r.: Pedro Almodovar; ul.: Džulijen Mur, Tilda Svinton, Džon Turturo
Almodovar se prepustio starosti, strahu od smrti i samorecikliranju. Postao je prava tetka, kao da je ispričao sve lične teme, pa pribegava kvazieklekticizmu, praveći tanušne postmodernistićke pačvorke, u koje udrobi ponešto od konjukturnih politikanstkih tema. Poseje brdo lgbt likova u svaki stratum svoji likova, onako kako npr. Olga Dimitrijević u svojim dramama od svih i svakog napravi lezbe, i od Pepce Kardelj i Jovanke i od partizanke kojoj se kosa vijori i od šezdesetosmašice i od radikalke i od seljanke i od građanke. Umesto živopisnog karnevalisanja i čačkanja po porodičnim i seksualnim temama, gledamo sada neko feljtonisanje za koje kao da je Kristijana Amanpur pisala scenarije, kao da je dramatizovan neki prilog sa CNN-a.
Ljiga s dobrostojećim likovima koji iz udobne pozicije, papajući jagode van sezone i pijuckajući idealno ohlađeni šardone ili rizling nariču nad ovim svetom oh, jao, punim nepravdi, kuda sve ovo ide, a onda tuširanje u sobi hotela sa 5 *, ili boravak u basnoslovno skupoj kućerini s pokućstvom i sanitarijama kao iz Odiseje u svemiru pa da se pajki, jer sutra čeka novi težak radni dan umetnika i novinara.
Ovaj film je pačvork nekoliko jedva ufircanih delova, koji ni sami za sebe nisu ništa posebno, a kao film landaraju svaki deo za sebe.
Počinje se klišeom, čuvena spisateljica Ingrid (Džulijan Mur) na potpisivanju svog bestselera saznaje preko obožavateljke da je njena (Ingridina ne obožavateljkina) stara drugarica, poznata ratna novinarka Marta (Tilda Svinton, videćemo uskoro) --> na samrti. Dozlaboga klišetirano potpisivanje, s dugačkim redom kupaca, sebičnim agentom koji bi da to prekine “jer isteklo je vreme”, ali Ingrid ne daje da joj loša saradnica kvari posô, ona kaže: “Narod treba ispoštovati kada su već u tolikom broju došli za potpis!”
Kada Ingrid dođe u bolnišnicu da poseti drugaricu, naš gledalac samo može da se prekrsti pred luksuzon u tom jednokrevetnom bolničkom apartmanu koji liči na svemirski brod a sve lepo i ušuškano kao bungalov u planinskom domu. Niko da pita a koliki je bolnički račun... Reč je – naravno – o dobrostojećim damama koje imaju sve uslove da zaustave starenje i budu avioni za npr. Nensi Pelozi ili već mumificiranu Džejn Fondu. U tom segmentu bolesna Marta saopštava da uskoro kreće na eksperimentalnu terapiju i odjednom počne da pripoveda predugačku storiju o problematičnom odnosu sa ćerkom, koju je zapostavila zarad karijere, da bi jurila na sva ta ratišta diljem sveta. A Ingrid sluša tu priču kao omađijana, iako je i njoj moralo biti dosadno.
Zatim loše vesti: eksperimentalna terapija ne daje priželjkivane rezultate i Marta moli Ingrid da joj bude saputnica u planiranom odlasku, popularnoj eutanaziji. Da bude s njom u istoj kući, u susednoj sobi. Otud i naslov. Slušamo malodušnu i edukativnu razmenu argumenata za i protiv te pojave, koja je priznata u Holandiji i još nekim zemljama... Ingrid posle predvidljivo kratkog dvoumljena pristaje da ona bude ta. Jer niko neće, uostalom. Ne može se dovoljno naglasiti koliko su te dve čepe bogate, nije im problem ni da plate bolničke račune ni da poruče jagode van sezone i zaliju ih najboljim belim vinom, ni da iznajme superluksuznu kućerinu sa petsto soba na amerikanskim planinama. Posmatrajući dizajn kuhinje, kako česma na sudoperi ima metalnu zmiju koja se izvlači iz pipca, nisam mogao da se ne deprimiram zbog stanja moje gajbe. Pa te boje posteljine i jastuka na sofi, art decoration, krpice, radna soba ko naša opštinska biblioteka... Zbilja, i bogati plaču. (Kad rekoh boje, ipak ni prineti živopisnosti rediteljeve faze iz 1990-ih, kada je Nebojša Popović u Hronikama FEST-a gledaocima skretao pažnju čak i na boju creva za polivanje terase i boje štipaljki!
Mnogo se melje u ovom filmu, gotovo uvek uz vansezonske jagode, kafe late posut cimetom i čokoladom u prahu i uz belo vino najboljeg kvaliteta, melje se i time se pokazuje kako likovi imaju ispravna i politički korektna stanovišta, Danijel (Džon Turturo, i on neki biseksualac, nekadašnji udvarač jal Ingrid jal Marti, ne znam) održa jedan monolog o globalnom zagrevanju i nemoći umetnosti, sve papajući te proklete vansezonske jagode jebo ih ja i pijuckajući vince. A Marta, na dibidus samrti olakša dušu odgovorivši na Ingidino pitanje: “Koji ti je momenat bio onako naj-naj...?”, odgovorivši dakle: “Ratno izveštavanje iz Bosne, normalno; goloruk narod koji se borio protiv brojčano višestruko nadmoćnijeg i neuporedivo tehnički opremljenijeg agresora".
Mlaki komični odušak je ostavljen za cvrc klimaks, naime kada se Ingrid vrati iz teretane i zatekne vrata prijateljičine sobe zatvorena. To je inače šifra koju su dogovorili: ako su vrata otvorena, okej je sve, kada su zatvoren, znači da sam se ubila, a ti zovi policiju i nemoj da se uplatkaš da te ne bi uhapsili... To je Marta samo izašla u šetnju da se proluftira, a Ingrid plače pa se naljuti na drugaricu što je živa. “Oprosti, mora da je promaja zatvorila vrata. Pa šta se ljutiš, sad si barem videla kako će to da izgleda...!”
Od segmenata ufircanih u ovaj davež treba spomenuti i isleđivanje u policiji posle svega: jer u toj državi kao ni u celoj SAD eutanazija nije po zakonu. Policajac je snabdeven replikama verskog tupadžije koji bi hapsio pomagače a i eutanazirane bi valjda oživeo pa streljao zbog zločina.
Ama ič me nije dirnuo ovaj film, osim što sam se deprimirao činjenicom da ja u takvom standardu i luksuzu živeti neću nikada. A kaj se eutanzije dotikavlje, imam holandsku rodbinu, falim te bože i nadam se da ću umaći našim forenzičarima, osim ako ne dođe do neke nagle pogibije ili smrti. Nisu mi jasne silne pohvale ovom filmu, pa i neke uticajne festivalske nagrade.
No comments:
Post a Comment