r.: Rodžer Mičel; ul.: Džim Brodbent, Helen Miren, Fjon Uajthed, Čarlz Edvards (pljunuti Ijan Holm), Ričard Mekejb
Engleska je zaljubljena u svoju posleratnu oskudicu koja se protegla sve do kraja 1960-ih. Oni su zaljubljeni u taj imidž stisnutih, teskobnih stančićâ, doručaka koji se sastoje od pola tone svinjskih bubrega i kajgane, zaljubljeni su pištanje čajnika za čaj i taj radničkoklasni đir, u Sava Malu zapadnog obreda isto onako kao što su naši kosmopoliti zaljubljeni u imidž naduvanog Beograđanina koji bleji ispred Akademije 1981. i svima pokazuje dva svetska časopisa u kojima je Beograd među deset najboljih klupskih scena na svetu.
Ta ljigava nostalgija se onda bogato ilustruje muzikom tog doba, prouče se modni časopisi i scenograf nalepi iste tapete, kupe se aljinčine na buvljaku, pendžetiraju se cipeletine iz 1950-ih i eto filma epohe koji tera suze na oči.
Ovaj film je ljiga, samozadovoljavanje Helen Miren koja mazohistički sada igra babe pošto se pomirila s tim da više nije seks bomba, jedino Brodbentu svaka čast, on je odigrao svoje.
Priča je istinita, olrajt, ali sav taj radničkoklasni sentimentalno prikazani bekgraund je preuzeta zabluda koju su stvorili masovni mediji. Od toga je najviše profitirao Kenet Brana još ljigavijim Belfastom za čiji je scenario čak dobio Oskara.
U ovom filmu treba pomenuti paradiranje Mirenove svojim mermerisanim rukama dok sladostrasno igra spremačicu koja riba bogataške kuće. Reditelj Mičel – poznat po ljigama i sentimentalnim povraćkama – po njenoj je ideji te šape prikazao kao ručerde golmana Kurtoe.
Nama jedino može biti zabavna pojava legendarnog švedskog detektora za otkrivanje neprijavljenih televizisjkih aparata (vidi hire onaj kombi!). Scenario pametno koristi tu epizodu – otac odbija da plaća pretplatu, tvrdoglavo čak putuje u prestonicu da podnese predstavku nadležnima u vladi – da bi se objasnilo kako se ududio da mazne sliku iz muzeja. To jest, sin je maznuo a on preuzeo krivicu, ali cela ta priča uopšte nije toliko fascinantna kao što je napumpano na stranicama porodičnih nedeljnika.
Još jedna samozaljubljena engleska splačina iz tzv. “bolje prošlosti”.
No comments:
Post a Comment