Nož u leđa (Knives Out, 2019 film)

Umro je prebogati pisac kriminalističkih romana. Da li se ubio ili je ubijen? Svi koji se su u tom trenutku zatekli na imanju postaju sumnjivi.

Posle osamnaestodnevnog putešestvija (*Milano - Berlin - Kopenhagen - Utreht - Den Hag) s uživanjem sam počeo da nadoknađujem negledane filmove, a imao sam nekolike razloge da pogledam ovaj, ispostaviće se, dragulj ovogodišnje produkcije. By-the-way, ja što sa'vatam u našim sinepleksima i u Kulturnom centru - sa'vatam, mrzi me da idem na Mars, to jest Enbidži na projekcije posle 21:00, i dalje ne znam šta je to Netfliks i tako dalje.

Pre svega, želeo sam da pokucam na vrata zaboravljenih asova (i asica), pa da vidim kako su i šta rade Džejmi Li Kertis i Don Džonson. Uhhh, bree...! Džejmi je tako omatorila, čoveče. Poslednji put sam je gledao u jubilarnoj Noći veštica za novi milenijum (propustih je kano zlu maćehu koju godinu kasnije, tada je samo mafija išla u bioskope), i ona se zbabala, prava sestra Karle del Ponte, nikada nije ni imala grčki vrat i lepo izvajanu bradu, ali sada liči na Gutu iz Paje Patka, usput je izgleda kampovala u solarijumu, nosi naočare za štrikanje, i - večitu cigaretu u ruci, i prosto guši taj vonj nikotinizovane babe, dimljena starka kao italijanska pršuta, ili kano dr Krleža u romanu Bore Ćosića. Kud se denuo sav onaj seksepil? Zar ne behu tu nekada sise, pa hodaljke, pa i guza, koliko se ja ovako izlapeo sećam? To je bilo bogu plakati. Don Džonson, s druge strane, iako osam (8) godina stariji, još bi mogao da prođe kao semicentenarijus, još je upotrebljiv kao šuger dedi, ili samo kao simpatični taja u nekom sitkomu, otac nevaljalih ćeraka i možda nekog sina polupedera, koji bi da bude fešn dizajner. Čika Džonsona sam poslednji put video u Guilty As Sin Sidnija Lumeta, zgodnog i zlog. But nice revisit, anyways.

Volem Danijela (Denijela?) Krejga  – sada kada je najavljeno da će sledeći Bond da bude i njegov poslednji, vreme je (opet) za kuknjavu i prilagođavanje i ako zaista odluče da Džejmsa naprave na crnkinju i/ili lezbaču, neka metnu Vupi Goldberg. Ali, u ovom filmu, Krejg je agatakristijevski detektiv čije njuoerlansko ime, Benoa Blan, jasno asocira na zna-se-kog Belgijanca, međutim, Krejg ni u kom slučaju nije parodija; naprotiv, on je oboružan mračnom duhovitošću jednog Lorensa Olivijea iz remek-dela Ota Premingera "Bani Lejk je nestala". Plus što je atletski građen, a ne pihtijasta babuskera kao Herkul.

Vidim po forumima da se reditelj nešto zamerio dežurnim sastavljačima rang lista i kritičarima koji bi da budu reditelji, a ja, blažen u neznanju iza Gvozdene zavese, nikad čuo za njega, pa sam bio srećno lišen tih resentimenata.

Znači, film.

Volim onu kuću, obožavam te sablasno škriputave drvene stepenice, volim detaljno prikazanu kantonadu tipičnog britanskog imanja, da ne rečem opatije, volim te drvene podove i tajne ulaze, sobe pune uspomena, STVARI i STVARČICA od velike emotivne a nikakve upotrebne vrednosti, volim desetine i desetine fioka i fiočica na tabernaklima, masivnim pisaćim stolovima, ormanima i kredencima. Duša me je zabolela od nostalgije za tim predmetima, oko kojih su se art dizajner i scenograf očigledno vrlo potrudili i pomno njima napučili skučeni setitng, skučen kao voz u filmu Ubistvo u Orijent Ekspresu Sidnija Lumeta. I nad ovim filmom zaista lebdi duh kako reditelja Lumeta - moralizam i socijalna kritika od samog početka - tako i duh pomenutog filma. Rado bih stanovao u toj kući, makar kao mačor, premda naslućujem da bih tu pre bio gladan mačor nego sit. 

Film namiguje i rimejku "Ubistva u Orijent Ekspresu", onom skorašnjem u izvedbi Keneta Brane, jer je ovo ipak modernizovana verzija agatakristijevske misterije "ko je ubica?", i to modernizovana u svakom pogledu, u smislu Zeitgeist-a, u pogledu tehnike (u hajdegerevskom smislu), kao i u žanrovskom pogledu (Delez bi prste oblizivao).

Naime, početak "Noža u leđima" (ili u leđa, kao imperativ, birajte) neopozivo (mene, barem) podseća na početak Branine verzije "Ubistva u Orijent Ekspresu". Osavremenjivanje je ključna reč. Početak Braninog "Ubistva..." je u isti mah politička kritika svih bliskoistočnih vlada  (i poziv na konfesionalni mir u regionu) kao i preoblikovanje samog Poaora, koji se ispostavlja kao snažan čova, kome borilačke veštine leže u fensi štapu. Benoa Blan je isto tako mišićav, premda lepo vaspitan. (Ipak se pokazao i malčice sadista, jer tera narod da se smrzava na tremu samo zato da bi on, politički korektno napolju, ispušio tompusinu od pola metra. Ljudi podobijaše zapaljenje pluća zbog tog  njegovog poroka.)

E, sada, "Nož u leđa" je modernizovan mobilnim telefonima i bolničarkom iz latinske Amerike. Plus što ima politike. Film je dao kratko ali razorno poređenje gosin Hitlera i gosin Trampa. Ipak, mislim da publika to jedva da je ukačila, verovatno je jedino obratila pažnju na - u porto i konjak dobro umočenu - dokonu raspravu domaćina o useljenicima, pri čemu su plasirane namerne omaške tipa "Švajcarci u klompama" i "naša draga brazilska bolničarka koja je stigla iz Urugvaja paragvajskim kanalima", a bode oči preterana upotreba laptopova u bolničarkinoj kući na samom početku. Tada, crnohumorno, služavka (kod njih u gostima) gleda neki film strave i užasa na netfliksu, a bolničarkina majka joj kaže "Nemoj, bre, dete, i ti i ćera moja upravo ste izgubili gazdu na surov i okrutan naćin..." A bolničarka, i sama zablenuta u svoj mobilni telefon, kaže "ma nema veze, kevo, gledala sam, znam kraj!"

Ovaj osvežavajući triler s dosta humora poštuje sva ona pravila koja danas umorni autori obično zanemaruju. Gledaocima su svi tragovi dati na vreme i maltene kurcem u čelo ih opominju ko je kriv, uprkos nekolikim veoma pametnim obrtima u poslednjoj četvrtini filma.

Kristofer Plamer je bio doslovno zatrpan u spisku glumaca, pa sam isprva pomislio da će on samo da glumi leš, kao Bata Paskaljević u jednom našem filmu, i gotovo da mi je palo na pamet ono oveštalo "le-leeeee, kakav kraj za velikog glumca", ali uopšte nije bilo tako, naprotiv, gosin Plamer je imao dosta toga da kaže i odglumi u flešbekovima ostalih protagonista. Njegov kucidni um i samoironija nekoliko puta su izazvali smeh odobravanja.u publici. U sceni u kojoj on saznaje da mu je (greškom?) ubrizgana smrtonosna doza morfijuma i da mu ostaje 10 minuta života ukoliko ne primi protivdozu, on je tako šarmantan kada kaže "ovo moram da pribeležim za neki budući roman, znači 'čoveku ostaje 10  minuta posle 100 ml morfijuma, ako ne primi lek...', gle,sada imaš 8 minuta da nađeš protivotrov...! Imaš li ga, ćero moja?!"

Film počinje pomalo trapavo, počinje trima intervjuima i zbunjuje što su trojica intervjuisanih - Džoni, Harlan i Volt - odmah prikazani kao lažovi, naime dezavuisani su sveznajućim pripovedačem (kao da je kuća ozvučena i pokrivena kamerama) udruženim s previše pametnim dedukovanjem Benoe Blana (dok purnja tompus na tremu i tera sve oko njega da se smrzavaju).  .

Izgleda da je to bilo neophodno iz barem dva razloga: da se priča pokrene s mesta i da se publici stavi do znanja da su SVI sumnjivi i moguće ubice.

Bolničarka Marta Kabrera (Ana de Asmas) podsetila me je na Selenu Gomez, ili možda na mlađu Kejti Holmz.

Scenario je, kako rekoh, veoma pametan i kada je prebrodio pomenuti problem početka, sve ide kao podmazano. Već u prvoj četvrtini smo navedeni da poverujemo da zapravo i nema ubistva, da je ovde reč o jednoj amerikanizovanoj kenloučevskoj socijalnoj kritici bezdušnosti lokalnih mogula, čija pankratezija ipak ne može da prevlada pravnu ("duboku"?! ha-ha) državu, navedeni smo da mislimo da je sve samo nesrećan slučaj bez zle namere, a onda, na početku poslednje trećine, dobijamo naznake da je možda ipak bilo foul play-a (omiljeni izraz Benoe Blana), dok su u furioznom finišu pametnija braća Šerloka Holmza u bioskopskoj sali jamačno pogodila ko je krivac. Međutim, scenarista je sačuvao još jedan tvist u rukavu i za posle!

Neke trivijalnosti meni za dušui... Repetitivno buđenje Linde (baba Džejmi) zbog škripavih stepenica u prvoj trećini filma jeste omaž Lumetovom "Ubistvu u Orijent Ekspresu" (onoj sceni u spavaćim kolima s Alberom Finijem /sećate se, Fini je imao mrežicu za kosu i brkove, mazao je ruke pomadom...). Tokom gledanja filma kladio bih se da je Džoni, ona takozvana lajf-koučica i guruica porodice, ista glumica koja je u "Bilo jednom u Holivudu" igrala (ubijenu?) suprugu Klifa Buta. Ali, ne, ova ovde se kliče Toni Kolet. Premda je priča smeštena u "naše doba" i, kako je rečeno, dobrano se češe o politička i društvena pitanja današnjice, film je gotovo u potpunosti beo: jedini crnac u ekipi je detektiv Eliot (Lakejt Stenfild). Setting filma je kanda "negde u SAD", premda po svemu imitira britansku opatiju iz "Napuklog ogledala" ("The Mirror Crack'd", film s Mis Marpl iz 1980. kome takođe prijateljski namiguje!), međutim, držim da su zbog jeftinoće sve snimili u pristupačnijoj Kanadi, ili čak Paragvaju.

Kameo M. Emeta Uolša je prava bombona. On igra "stručnjaka za nadzor", to jest čiču koji džedži u kabini, pijucka čaj s rakijom, gricka krekere i blene u neke ekrane. A snimke drži na VHS kasetama! Čika Uolš je bio mastan, s nekoliko kilograma peruti na ramenima, neopran i s onim ciničnim osmehom koji otkriva sive zube, baš kao u filmu "Krvavo prosto". U stvari, izgledao je kao da su ga iskopali iz groba. Lepo je bilo videti ga opet. Doneo je sreću ovom filmu.

Benoa Blan je u nekim situacijama bio istinski naivan u svojoj veri u bolničarku Kabreru, ali ona se na kraju ipak pokazala kao prava puslica i srculence.

Ne mogu da odolim a da ne uporedim kraj filma s verovatnim ponašanjem u nekom sličnom slučaju u našoj zemlji. Naime, čitava kuća i nasledstvo ostaju bolničarki Marti Kabreri - takav je, naime, skandalozan testament Kristofera Plamera. Brojna familija je prosto rečeno - a bez sudskih izvršitelja, pazite! - "isterana na ulicu". Doduše, teško ih je žaliti. Na balkonu vidimo gospojicu Kabreru kako polako diže šolju za kafu - koja je lepo prikazana u I činu i sada je propisno opalila u poslednjem činu (za razliku od crnogorskih kubura iz viceva i iz scenarija sprske kinematografije) - na kojoj šolji lepo piše MY COFFE, MY HOUSE, MY RULES. E, ali onolika familija, jebote, izašla iz kuće samo u svojoj odeći... Neka naša familija bi u sličnoj situaciji odnela sve slike i stvari i stvarčice - pa i onu šolju za kafu! - i Marti Kabreri bi ostali samo prazni zidovi. Pod uslovom da izvršitelji imaju muda na udare na bogate i moćne. Ali, ovo je, kako rekoh, bezmalo loučevska dekonstrukcija nasledno-korporativne pankratezije, ovo je pusa upućena radišnim i dobrodušnim useljenicima, ovo je jedno kanadsko-evropsko, antitrampovsko gledanje na savremene društvene tokove a snimljeno za američke pare (producent Izraelac Ram Bergman).

*

Još pet napomena.

Prvo.
Ona scenografija kuće s pretećim figuricama, znakovitim slikama na zidovima i rezovima koje u krupnom planu prikazuju staklene oči živoisnih kipova koji samo što se ne pomere - naravno da asocira na film Džozefa Menkjevića "Njuškalo" (Sleuth) iz 1972. s Lorensom Olivijeom i Majklom Kejnom. Moglo bi se čak tvrditi da je zaplet ovog filma posuvraćena verzija dugovečnog komada Entonija Šafera, kasnije tek ovekovečenog pomenutim filmom. U "Njuškalu" stari muž želi da iz igre (zapravo samoubistva iz osvete) smesti ubistvo mlađem ljubavniku, a ovde stari Trombi želi da od ubistva iz nehata (kako se tada činilo i njemu i gledaocima) napravi samoubistvo! I sve se to lepo slaže s već pomenutim brojnim referencama na nekoliko romana/filmova Agate Kriste o Poarou i Mis Marpl.

Drugo.
Sada mi više ne deluje toliko nelogično onaj sveznajući pripovedač ma početku, jer posle dva-tri gledanja, uviđam da tu i nije bilo sveznajućeg pripovedača. Ono dezavuisanje Trombijevog sina i zeta, kao i guruice Džoni duguje se svedočenju Marte Kabrere - doduše u flešbeku na tremu kroz reči Benoa Blana. (Sad čujem da mu prezime izgovaraju kao Blank, ali neću to da prepravljam /šta zna Amerikanac šta je rpavilan izgovor, Johanson Džohenson itd./.)

Treće.
Harlan (Don Džonson) ima ljubavnicu. To se otkrije na početku filma. U flešebeku se prikaže razgovor Marte Kabrere i starog Trombija (izvanredni Kristofer Plamer) koji joj okreće ekran laptopa i - vidimo neko azijatsko lice, neku mladu Tajlanđanku, Kineskinju, šta li, u zagrljaju šuger dedija Dona Džonsona. Neki đavo mi ne da mira: s leđa ta devojka mnogo liči na Martu Kabreru. Da joj nije prikazano lice, alaj bi to bio ambigvitet za desetku...!

 Četvrto.
Sve vreme gledamo u natmureni portret Kristofera Plamera na zidu, a na kraju filma, kada je sve rešeno, portret se promenio: Plamer se zadovoljno smeška!

Peto.
Na samom kraju, Džejmi Li Kertis pomoću upaljača čita očevo pismo napisano nevidljivim mastilom (to je ona igra koju je pominjala napočetku filma u prvom intervjuu s istražiteljima, rekla je "moraš da naučiš neku igru koju ćeš s njim da igraš...") i saznaje da je muž, Don Džonson, vara. Nekoliko kadrova kasnije, vidimo Džonsona s masnicom ispod levog oka (njemu levi, nama desni).

 

Šesto.

Ono s laptopovima na početku - više nisam siguran da li je "Selena Gomez" Kabrera bila u gostima kod služavke ili služavka u gostima kod bolničarke, ali to sada nije važno. Poenta je u krvavim hororima koji se konzumiraju kao smoki i grisini.