Nisam otišao na jednu od dve projekcije digitalizovane kopije, ovo je na osnovu opetovanog gledanja filma 1983. u bioskopima. U to vreme sam emotivno mnogo investirao u taj film, verovatno učitavajući u njega i ono čega nema.
Simbolično, panker iz ovog filma (koji sve peva na nemačkom i svaka druga reč u tekstovima mu je Berlin), snimljenog 1983, s drugarima je ustuknuo u kaubojskoj sceni mimoilaženja s Ilijom Čvorovićem i bratom mu Đurom u filmu "Balkanski špijun" iz 1984. Stvarnosno, to uzmicanje je dovršeno 1985. g. sumasišavšim saopštenjem SSRNJ o sportu "kao pripremi za opštenarodnu odbranu od agresije" i tihim zahuktavanjem inflacije. Cela 1983. bila je obeležena restrikcijama struje. Raznorazne nestašice počele su ni godinu dana posle Titove smrti.
Kako vreme prolazi sve više volim filmove Srđana Karanovića. U ono vreme, pak, sviđalo mi se pre svega to što su njegovi filmovi školovani i kršteni. Kod njega je uvek bilo i krompir i meso: i kako i šta. Tada sam još mislio da iskaz "važnije mi je 'kako' nego 'šta'" ima nekog smisla. Ali i u najžanrovskijim, najzabavnijim filmovima oduvek je bilo i onog šta, i kod Hičkoka, i u serijalu Strava u ulici brijestova, i u mekim pornićima sa Silvijom Kristel, ama ne postoji film bez šta. Teorija odraza je suvšna, a larpurlatizam je nemoguć, polako sam dolazio do otkrića te tople vode (pre svega u književnosti). Konačno, reditelji koji se uvek busaju onim šta, samo sebi otežavaju posao neznanjem toga kako ili nebrigom za to. To je onda samo musavo šezdesetosmaštvo, koje vazda vonja po amaterizmu.
Nešto između je bio jedan od poslednjih krikova - sada se vidi - lažne (ili izneverene) ideje "mi smo svet, ni na Istoku ni na Zapadu". Tada se Yugo još prodavao u Americi, možda je i Goran Milić još bio dopisnik iz Nevjorka, a Gustinčić, prekaljeni agent KGB-a, pisao je svoje dosadarije za Politiku, koje ama baš nikoga nisu zanimale. Miro Radojčić je nosio leptir-mašnu u Maderi.
Ovaj film je priča o ljubavnom trouglu između Amerikanke (Karis Korfman), njenog nesuđenog momka, finog doktora (Miki Manojlović) i tipičnog mangupa s beogradskog asfalta, foliranta koji je engleski naučio po bioskopima (Dragan Nikolić). Dopalo mi to se objektivno prikazivanje ženske slabosti. Dopalo mi se što Jugoslavija nije ulepšavana. Dopalo mi se to što se u filmu doručkuje burek "This is burek!", kaže Manojlović Korfmanovoj kada je "izvede na brekfast" na pauzi u svojoj klinici.
Amerikanka sleće na Surčin i vadi dvodinarku - kultnu kovanicu SFRJ - koju čuva za telefonsku govornisu (gle, tada nije bilo mobilnih telefona...) i naša govornica joj pojede dvodinarku. (Eto toliko je nekada koštalo telfonisanje iz govornica.) Ona opsuje. Budući da dr Manojlović mora da dežura, Amerikanku dočeka njegov najbolji drug Nikolić i on "beogradskim šarmom" očas posla zbari zbunjenu ženu.
Kasnije u filmu, kada Korfmanovoj ispadne tvrdo kontaktno sočivo i kada ona u panici kaže Manojloviću "I lost it!", dolazi do tragikomičnog nesporazuma, jer te reči čuje Nikolić dok je u toaletu i on pomisli samo na jedno "izgubila sam menstruaciju" i usere se zbog svog prećutanog seksa za dobrodšlicu.
Karanović je građanskog porekla - što sam saznao tek mnogo kasnije i što se niti ne vidi iz njegovih filmova - ali je po duhu i implikacijama svojih uradaka bio najbliži takozvanim "reformskim komunistima". Erudicija i neka vrsta cinizma su, pak, vukli na ateistički kriptonekomunizam u stilu Dragana Babića. Ali, svi, ama baš svi filmovi Srđana Karanovića su dovršeni, ispripovedani jasno i logično, savršeno montažno ušnirani do kraja, bez uobičajenoh hramanja u kontinuitiju, sinhronizaciji i naraciji, kao u većini jugo-filmova.
Od praške škole - Grlić, Zafranović, Marković, Karanović - samo još Grlić snima. Zafranović više nigde ne može da nađe pare, Marković je režirao "Kordon" i napisao komad "Doktor D", u kojima je - kao da pati od stokholmskog sindroma - nekako čudno podilazio devedesetima i ljudima koji su nam toliko zla naneli, a Karanović je digao ruke od filma. Grlić i Karanović dele zajedničku kultur-nostalgiju što je nosi usud porekla, i o kojoj je pisao Dragan Babić u "Putovanju na kraj jezika". Ljudi se ne mogu presađivati (D. Babić) i Jedino me zanima da snimam filmove o ovim našim ljudima (Grlić/Karanović).
Karanović je najveći erudita među Pražanima.
"Kritika sistema" (ha ha) uvek je morala biti ezopovska, šifrovana i ona kod Karanovića postoji na onaj intelektualizovani način kao u Gradologiji Bogdana Bogdanovića. Ponekad uživa u samodovoljnosti, u tome što je dostupna samo uskom krugu posvećenika. Što se mene tiče, fiskalne 1983. godine sam, onako još nenačitan, detektovao jednu jedinu "kritiku" u Nešto između, naime to što na Kopitarevoj gradini najbolje rade cvećare iz kojih ljudi neprestano iznose vence. I to sam povezao s obimnim vojnim vežbama iz RHB zaštite. To je bila kritika "naše situacije": i dalje smo žalili Tita i živeli kao da se II svetski rat juče završio a da nam sutra sleduje 6. april. Moja baba se, gledajući prenose Kongresa SKJ 1982, krstila: "Kuku nama, niko ništa ne radi, već pjevaju mrtvom čo'eku, ovo niđe nema na svijet" Takva jedna kritika, ezopovska i reformska, naravno, i u okviru sistema (a kako drugačije?!), postojala je i u komadu "Balkanski špijun" Dušana Kovačevića i istoimenom filmu koji je pisac komada režirao 1984. u četiri ruke s direktorom fotografije Božidarom Nikolićem. (Stojana Dečermića, koji je briljirao u predstavi /još se pamti njegov skandalozni govor na Sterijinom pozorju posle izvođenja predstave, TV Novi Sad nije smeo uživo da prenosu tu konferenciju za štampu po nalogu dušanpopvićevskih strina/ u filmu je zamenio "film star" Bora Todorović, dok je Dečermiću učinjen omaž tako što se kao nekreditovani kameo pojavio u - kancelariji SUP-a!) Bili su to poslednji proplamsaji antistaljinizma i reformskog pogleda na svet, vapaja za svetom, Zapadom, uzaludno ruganje predsednicima naših kućnih saveta...
Nešto između je i ljubavna priča koja može samostalno da stoji. Amerikanka pokazuje sasvim očekivano nerazumevanje za specifičnosti SFRJ - nestašice i neznanje za pojedine životne namirnice, a ondašnju publiku u Kozari je najviše razgalila Amerikankina opaska da "ne znaš koga da ubiješ kad Predsedništvo ima osam članova". Većina gledalaca je to jamačno kapirala (ili percipirala, kako bi rekli današnji sociolozi i psiholozi) kao razornu kritiku jednogodišnjeg mandata i principa rotacije kadrova u društveno-političkim organizacijama. Ko se toga još uopšte seća?!
Karanović je, kao i Grlić (a uostalom kao i Zafranović u svojoj opsesiji ratom i ratnim nasiljem), "društveni aspekt" uvek posmatrao neodvojivo od emotivnog (porodičnog, seksualnog) života svojih likova. Likovi nikada nisu likovi-ideje i karikature, već ljudi koji vode ljubav i čine tragične izbore.
Koliko je vremena prošlo od tog filma. Ljiljana Šljapić je još mogla da igra seksi maserku, Sonja Savić je još bila klinka. Gatalo se u karte. (Ne sećam se da li se "tumačio" i soc od kafe.) Tragični kraj Nikolića nagovešten je opetovanim zvucima sirene hitne pomoći. Beograd je bio ono što jeste, uglavnom siv, nelep, maglovit, napučen namrgođenim, nervoznim ljudima što neprestano nose vence na groblje. I jedu burek a ne hemendeks, i piju jogurt a ne sveže ceđen sok od pomorandži.
Danas bi dr Manojlović bio doca sa stranom penzijom, Tvigica bi umrla od droge ili bi preturala po kontejnerima, Marko bi neprestano gostovao kod Vanje Bulića ili Milomira Marića u "Biserima"; ostali: groblje i zaborav.
Sada još samo Grlić snima (ako ne računamo Markovićevu reciklažu u vidu filmske verzije Delirijum tremensa; pozorišni original u Beogradskom dramskom napustili su Ejdus i Mile Stanković i to je bilo to) i on se "Ustavom Republike Hrvatske" izvadio za poslednju trećinu "Karaule" (prva trećina "Karaule" remek-delo, druga trećina hajde dobro, poslednja trećina sve usrala) i još ima snage da priča priče o ovom vremenu i ovim našim ljudima.
A to je tako retka pojava u našem filmu.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment