Juče dupli program u Takvudu, Parazit od 17:20 (o, kako korejska sankilokratija neodoljivo podseća na našu!), zatim trk do Kosovske, da uzmem dve ćabate za poneti (odnosno hodajuće) u Garden food-u pa 20 madlena u novootvorenoj francuskoj poslastičarnici tik do Ajriš paba (slutim da neće dugo potrajati, jer naš narod ne jede slatkiše koji ne cure niz bradu) kao i 4 knedle sa šljivama u pekari koja se alanfordovski zove "Pekara", a onda, s klopom za posle filmova, laganim korakom natrag do istog kinematografa na Četiri ruže od 20:30. Kao seljak na Bitefu, uneo sam kesu s namirnicama u salu Merilin Monro. Ali, nisam se izuo.
[SPOJLER SLEDI - ako niste gledali film, ostavite ovaj post za posle. A ako vam se film svideo, nemojte ni posle da ga čitate.]
Film je mogao da bude dobar, ideja je dobra, i prva četvrtina-prva trećina zaključno sa špicom (opening credit), koja je - kao u filmu Miće Miloševića Berlin kaput počela maltene usred projekcije - uspešno je (premda malo sporo) predstavila likove, postavila pozornicu i najavila izvlačenje sakrivenih para iz mafijaškog legla, što je moglo da budu uzudljivo da je savladan scenaristički zanat, da je naučena naracija, da je bilo tempa i logike u pripovedanju. Imam primedbi i na ton, njegovu montažu (što prati vremenski nelogičnu naraciju) i miks, kao i na preglasnu muziku koja je ugušila šumove.
Znači, mora da je pre godinu-dve organizovan nekakav master klas, radionica, seminar, šta li, za naše filmadžije i scenariste, a kao uzorak je prikazana i analizirana Tarantinova Prava romansa u režiji Tonija Skota. (A možda i Poslednji boj skaut.) Jer, ovo je ne znam već koja po redu srpska verzija te ideje. Budući da je original odličan, to samo po sebi nije loše. U rukama Mandušića Vuka i variranje dobre franšize može biti svijetlo oružje, ako je u reditelja i scenariste srce junačko. (U našem filmu, koji pati od autorizma, gotovo da nema slučaja da reditelj nije čačkao po scenariju, a najčešće ga je sam i pisao.)
Na projekciju sam došao nadrndan, jer, em ne gotivim braću Jovanović (čitaj: sada samo Dragana, jer Dubravko je negde nestao poslednjih godina), em me je ime reditelja (Vasilije Nikitović) secnulo, budući da vuče na crnogorsku vezu. A obaška kada sam na internetu naišao na naslov "Dragan Jovanović: 'Pristao sam da se vratim iz penzije kada sam čuo da reditelj ima osmoro đece!'" Ne znam ko je gosin Vasilije. Ako je omladinac, iz šinjela Pajkića i Vojnova, onda se valjda oženio mlad po nekom romskom običaju i izrodio dvojke i trojke, a ako je, pak, matorac, onda je sto posto potomak nekog informbirovca, pa mu je gastarbajterska rodbina (Čikago-Pitsburg-Johanesburg) skupila pare za film. Posle najavne špice, koja je kako rekoh hrabro i nekonvencionalno došla tek posle trećine filma, nadrndanost je čak delimično bila uklonjena. Jovanović se, kao i u "Ekipi", držao kristofervokenovskog uzdržanog izraza, dočim ni traga nije bilo od kerebečenja kao u pozorišnim ispadima tipa "Hotel 'Slobodan promet'" i slično. Video sam uslove za (još) jedan dobar naš film, koji spaja crnu komediju i koliko-toliko realan prikaz ove naše situacije. Međutim, sve posle te najavne špice jeste tipičan srpski film (i kada ga prave Crnogorci, Hercegovci itd.) - znači nema tempa, nema logike, sve skeč do skeča, likovi ispadaju iz radnje i upadaju u nju bez veze, odnosi među njima su nelogični, a one potencijalno dobre stvari ili su ošljarene ili su zanemarene. U ovom slučaju zarad jedne preduge wannabe orgijastične i "fantazmagorične" scene drogiranja i pijanke u baru "Četiri ruže" što traje i traje i traje - uporedo s nekom pozorišnom predstavom. Kičićev lik tu predstavu, koju je maltene nategao na mišiće kao Orson Uels u "Građaninu Kejnu", gleda iz lože a na hitan pozivTodorovića iz bara "Četiri ruže", napušta premijeru e da bi mu kolega Todorović, koji je znači napustio pijanku, rekao da se pojavio Samolovljev kum. (Što mu to ne reče telefonom kada je zakazao sastanak? Ah, da, kod nas se sve prisluškuje!) I tako, oni hitno sreću ispred (Narodnog?!) pozorišta, a posle se vraćaju na svoja mesta brzinom munje (Todorović je kanda teleportovan), dok neke četiri devojke (ko su one, šta rade u filmu osim što se, eto, vide i "žure da se zabave da bi proslavile nove silikonske sise jedne od njih") iz nekog razloga čitavu večnost putuju prema tom baru "Četiri ruže" i nikako da ga nađu, a za to vreme donedavni narator, Miloš Samolov, teško ranjen, čami u nekoj brvnari s frižiderom i fiksnim telefonom (?!) i flašom rakije koja u sebi sadrži 100.000 litara žućkaste vodice i čeka i čeka. Čeka kuma da mu donese ukradene i sakrivene pare iz bara "Četiri ruže".
Neka predavači na master klasu vrate pare autorima filma, ničemu ih nisu naučili.
Znači, imamo flešbek a posle nam zaključak ispriča mrtvac s onoga sveta.
Prvo policijska kola dovode Miloša Samolova i predaju ga Draganu Jovanoviću, koji, kako rekoh, fala bogu samo ponavlja ulogu iz "Ekipe" pa je podnošljiv. .Jovanović traži mafijaške pare što su mu nepošteno ukradene. On inače tokom čitavog filma igra šah nekim magnetnim figuricama (neke pozicije su blesave, jedna je nemoguća, a jednom drži tablu pogrešno tako da je krajnje levo polje belo). Samolov koristi trenutak nepažnje (ha!), skače s mosta i posle ga vidimo u čamcu kako plovi i onda kreće s pomenutom naracijom.
On je godinama potkradao grupu dilera (pravi bos Jovanović, barmen i vlasnik bara "Četiri ruže" Srđan Todorović i gradski sekretar Kičić /čija biografija vuče na Đelića ili sličnog uvoznog ministra/), umreženih s korumpiranim policajcima - jedan od njih je doveo Samolova na početku. Oni naravno otkriju da ih neko potkrada i otkriju ko ih potkrada. Samolov najebe. A šta je mislio, jadan? U jednoj sceni Samolov i Jovanović igraju šah. Jovanović primeti da ga Samolov pušta. I to mu pojača sumnju na to ko ga potkrada. To je sopranovski lepo smišljeno, ali realizacija je ošljarena. Vasilije ima ideje, ali dok ih usnimi, pola se nekuda izgubi.
Sve ovo i još nešto nam ispriča Samolov dok plovi na čamcu i onda nam kaže da je preživeo, samo je ranjen, i on okrvavljene havajske košulje s mukom ode do neke vikendice pored reke. A tamo, frižider, flaša rakije i - fiksni telefon. (Ko plaća struju i telefon tamo?!) I on nam kaže kao narator: javio sam imejlom kumu da dođe, on će da me izvadi, on će da uzme pare koje sam sakrio u baru - tamo je najsigurnije - i sve će da bude fino! Kum je Boris Milovojević. On treba da bude anđeo spasilac.
I tu kreće opening credit. I dotle je sve dobro. Malo sporo i neke stvari su suvišne ili previše poznate, ali to je to. Sada znamo radnju i očekujemo uzbudljiv razvoj događaja.
Međutim, tada nastupa srpska scenaristička škola tipa "Veselo veče" i skečevi za kasarne.
Samolov, znači, ima kuma, Borisa Milivojevića. On je neočekivana sila... Onako ranjen, Samolov ga zove - fiksnim telefonom na mobilni!! - i kaže mu: ja sam ti bolan, nešto se desilo, pričaću ti, nemoj u bar "Četiri ruže", već prvo idi u apoteku, kupi gazu i antiseptik i septolete i ser papir, usro sam se, pa dođi, a onda opet idi u bar kada te naučim da kažeš da nemaš pojma šta se dogodilo a pare su pored WC-a, pa ih donesi. Ej, "dođi ovamo pa idi opet". Pa šta je kum, deliveri servis?!
Gomila uloga ima potencijala, ali nema teksta. Nada Macanković igra glumicu koja hoće više nego što može a gradski sekretar Kičić je orsonvelsovski gura preko veze u neku predstavu, na čiju premijeru dolaze političke budže. To nam u pola rečenice saopštava sam Kičić, ali tek pošto Nada sve upropasti na sceni, valjda zato što je sa sponzorom ušmrknula po dve crte u garderobi. Ta "predstava u filmu" mogla je da bude bomba, i za Macankovićevu i za scenario, ali je ošljarena, a obaška što je vremenski nelogično smeštena, tako da se odvija paralelno s višečasovnom pijankom u baru "Četiri ruže". Pamtim njene šapurdice br. 47 iz predstave "Večera budala" u Zvezdara teatru.
Lik Milutina Miloševića je efektno započet, a onda ostavljen nedovršen. On bi trebalo da bude jedan ćošak ljubavnog trougla Kičić-Macanković-Milošević, ali to je neiskorišćeno. Kamo Kičićeva ljubomora?! To bi bilo efektno. Miloševićev seks sa gazdaricom, pak, potpuno je nepotreban a uostalom ne zna se ko ga to od početka juri za dugove.
Pojava one četiri devojke, od kojih jedna povećava sise kod plastičnog hirurga - osim što može da simbolizuje ime bara - potpuno je besmislena. Devojke izgledaju kao propale studentkinje političke ekonomije iz Kolašina i Žabljaka, i koje su godinama lagale đeda i babu da su apsolventkinje (i kojima je pre potrebna operacija klempavih ušiju i "devijacije nosa" nego dodatne sisurde), a sada su dobile ulogu na filmu. (Kameo studentkinje?!) Kičić se maskira u doktora i opipava ih sve redom u ordinaciji pravog doktora. Čemu taj skeč za regrute ispred kasarne? Ume li Srđan Todorović da igra nešto drugo osim zamašćenog nadrogiranog "mangupa s beogradskog asfalta"?
Film koketira s nekom društvenom kritikom, ali sve se svodi na korumpiranog "visoko pozicioniranog" detektiva za narkotike i ovlaš spomenute "veze sa vlašću" - bravurozna minijatura Tihomira Stanića, koji deli packe pokunjenom Kičiću - što je, da je povezano s onom pozorišnom premijerom, moglo da ima nekog smisla i snage čak, a ovako ispada kao još jedan štos bez konteksta.
Vremenske ravni su u poslednjoj trećini filma potpuno pomešane, kao da su koturovi filma pobrkani. One četiri devojke se prvo presvlače u nekim toaletima, pa onda, kao što rekoh, putuju i putuju prema tom baru "Četiri ruže" (eh, da, "doktor" Kičić im je dao vizit kartu pošto ih je sve ispipao!), i onda se konačno pojavljuje Boris Milivojević i kada se on predstavi kao kum pobeglog Samolova, barmen Todorović najpre zine, mnogo se iznenadi, a onda telefonom zove Kičića, koji je na premijeri!?!? Kako bre? Kada je ta premijera i koliko traje? Onda Todorović klisne iz bara i s Kičićem koji se nekako izvuče iz lože sretne se ispred pozorišta. Taj njihov dijalog jeste duhovit i to je jedno od retkih mesta gde se publika od srca nasmeje. Ali ta scena postaje potpuno besmislena (pored toga što je u vremenskom sledu nelogična, nemoguća to jest) onda kada Kičić napokon dođe u bar, jer on - "po logici radnje" - treba odmah da ispita kuma Milivojevića, ko je on i šta je, da li stvarno ne zna šta mu je kum uradio i tako to. Bilo bi logično da ga uzmu za taoca, jebote. Ili da mu stave jajca na elektriku: "Priznaj, skote jedan!" Ali ne, Kičić stigne da ima pomenuti razgovor s Tihomirom Stanićem (kada, bre?!) a kada dođe u bar i ne pogleda kuma Milivojevića, već od barmena Todorovića kupi neku novu drogu DMDA (ili MDMA), koju je Todorović, pak, kupio od Miloševića (a njemu, pak, uvalio korumpirani detektiv za narkotike), i onda Kičić odluči, tek tako (razočaran zbog neuspele premijere, možda?), da sipa taj prah u neke koktele i da to služi narodu u baru.
I ta scena traje i traje, i sad - ista muzika u baru i u kolima kojim se one četiri ribe voze. A nije da istu muziku slušaju preko auto radija. Znači, miks tona u bunkerima u Košutnjaku rađen. Muzika je inače preglasna i guši šumove a često i glasove.
U tom baru ima i neka gluvonema Laura s malim detetom, Njena pojava je isto tako bez svrhe, osim što doprinosi opštem gužvanjcu u baru. Ona, valjda, treba da doda neku sentimentalnost - dete je to, jednom joj je i mlekce za detence iskipelo u džezvi...Tom prilikom dolazi do razmene pogleda s Borisom Milovojevićeom. I to ostaje nedovršeno... Ona posle u opštoj orgiji popije koktel, ali nije navikla, šta ćeš, to piće za nju je smrtonosno. Kičić naredi da leš umotaju u tepih i bace. A bogami i dete isto tako. Jer inače će da izbije skandal.
Kum Boris Milivojević (ošljario je ulogu, bio je isti kao u onoj kulinarskoj kvaziigranoj TV seriji, uglavnom se dosađivao ili se kliberio) spasava dete, uzima pare i taksijem dolazi do ranjenika Samolova, koji je posle one uvodne naracije postao maltene ugursuz na slici "Kosovka devojka" u krvavoj havajskoj košulji, i koji nikako da iskrvari i ispije onu flašu rakije. Milivojević donese pelene, dete, dečiju hranu, zvečke, a iz dugačkih gaća izvadi sve pare i pištolj. Pravi pištolj, nije metafora. Zatim u džezvu na gasnom štednjaku sipa mleko iz tetrapaka i posle se ne vidi da li je mleko iskipelo (to je sažimanje vremena u montaži, okej).
I - na onaj fiksni telefon usledi poziv: Kristofer Voken Jovanović postavlja uslov, ali to ne čujemo od njega, već opet kilava naracija Samolova: "Trebalo je da znam da će me naći. Uslov je jasan: ili pare i ja, ili kum i dete." (Ne znam šta će Vokenu kum i dete?!)
I tu nastupa etički momenat, Samolov nije junak, on je čojak, on žrtvuje sebe (jebeš pare). Kum postaje majka koja će posle kraja filma da doji dete i da ga vaspitava.
Koliko je tu bilo potencijala da je scenario urađen kako treba posle najavne špice. Reditelj se kanda na pola filma odlučio da pređe na karverovske i altmanovske Kratke rezove, ali film nije započet tako, pa ne može tako ni da se završi. Priča - glavna boljka našeg scenarija. Detalji: okej; neke scene: okej; minijature: ima ih; poneki štos: ima ih jedan-dva. Ali priča, tempo, logika - e toga nema.
Jedino su nešto glumili Milošević, Macankovićeva i ona, ne mogu da se setim kako se zove, guru devojka i tele-savetnica, nešto u stilu Sonje Savić, ali i ona nepovezana s radnjom filma, tek tako da dopuni "karverovsku" galeriju likova. Ama ništa što je visilo na zidu i I činu nije opalilo na kraju predstave.
[SPOJLER SLEDI - ako niste gledali film, ostavite ovaj post za posle. A ako vam se film svideo, nemojte ni posle da ga čitate.]
Film je mogao da bude dobar, ideja je dobra, i prva četvrtina-prva trećina zaključno sa špicom (opening credit), koja je - kao u filmu Miće Miloševića Berlin kaput počela maltene usred projekcije - uspešno je (premda malo sporo) predstavila likove, postavila pozornicu i najavila izvlačenje sakrivenih para iz mafijaškog legla, što je moglo da budu uzudljivo da je savladan scenaristički zanat, da je naučena naracija, da je bilo tempa i logike u pripovedanju. Imam primedbi i na ton, njegovu montažu (što prati vremenski nelogičnu naraciju) i miks, kao i na preglasnu muziku koja je ugušila šumove.
Znači, mora da je pre godinu-dve organizovan nekakav master klas, radionica, seminar, šta li, za naše filmadžije i scenariste, a kao uzorak je prikazana i analizirana Tarantinova Prava romansa u režiji Tonija Skota. (A možda i Poslednji boj skaut.) Jer, ovo je ne znam već koja po redu srpska verzija te ideje. Budući da je original odličan, to samo po sebi nije loše. U rukama Mandušića Vuka i variranje dobre franšize može biti svijetlo oružje, ako je u reditelja i scenariste srce junačko. (U našem filmu, koji pati od autorizma, gotovo da nema slučaja da reditelj nije čačkao po scenariju, a najčešće ga je sam i pisao.)
Na projekciju sam došao nadrndan, jer, em ne gotivim braću Jovanović (čitaj: sada samo Dragana, jer Dubravko je negde nestao poslednjih godina), em me je ime reditelja (Vasilije Nikitović) secnulo, budući da vuče na crnogorsku vezu. A obaška kada sam na internetu naišao na naslov "Dragan Jovanović: 'Pristao sam da se vratim iz penzije kada sam čuo da reditelj ima osmoro đece!'" Ne znam ko je gosin Vasilije. Ako je omladinac, iz šinjela Pajkića i Vojnova, onda se valjda oženio mlad po nekom romskom običaju i izrodio dvojke i trojke, a ako je, pak, matorac, onda je sto posto potomak nekog informbirovca, pa mu je gastarbajterska rodbina (Čikago-Pitsburg-Johanesburg) skupila pare za film. Posle najavne špice, koja je kako rekoh hrabro i nekonvencionalno došla tek posle trećine filma, nadrndanost je čak delimično bila uklonjena. Jovanović se, kao i u "Ekipi", držao kristofervokenovskog uzdržanog izraza, dočim ni traga nije bilo od kerebečenja kao u pozorišnim ispadima tipa "Hotel 'Slobodan promet'" i slično. Video sam uslove za (još) jedan dobar naš film, koji spaja crnu komediju i koliko-toliko realan prikaz ove naše situacije. Međutim, sve posle te najavne špice jeste tipičan srpski film (i kada ga prave Crnogorci, Hercegovci itd.) - znači nema tempa, nema logike, sve skeč do skeča, likovi ispadaju iz radnje i upadaju u nju bez veze, odnosi među njima su nelogični, a one potencijalno dobre stvari ili su ošljarene ili su zanemarene. U ovom slučaju zarad jedne preduge wannabe orgijastične i "fantazmagorične" scene drogiranja i pijanke u baru "Četiri ruže" što traje i traje i traje - uporedo s nekom pozorišnom predstavom. Kičićev lik tu predstavu, koju je maltene nategao na mišiće kao Orson Uels u "Građaninu Kejnu", gleda iz lože a na hitan pozivTodorovića iz bara "Četiri ruže", napušta premijeru e da bi mu kolega Todorović, koji je znači napustio pijanku, rekao da se pojavio Samolovljev kum. (Što mu to ne reče telefonom kada je zakazao sastanak? Ah, da, kod nas se sve prisluškuje!) I tako, oni hitno sreću ispred (Narodnog?!) pozorišta, a posle se vraćaju na svoja mesta brzinom munje (Todorović je kanda teleportovan), dok neke četiri devojke (ko su one, šta rade u filmu osim što se, eto, vide i "žure da se zabave da bi proslavile nove silikonske sise jedne od njih") iz nekog razloga čitavu večnost putuju prema tom baru "Četiri ruže" i nikako da ga nađu, a za to vreme donedavni narator, Miloš Samolov, teško ranjen, čami u nekoj brvnari s frižiderom i fiksnim telefonom (?!) i flašom rakije koja u sebi sadrži 100.000 litara žućkaste vodice i čeka i čeka. Čeka kuma da mu donese ukradene i sakrivene pare iz bara "Četiri ruže".
Neka predavači na master klasu vrate pare autorima filma, ničemu ih nisu naučili.
Znači, imamo flešbek a posle nam zaključak ispriča mrtvac s onoga sveta.
Prvo policijska kola dovode Miloša Samolova i predaju ga Draganu Jovanoviću, koji, kako rekoh, fala bogu samo ponavlja ulogu iz "Ekipe" pa je podnošljiv. .Jovanović traži mafijaške pare što su mu nepošteno ukradene. On inače tokom čitavog filma igra šah nekim magnetnim figuricama (neke pozicije su blesave, jedna je nemoguća, a jednom drži tablu pogrešno tako da je krajnje levo polje belo). Samolov koristi trenutak nepažnje (ha!), skače s mosta i posle ga vidimo u čamcu kako plovi i onda kreće s pomenutom naracijom.
On je godinama potkradao grupu dilera (pravi bos Jovanović, barmen i vlasnik bara "Četiri ruže" Srđan Todorović i gradski sekretar Kičić /čija biografija vuče na Đelića ili sličnog uvoznog ministra/), umreženih s korumpiranim policajcima - jedan od njih je doveo Samolova na početku. Oni naravno otkriju da ih neko potkrada i otkriju ko ih potkrada. Samolov najebe. A šta je mislio, jadan? U jednoj sceni Samolov i Jovanović igraju šah. Jovanović primeti da ga Samolov pušta. I to mu pojača sumnju na to ko ga potkrada. To je sopranovski lepo smišljeno, ali realizacija je ošljarena. Vasilije ima ideje, ali dok ih usnimi, pola se nekuda izgubi.
Sve ovo i još nešto nam ispriča Samolov dok plovi na čamcu i onda nam kaže da je preživeo, samo je ranjen, i on okrvavljene havajske košulje s mukom ode do neke vikendice pored reke. A tamo, frižider, flaša rakije i - fiksni telefon. (Ko plaća struju i telefon tamo?!) I on nam kaže kao narator: javio sam imejlom kumu da dođe, on će da me izvadi, on će da uzme pare koje sam sakrio u baru - tamo je najsigurnije - i sve će da bude fino! Kum je Boris Milovojević. On treba da bude anđeo spasilac.
I tu kreće opening credit. I dotle je sve dobro. Malo sporo i neke stvari su suvišne ili previše poznate, ali to je to. Sada znamo radnju i očekujemo uzbudljiv razvoj događaja.
Međutim, tada nastupa srpska scenaristička škola tipa "Veselo veče" i skečevi za kasarne.
Samolov, znači, ima kuma, Borisa Milivojevića. On je neočekivana sila... Onako ranjen, Samolov ga zove - fiksnim telefonom na mobilni!! - i kaže mu: ja sam ti bolan, nešto se desilo, pričaću ti, nemoj u bar "Četiri ruže", već prvo idi u apoteku, kupi gazu i antiseptik i septolete i ser papir, usro sam se, pa dođi, a onda opet idi u bar kada te naučim da kažeš da nemaš pojma šta se dogodilo a pare su pored WC-a, pa ih donesi. Ej, "dođi ovamo pa idi opet". Pa šta je kum, deliveri servis?!
Gomila uloga ima potencijala, ali nema teksta. Nada Macanković igra glumicu koja hoće više nego što može a gradski sekretar Kičić je orsonvelsovski gura preko veze u neku predstavu, na čiju premijeru dolaze političke budže. To nam u pola rečenice saopštava sam Kičić, ali tek pošto Nada sve upropasti na sceni, valjda zato što je sa sponzorom ušmrknula po dve crte u garderobi. Ta "predstava u filmu" mogla je da bude bomba, i za Macankovićevu i za scenario, ali je ošljarena, a obaška što je vremenski nelogično smeštena, tako da se odvija paralelno s višečasovnom pijankom u baru "Četiri ruže". Pamtim njene šapurdice br. 47 iz predstave "Večera budala" u Zvezdara teatru.
Lik Milutina Miloševića je efektno započet, a onda ostavljen nedovršen. On bi trebalo da bude jedan ćošak ljubavnog trougla Kičić-Macanković-Milošević, ali to je neiskorišćeno. Kamo Kičićeva ljubomora?! To bi bilo efektno. Miloševićev seks sa gazdaricom, pak, potpuno je nepotreban a uostalom ne zna se ko ga to od početka juri za dugove.
Pojava one četiri devojke, od kojih jedna povećava sise kod plastičnog hirurga - osim što može da simbolizuje ime bara - potpuno je besmislena. Devojke izgledaju kao propale studentkinje političke ekonomije iz Kolašina i Žabljaka, i koje su godinama lagale đeda i babu da su apsolventkinje (i kojima je pre potrebna operacija klempavih ušiju i "devijacije nosa" nego dodatne sisurde), a sada su dobile ulogu na filmu. (Kameo studentkinje?!) Kičić se maskira u doktora i opipava ih sve redom u ordinaciji pravog doktora. Čemu taj skeč za regrute ispred kasarne? Ume li Srđan Todorović da igra nešto drugo osim zamašćenog nadrogiranog "mangupa s beogradskog asfalta"?
Film koketira s nekom društvenom kritikom, ali sve se svodi na korumpiranog "visoko pozicioniranog" detektiva za narkotike i ovlaš spomenute "veze sa vlašću" - bravurozna minijatura Tihomira Stanića, koji deli packe pokunjenom Kičiću - što je, da je povezano s onom pozorišnom premijerom, moglo da ima nekog smisla i snage čak, a ovako ispada kao još jedan štos bez konteksta.
Vremenske ravni su u poslednjoj trećini filma potpuno pomešane, kao da su koturovi filma pobrkani. One četiri devojke se prvo presvlače u nekim toaletima, pa onda, kao što rekoh, putuju i putuju prema tom baru "Četiri ruže" (eh, da, "doktor" Kičić im je dao vizit kartu pošto ih je sve ispipao!), i onda se konačno pojavljuje Boris Milivojević i kada se on predstavi kao kum pobeglog Samolova, barmen Todorović najpre zine, mnogo se iznenadi, a onda telefonom zove Kičića, koji je na premijeri!?!? Kako bre? Kada je ta premijera i koliko traje? Onda Todorović klisne iz bara i s Kičićem koji se nekako izvuče iz lože sretne se ispred pozorišta. Taj njihov dijalog jeste duhovit i to je jedno od retkih mesta gde se publika od srca nasmeje. Ali ta scena postaje potpuno besmislena (pored toga što je u vremenskom sledu nelogična, nemoguća to jest) onda kada Kičić napokon dođe u bar, jer on - "po logici radnje" - treba odmah da ispita kuma Milivojevića, ko je on i šta je, da li stvarno ne zna šta mu je kum uradio i tako to. Bilo bi logično da ga uzmu za taoca, jebote. Ili da mu stave jajca na elektriku: "Priznaj, skote jedan!" Ali ne, Kičić stigne da ima pomenuti razgovor s Tihomirom Stanićem (kada, bre?!) a kada dođe u bar i ne pogleda kuma Milivojevića, već od barmena Todorovića kupi neku novu drogu DMDA (ili MDMA), koju je Todorović, pak, kupio od Miloševića (a njemu, pak, uvalio korumpirani detektiv za narkotike), i onda Kičić odluči, tek tako (razočaran zbog neuspele premijere, možda?), da sipa taj prah u neke koktele i da to služi narodu u baru.
I ta scena traje i traje, i sad - ista muzika u baru i u kolima kojim se one četiri ribe voze. A nije da istu muziku slušaju preko auto radija. Znači, miks tona u bunkerima u Košutnjaku rađen. Muzika je inače preglasna i guši šumove a često i glasove.
U tom baru ima i neka gluvonema Laura s malim detetom, Njena pojava je isto tako bez svrhe, osim što doprinosi opštem gužvanjcu u baru. Ona, valjda, treba da doda neku sentimentalnost - dete je to, jednom joj je i mlekce za detence iskipelo u džezvi...Tom prilikom dolazi do razmene pogleda s Borisom Milovojevićeom. I to ostaje nedovršeno... Ona posle u opštoj orgiji popije koktel, ali nije navikla, šta ćeš, to piće za nju je smrtonosno. Kičić naredi da leš umotaju u tepih i bace. A bogami i dete isto tako. Jer inače će da izbije skandal.
Kum Boris Milivojević (ošljario je ulogu, bio je isti kao u onoj kulinarskoj kvaziigranoj TV seriji, uglavnom se dosađivao ili se kliberio) spasava dete, uzima pare i taksijem dolazi do ranjenika Samolova, koji je posle one uvodne naracije postao maltene ugursuz na slici "Kosovka devojka" u krvavoj havajskoj košulji, i koji nikako da iskrvari i ispije onu flašu rakije. Milivojević donese pelene, dete, dečiju hranu, zvečke, a iz dugačkih gaća izvadi sve pare i pištolj. Pravi pištolj, nije metafora. Zatim u džezvu na gasnom štednjaku sipa mleko iz tetrapaka i posle se ne vidi da li je mleko iskipelo (to je sažimanje vremena u montaži, okej).
I - na onaj fiksni telefon usledi poziv: Kristofer Voken Jovanović postavlja uslov, ali to ne čujemo od njega, već opet kilava naracija Samolova: "Trebalo je da znam da će me naći. Uslov je jasan: ili pare i ja, ili kum i dete." (Ne znam šta će Vokenu kum i dete?!)
I tu nastupa etički momenat, Samolov nije junak, on je čojak, on žrtvuje sebe (jebeš pare). Kum postaje majka koja će posle kraja filma da doji dete i da ga vaspitava.
Koliko je tu bilo potencijala da je scenario urađen kako treba posle najavne špice. Reditelj se kanda na pola filma odlučio da pređe na karverovske i altmanovske Kratke rezove, ali film nije započet tako, pa ne može tako ni da se završi. Priča - glavna boljka našeg scenarija. Detalji: okej; neke scene: okej; minijature: ima ih; poneki štos: ima ih jedan-dva. Ali priča, tempo, logika - e toga nema.
Jedino su nešto glumili Milošević, Macankovićeva i ona, ne mogu da se setim kako se zove, guru devojka i tele-savetnica, nešto u stilu Sonje Savić, ali i ona nepovezana s radnjom filma, tek tako da dopuni "karverovsku" galeriju likova. Ama ništa što je visilo na zidu i I činu nije opalilo na kraju predstave.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment