Kada sam film, ipak, posle povratka s puta, pogledao – i to u duplom programu, naime, prvo sam se ponovo osladio Tarantinovim Bilo jednom u Holivudu – mogu da dodam sledeće.
Film kao da nije pravio Amerikanac. Mangold je očigledno drugoamerikanac bez osećaja za domoljublje. Opšti utisak filma je sitkomovski, dramska komedija urađena za BBC, plus što provejava nekakav postmodernistički pristup. Odnos Šelbija i Majlsa je nekako vazdušast (sa svim tim tučama i zezancijama) kao sremski uštipak, nedovoljno ozbiljan. Taj britiš akcenat Majlsa je toliko osenčio – ili obojadisao, zavisi od toga da li vam je taj akcent polupuna ili poluprazna čaša – čitav film, da mi je tek u trećoj četvrtini došlo do pameti da me Dejmonov akcent podseća na nekoga ili nešto. Pa da, podseća me na Rika Daltona! Jedan alo-alo teksaški akcenat. Ali, kažem, čitava priča je sitkomovska. Čak je i „netipični“ bračni odnos Majlsa i njegove žene nekako prelak, anahron rekao bih, više liči na skečeve iz MTV spotova, sva „socijala“ je zašećerena kao za spot Holi Džonsona ili dueta Irejžer, odnos Majlsa sa sinom je toliko patetično idealan, da pomalo i nervira.
Dalje, ovde je opanjakana čast kapitalističkog direktora: on bi trebalo da drži reč, a Henri Ford II ju je dvaput pogazio i nikom ništa.
Opis klasno-socijalnog momenta vuče na Kena Louča, ali zašećereno za sitkom. Radnička klasa bez roptanja prima nepoštenje i moć novca kapitalista. Majlsova supruga, koja je više drugar i brat nego supruga, kaže mužu: "Barem neka ti plate!" Kada joj on kaže da će imati nedeljnu platu 200 dolara neto ("plus troškovi"), ona zine od divljenja! Eto toliko košta radnička aspiracija. Nikada Nevzeland, Australija, Amerika i Engleska neće biti zemlja proleterska. Mercedes Benc, Rols Rojs - uvek će ime kapitaliste koji je uložio pare biti važnije i dugotrajnije od imena garavog pronalazača. Jedan garavi automehaničar i jedan bivši vozač sa srčanom manom ostvaruju svoje snove u prašini zahvaljujući novcu bogatih industrijalaca (od kojih su neki "samo" rođeni sa zlatnom kašikom u ustima) i koji žele samo šlag na torti - pobedu na reliju. Garavi trkači dobiće suze i uzbiđenje i slavu (ili, pak, ne), a kapitalisti će doboti svoj šlag na torti. Svakom svoje. Ali, naravno da u filmu nema "prave" kritike, jer nema ni prave alternative: jasno je da socijalizam nije drugi izbor, nepravda nasleđa i klase prima se, kako rekoh, bez roptanja, kao usud u pričama o Robinu Hudu i drugim bajkama, a uvek dođe kralj, koji je „imao loše saradnike“. Socijalizam, znači, nikako nije alternativa, naprosto je uvek tako: kapitalista i onaj ko ulaže pare uvek uzima veći deo kolača, a onaj ko zna, izumitelj i neposredni proivođač, zna da tu nema boga, on čak očekuje da ga profiter zajebe. Međutim, radna disciplina, više plate i standard ne mogu se meriti sa realnim socijalizmom, jer, šta smo mi proizveli? Samo Yugo, digitron iz Buja i Kosili. I to je to. Digitron i Kosili su već zaboravljeni a jedino što je valjalo, Yugo, solidan auto, eto i to smo prokockali jer smo ga loše marketinški ispratili, budući da se zemlja raspala.. Pa i čitav SSSR je jedino uspeo da ukrade motor za Ladu. Sve ostalo su suve šljive, orasi i kavijar.
Dalje, glumci. Trejsi Lets je još bolji nego što sam mislio. Zaista epizoda na nivou onog Majkla Lernera iz „Barton Finka“. (Moram da dodam jednu digresiju na koju me je inspirisao Džoš Lukas, koji je igrao Lea Bibija. Prvo, Lukas je bio idealan glumac da igra Bobija Fišera u „Žrtvi pešaka“, Mekgvajerevom kršu i sramoti o meču stoleća u Rejkjaviku između Fišera i Spaskog. Mekgvajer je ne samo niži već ič ne liči (obaška što mi je antipatičniji čak i od Derjmona i od Bejla), a Lukas je savršen, čak ima i istu frizuru s prečešljavanjem kojim je Bobi instinktivno počeo da skriva rano ćelavljenje. Lukas je odigrao ljigu, pokvarenjaka i poltrona, i to je bila gre'ota glumca tak'og.) Dejmon i Bejl su bili manje antipatični nego što sam očekivao. I dali su nešto novo. Ovaj prvi je krupnim planovima obogatio svoju ulogu iz „Sirijane“ i lišio ju je satanske, riplijevske zlobe. Bio je kao Čedomir Petrović. Ovaj drugi, pak, pretvorio se u simpatičnog čudaka, vazda garavog pronalazača i idealnog ćaleta iz britanskog sitkoma tipa „Autobuska stanica“. Onako mršav podsetio me je na oca Denijel Dej-Luisa iz filma "U ime naroda". Ipak, kada sam čuo da je metodski oslabio 30 kila za ulogu, razočarao sam se.
Dalje, prikaz trka nije bio dosadan kao u TV prenosu. One su urađene kao car chase, kao u "Francuskoj vezi" i u "Vozaču", s nekim šmekom šezdesetih, i s veoma živim bojama.
Enco Ferari liči na Antu Markovića!
I sada se vraćam na amerikanizam koji sam pominjao u gornjem prikazu. Mangold je pristupio toj pojavi kao da je pao s Marsa. Jeste da je oklevetao Latine, te lažljive Italijane, da nisu ni hteli da se prodaju i utope u Ford, te da su samo iskoristili pregovore da bi sebi podigli cenu kod Fijata. To prvo, a drugo, birokratija u Fordu je prikazana kao da se radi o Černobilju – gomila pakosnika, ne uvek uspešnih preduzetnika i menadžera, a pre svega marketinških prodavaca magle (ali ipak sposobnijih od prosečnog sovjetskog funkcionera). Li Jakoka je predstavljen kao mediokritetski prodavac iluzija, kao mladi Beba u našem političkom marketingu, a Ford II kao vizionar i krovni šef s 30 kila viška, ali kome se ipak ne može potpuno verovati (kao Sloba zaključno s Božićem 1995.g.).
Samo povremeno se gledalac podseti da je reč o poduhvatu američkog automobilskog giganta, inače gledamo sitkomovsku priču Majlsove porodice i Šelbija kao poštenog preduzimača posrednika (a kamo njegova familija?!), jedan idealizam i jedna strast i jedno know-how i jedan talenat – to mora da pozajmi pare (uz interes) od kapitaliste koji želi profit, a ko je tu više dobio a manje izgubio – jasno je.
Ideološki – kao da je film snimio Novozelanđanin, ili Aboridžin posle završenog soroševskog faksa za menadžment, Aboridžin (ili Maor), koji mrzi i Britance i Kanađane i Amerikance i Italijane. Ali koji ni u kom slučaju ne bi otišao u DDR da traži sreću.
Film kao da nije pravio Amerikanac. Mangold je očigledno drugoamerikanac bez osećaja za domoljublje. Opšti utisak filma je sitkomovski, dramska komedija urađena za BBC, plus što provejava nekakav postmodernistički pristup. Odnos Šelbija i Majlsa je nekako vazdušast (sa svim tim tučama i zezancijama) kao sremski uštipak, nedovoljno ozbiljan. Taj britiš akcenat Majlsa je toliko osenčio – ili obojadisao, zavisi od toga da li vam je taj akcent polupuna ili poluprazna čaša – čitav film, da mi je tek u trećoj četvrtini došlo do pameti da me Dejmonov akcent podseća na nekoga ili nešto. Pa da, podseća me na Rika Daltona! Jedan alo-alo teksaški akcenat. Ali, kažem, čitava priča je sitkomovska. Čak je i „netipični“ bračni odnos Majlsa i njegove žene nekako prelak, anahron rekao bih, više liči na skečeve iz MTV spotova, sva „socijala“ je zašećerena kao za spot Holi Džonsona ili dueta Irejžer, odnos Majlsa sa sinom je toliko patetično idealan, da pomalo i nervira.
Dalje, ovde je opanjakana čast kapitalističkog direktora: on bi trebalo da drži reč, a Henri Ford II ju je dvaput pogazio i nikom ništa.
Opis klasno-socijalnog momenta vuče na Kena Louča, ali zašećereno za sitkom. Radnička klasa bez roptanja prima nepoštenje i moć novca kapitalista. Majlsova supruga, koja je više drugar i brat nego supruga, kaže mužu: "Barem neka ti plate!" Kada joj on kaže da će imati nedeljnu platu 200 dolara neto ("plus troškovi"), ona zine od divljenja! Eto toliko košta radnička aspiracija. Nikada Nevzeland, Australija, Amerika i Engleska neće biti zemlja proleterska. Mercedes Benc, Rols Rojs - uvek će ime kapitaliste koji je uložio pare biti važnije i dugotrajnije od imena garavog pronalazača. Jedan garavi automehaničar i jedan bivši vozač sa srčanom manom ostvaruju svoje snove u prašini zahvaljujući novcu bogatih industrijalaca (od kojih su neki "samo" rođeni sa zlatnom kašikom u ustima) i koji žele samo šlag na torti - pobedu na reliju. Garavi trkači dobiće suze i uzbiđenje i slavu (ili, pak, ne), a kapitalisti će doboti svoj šlag na torti. Svakom svoje. Ali, naravno da u filmu nema "prave" kritike, jer nema ni prave alternative: jasno je da socijalizam nije drugi izbor, nepravda nasleđa i klase prima se, kako rekoh, bez roptanja, kao usud u pričama o Robinu Hudu i drugim bajkama, a uvek dođe kralj, koji je „imao loše saradnike“. Socijalizam, znači, nikako nije alternativa, naprosto je uvek tako: kapitalista i onaj ko ulaže pare uvek uzima veći deo kolača, a onaj ko zna, izumitelj i neposredni proivođač, zna da tu nema boga, on čak očekuje da ga profiter zajebe. Međutim, radna disciplina, više plate i standard ne mogu se meriti sa realnim socijalizmom, jer, šta smo mi proizveli? Samo Yugo, digitron iz Buja i Kosili. I to je to. Digitron i Kosili su već zaboravljeni a jedino što je valjalo, Yugo, solidan auto, eto i to smo prokockali jer smo ga loše marketinški ispratili, budući da se zemlja raspala.. Pa i čitav SSSR je jedino uspeo da ukrade motor za Ladu. Sve ostalo su suve šljive, orasi i kavijar.
Dalje, glumci. Trejsi Lets je još bolji nego što sam mislio. Zaista epizoda na nivou onog Majkla Lernera iz „Barton Finka“. (Moram da dodam jednu digresiju na koju me je inspirisao Džoš Lukas, koji je igrao Lea Bibija. Prvo, Lukas je bio idealan glumac da igra Bobija Fišera u „Žrtvi pešaka“, Mekgvajerevom kršu i sramoti o meču stoleća u Rejkjaviku između Fišera i Spaskog. Mekgvajer je ne samo niži već ič ne liči (obaška što mi je antipatičniji čak i od Derjmona i od Bejla), a Lukas je savršen, čak ima i istu frizuru s prečešljavanjem kojim je Bobi instinktivno počeo da skriva rano ćelavljenje. Lukas je odigrao ljigu, pokvarenjaka i poltrona, i to je bila gre'ota glumca tak'og.) Dejmon i Bejl su bili manje antipatični nego što sam očekivao. I dali su nešto novo. Ovaj prvi je krupnim planovima obogatio svoju ulogu iz „Sirijane“ i lišio ju je satanske, riplijevske zlobe. Bio je kao Čedomir Petrović. Ovaj drugi, pak, pretvorio se u simpatičnog čudaka, vazda garavog pronalazača i idealnog ćaleta iz britanskog sitkoma tipa „Autobuska stanica“. Onako mršav podsetio me je na oca Denijel Dej-Luisa iz filma "U ime naroda". Ipak, kada sam čuo da je metodski oslabio 30 kila za ulogu, razočarao sam se.
Dalje, prikaz trka nije bio dosadan kao u TV prenosu. One su urađene kao car chase, kao u "Francuskoj vezi" i u "Vozaču", s nekim šmekom šezdesetih, i s veoma živim bojama.
Enco Ferari liči na Antu Markovića!
I sada se vraćam na amerikanizam koji sam pominjao u gornjem prikazu. Mangold je pristupio toj pojavi kao da je pao s Marsa. Jeste da je oklevetao Latine, te lažljive Italijane, da nisu ni hteli da se prodaju i utope u Ford, te da su samo iskoristili pregovore da bi sebi podigli cenu kod Fijata. To prvo, a drugo, birokratija u Fordu je prikazana kao da se radi o Černobilju – gomila pakosnika, ne uvek uspešnih preduzetnika i menadžera, a pre svega marketinških prodavaca magle (ali ipak sposobnijih od prosečnog sovjetskog funkcionera). Li Jakoka je predstavljen kao mediokritetski prodavac iluzija, kao mladi Beba u našem političkom marketingu, a Ford II kao vizionar i krovni šef s 30 kila viška, ali kome se ipak ne može potpuno verovati (kao Sloba zaključno s Božićem 1995.g.).
Samo povremeno se gledalac podseti da je reč o poduhvatu američkog automobilskog giganta, inače gledamo sitkomovsku priču Majlsove porodice i Šelbija kao poštenog preduzimača posrednika (a kamo njegova familija?!), jedan idealizam i jedna strast i jedno know-how i jedan talenat – to mora da pozajmi pare (uz interes) od kapitaliste koji želi profit, a ko je tu više dobio a manje izgubio – jasno je.
Ideološki – kao da je film snimio Novozelanđanin, ili Aboridžin posle završenog soroševskog faksa za menadžment, Aboridžin (ili Maor), koji mrzi i Britance i Kanađane i Amerikance i Italijane. Ali koji ni u kom slučaju ne bi otišao u DDR da traži sreću.
.jpeg)
This comment has been removed by a blog administrator.
ReplyDelete