson iz podruma uzima nož kao što Bolanjov pesnik izaziva kritičara na dvoboj sabljama u "Divljim detektivima", čime se Borhes izlaže opasnosti da dobije zapaljenje pluća.
Jedini aspekt filma koji bi možda mogao da ima neko skriveno značenje jeste "Džejsonovo" korišćenje morzeove azbuke. (Život u podrumu naprosto odbijam da prihvatim kao metaforu, to je tako otrcano.) "Žanrovski prelaz" takođe ne uzimam ozbiljno u razmatranje.
Uostalom, ako je Žižek našao za shodno da o "Džokeru" i "Parazitu" esejizira ne bi li (opet) napalio zaludne anglosakonske hipstere, jasno je da reč o sociološki neupotrebljivim uratcima, od kojih prvi flertuje s pobunom tzv. "običnog čoveka" a drugi s naturalističkim opisom sirotinjske kaste pod plaštom novog brutalizma. Dok je u oba slučaja reč o suhoj stilizaciji, igranju ugursuzima što se podmeću kao "potresne ljudske sudbine" i "tople ljudske priče". To je tako proračunato, išpartano unapred, te srednjeklasno zaslađeno saharinom, da gledalac ne primeti da zapravo gleda strip "Tarana" s elementima "Petka trinaesti XII deo". Ne postoji nikakav moralni koordinantni sistem, samo gola borba za opstanak, sirotinja i bogataši su samo likovi iz kompjuterske igrice i ponašaju se kao mutirani pacovi.
No comments:
Post a Comment