Juče dvostruki program u DKC-u. Prvo sam vratio knjige u biblioteku - a mislio sam da neću stići jer zbog nekakve gužve dugo nije bilo trolejbusa - pa onda Ajvar i Moj jutarnji smeh. Posle ovog drugog filma, kao iznenađenje, pojavili su se autori, što je izgleda samo mene iznenadilo u prepunoj dvorani. Ali, imamo ajvar.
Ajvar je pozorišna predstava - to mi je prvi i poslednji utisak. Kada sam video da je jedna od scenaristkinja i Maja Todorović, čestitao sam sebi na oštroumnosti: možda jedna od njenih drama iz šteka? Pozorišnost se vidi i glumcima: s ukusom su izabrani prvoligaši s pozornica, sve poznata (mi) lica kao teatarskom friku. (Pretpostavljam /i zbog formata/ da je sve usnimljeno video kamerom, pa posle prebačeno na filmsku traku, što za posledicu ima da su boje blede kao na lošijim akvarelima Adolfa Hitlera, ili, bolje reći, kao na dijapozitivima kojima se nekada u bioskopu Jadran reklamirao onaj narezivač ključeva... A možda su ti tonovi svesno birani, "da odraze emotivno stanje likova", tako je Hičkok u "Pocepanoj zavesi" namerno posiveo DDR.) Glumci su poneli i garderobu i neke svoje ranije uloge iz svojih pozorišta. Vesna Čipčić i Branka Petrić su tašta i svekrva. Vesna je 1980-ih igrala Haroldovu devojku u "Haroldu i Mod", a već duže vreme su joj specijalnost majke - u "Sve o mojoj majci", u novoj verziji "Harolda i Mod" i u još dve predstave BDP-a... Miki Krstović je poslednju ozbiljniju ulogu u pozorištu imao u predstavi Ateljea 212 "Muška stvar" s Goricom Popović. Ovde je počeo s vicom "pihtije su puding od svinje" i taman kada sam pomislio da će da se reprizira iz "Ljubavnog pisma", on se - zahvaljujući scenariju i režiji - izdigao iznad toga. Ta scena uskršnjeg ručka kod svekra i svekrve mogla je da bude kolekcija trivijalnosti i opštih mesta, ali nije. (Tokom te klopancije, kao i tokom večere Baneta i Vide s likovima koje igraju Kičić i Jankovićeva, saznajemo neke nove stvari...) Čak postoji i jedan cheat cut, u toj odlično montiranoj sceni, kada se Pavle Pekić i Vesna Čipčić tucaju farbanim jajima, Pekić u jednom kadru ima zeleno jaje, a u drugom - crveno. I jedinu rupicu u scenariju vidim u Pekićevom liku: on je ateista i gej, što je napomenuto iz neznanih razloga; tek da bi se pokazala tolerancija njegovog brata Baneta i supruge Vide (Sergej Trifunović i Nataša Ninković) a valjda i cele familije?! Jer inače je to potpuno irelevantno i lik Banetovog
U stvari ovo je bergmanovska priča smeštena u relativno uspešan gastarbajterski okvir, s onim višeklasnim šmekom, koji - kao i u Realnoj priči - lako može da se pretvori u kurcobolju kod tzv. prosečnog, raspamećenog gledaoca. Ko pređe preko toga, može da se uživi u melodramu s elementima drugova rasutih po svetu.
Bergmanovska je priča i po tome što se delom odigrava i u Stokholmu. Ja to ne bih odmah ukapirao da nisam pročitao neke kritike, ali hajde. Vida (Nataša Ninković) otvara film kuknjavom da nešto ne može da nađe... Ja pomislim "tablete protiv depresije", ali ne, reč je o nekim strukiranim farmekama, koje su neizlečivo isflekane. A niko više ne proizvodi takve farmerke. Otuda je Vida kod nekog psihijatra (posle nam je rečeno da je to psiholog). Gledaocima je muka posve jasna - svima koji koriste usluge gradskog prevoza potrebna je psihoterapija. A kada je Vida terapeutu rekla da će da putuje u Beograd - a ja pogrešno skontah da se vraća za stalno - pomislio sam: pa i treba joj psihijatar, štaviše ludačka košulja.
Nataša Ninković inače zahvaljujući šminci izgleda naglašeno umorno, depresivno, nadrkano i mučenički, i sve pohvale maskeru: Vida je inkarnacija Ljiljane Krstić, glumice što se specijalizovala za Isidoru Sekulić i nesrećne kosovske igumanije. Masker je i Sergeja Trifunovića postarao podočnjacima i pivskim stomakom, čak mu je i glavu spljoštio lopatom otpozadi. Božidar Zečević je letos svoju kritiku Ajvara začinio primedbom da Sergej, iako jamačno ume da izgovori sve reči srpskog jezika savršenom dikcijom, "to iz nekog razloga na čini, ali fala bogu, film je imao titlove". Bio sam uveren da ta kritika odražava nadrndanost čika Zečevića zbog političke orijentacije i drugosrbijanskosti lidera PSG, ali mogu samo da potvrdim: dve trećine Sergejevih replika jedva sam razumeo ili nisam uopšte, a ja, avaj, nemadoh titlove. I mnogo mi je žao bilo, jer, možda čak i glasam za čoveka (ako se i on u nekom trenutku ne zgrči na nekom trosedu ko zna gde i ko zna zašto). Možda glasam za njega samo zato da barem jednom imamo i ludog predsednika, koji ne ume ni da se obuče ni da se ponaša, koji psuje i skandalizuje javnost, jer su mi dosadili ovi red, rad i i disciplina, smori me ova švedska dosada i pravna država koja danas vlada, ništa gore nego život u dosadnoj, predvidljivoj zemlji... Takođe mi imponuju i Sergejeve veze s opasnim momcima "s one strane zakona" i što ne znaš šta može sledeće da izvali, jer ova pravna država i ustaljeni poredak nas smori kao dosadni raj iz kog poželiš da pobegneš.
Da se vratim na film. Bane i Vida dolaze za Uskrs u Beograd da obiđu roditelje i rodbinu. Oni su sredovečni, lepo su se snašli u Stokholmu, imaju simpatičnog psa, dupleks stančugu, bave se poslom koji od alata traži samo laptop. Dobro, muči ih što nemaju dece, ali još imaju žive roditelje, nemaju rak, 'leba imaju da jedu i tako dalje.
E, ali Bane ima aferu. S klinkom.
Da bi se dodala nekakva socijalna nota, Vida i Bane večeraju s Banetovim drugarom (Gordan Kičić), koji im trofej ženu (Aleksandra Janković) i koji su najviša klasa. Sergej vozi ekonomičan auto i nema dece, a Kičić vozi porše i svoje sinove Dositeja i Konstantina (sic!) ima da šalje u Švajcarsku u internat.
Vida saznaje za preljubu. Tu naravno nema oproštaja. Pogotovo što u sceni na aerodromu Bane ima tekst tipičnog muškog debila . Nabokov je davno u predgovoru "Lolite" napisao da američka književnost ima dva tabua: uspešan emocionalni odnos crnca i belkinje i dug i srećan život ateiste. Ja bih to proširio i na film i televiziju i pomenutim tabuima bih dodao još dva: razvod i abortus.
Ana Marija Rosi je - u saradnji sa scenaristkinjom Majom Todorović - film vodila u tom pravcu, u pravcu amerikanske srednjezapadne neokatoličke antirazvod i antiabortus srednje struje, ali...sve do maločas pomenutog dijaloga na aerodromu. Bane nije zaslužio da mu se oprosti, a uostalom to nije ni moguće. Pre toga, kada Bane i Vida pijani odlaze s večere s "prijateljima", i kada on pijan frflja "sve sam zasrao", postojala je još mogućnost onog mitskog oproštaja, opisanog u srpskoj realističkoj pripoveci - ono kad otac prokocka kuću, a žena mu sutradan spremi doručak i sve mu oprosti. Ali, ovo je novovremski scenario, on je proženski i raskrinkava loše muške izgovore.
edit: Ipak ni Vida nije savršena. I ona ume da govori sebi u bradu i da bude kontradiktorna. Na primer, kada nagovara muža da ipak ponese onolike tegle ajvara, ona veli: "nemoj sada da praviš scenu, uzmi, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo s njima (teglama)!" A kasnije, dok se voze u kolima (a Vesna Čipčić odlično glumi bez teksta dok drži urnu svog muža u krilu /inače još jedna rupičica u scenariju: bezrazložan štos je ta urna a nije ni duhovita/), kasnije, dakle, u kolima, Vida sebi skače u usta i prebacuje mužu što ćuti umesto da kaže šta misli! To je da Bane popičkavi! S druge strane, i on ima jednu neoprostivu a tipično mušku slabost: ne podnosi malu decu (njemu i nije krivo što su bez dece). Ovakvi momenti spasavaju film, oni su suvo grožđe i orasi u kuglofu koji je inače pun trivijalnosti i slatkastog testa. (Tako je jedan kritičar opisao romane Džona Apdajka.)
A šta će u filmu ajvar? Pa, on mu dođe kao mekgafin. U razgovoru između Trifunovića i Kičića tačno je pokazana uloga tog kečapa od paprike. Kičić postavlja bezobrazno pitanje Trifunoviću "a šta ako bi tvoja Vida imala aferu?!", a ovaj skreće s teme i prelazi na ajvar. Kada Bane tek na aerodromu kaže Vidi da se neće vratiti s njom u Stokholm, ona neurotično premešta različite tegle ajvara iz kofera u kofer, čime odlaže razmišljanje o novim okolnostima.
Tegla ajvara, zaboravljena na podu aerodroma - znači kraj zavaravanja. A može i da ne znači ništa. Ajvar je bekstvo u lažni gastronomski identitet, praznična prežderavanja su sve lošiji izgovori za porodična okupljanja, a porodična okupljanja su sve neprijatnija i sve su slabiji izgovori za prežderavanja. Ipak, ajvar je kao i naslov neke Bikine pozorišne predstave: slučajan (
"Ajvar" bi bio uspešna pozorišna predstava. Upravo s ovom podelom, osim što bi onaj monolog ispred restorana zacelo preuzeo Nebojša Ilić.
No comments:
Post a Comment