Tri i po moralistička fragmenta

 

Tri i po moralistička fragmenta [*] 

 

Odavno sam želeo da napišem nešto o ovom otrovnom, izdajničkom, podguznom tekstu[1] Viktora Jerofejeva. Čekala se neka spoljna nevolja, valjda, jer ima jedna litvanska izreka: „Ne odapinji strelice iz svile i kadife, već iz teške životne muke“[2] (Kirkegor se s tim ne bi složio; dapače, u „Delima ljubavi“ on kritikuje fiktivnu tetkicu što je zavidna na bogatstvu poslodavca.[3]) Viktor Jerofejev je početkom 2000-ih svratio u Beograd na promociju srpskih prevoda čak dve svoje knjige, carski je dočekan, a kada je pobegao, napisao je kolonijalistički kič o domaćinima. To smo u nekom sudbinskom smislu i zaslužili: koliko smo se mi rugali Čehoslovacima i Rusima zbog lakih žena odnosno zbog klinaca koji su se otimali za naše žvake i bombone, u Pragu odnosno na moskovskom kolodvoru, respektivno, ova Jerofejevljeva kibla – u kojoj je Pavić bio moneta za potkusurivanje – došla nam je kao krađa protiv Engleza na SP 2010. u utakmici protiv Nemaca[4].

Jerofejev je doček srpskih izdavačâ i dvorenje sa sve klopom,  pićem, pevanjem i pucanjem uzeo zdravo za gotovo, a u fakultativnim aktivnostima se našao pred neteškim izborom: jal beogradski studenti jal Milorad Pavić, milion puta od njega poznatiji u Rusiji. Zavist je delovala. O istom trošku uvući se u dupe studentima i zapljunuti kolegu koji mu prčka po bunjištu. Ali – to da se sve što je studentsko uzima s bogobojažljivošću seljaka koji pozdravlja prolaz carskih kočija – nema smisla, brate! „Nema ništa dostojnije prezrenja od straha pred mladošću!“[5] (S čim bi se saglasio i Henri Miler u romanu Rakova obratnica.) Jerofejev dolazi u Beograd koji je još opijen time što je opet svet i ljuljuška se na valovima demokratije. Toliko opijen da se već počinje s dokonim drmusanjem čamca. Naši izdavači drugog načina da usreće strane pisce osim rakije, rakije i roštilja uz tamburaše neimaju, ali zar je to toliki greh kada u inostranstvu nikada nema 'leba uz kiselu cveklu na večericama za prevodioce i pisce odavde? U to vreme poslednji odredi nedemobilisanih studenata su kao Dražini četnici cunjali gradom, čekajući da im bake s terase donesu košare s vanilicama. „Idite na Kosovo!“, vikano je specijalcima, jer niko ni tada ni sada ne zna šta da radi s Kosovom („političar uvek želi da izmesti Kosovo iz svog diskursa“, primetili su kritičari studenstkih gibanja). Jerofejeva je brinulo hoće li mu jedan prevod stići u štampariju pre početka Sajma. Umalo da se naljuti i nadureno ode. Imao je, dakle, izbor – studenti:Pavić, a odlučio se za omladinu.

Tekst u Književnosti se, posle pljuc-pljuca na „neotradicionalsitičko-postkomunističku srpsku kulturu“ (idi!) najavljuje panegirikom Jerofejevu ovim rečima: „Ko je pročitao makar jednu njegovu knjigu, zna o čemu pričam“. A gle, i Jerofejevu, koji sâm priznaje da nije pročitao nijednu Pavićevu knjigu, ipak je sve opet jasno.

„...pitajte Pavića, 73-godišnjeg živog klasika srpske književnosti ružičastih usana, rumenih obraza, živahnih očiju i čela glatkog kao u mlade devojke. Bez ikakvih tragova života na tom čelu, baš kao kod mlade devojke. Pristoji mu način na koji žmirka, a stvarno ume slatko da žmirka, i pri tom podseća na negovanog mačka koji se upravo napio mleka. A Pavić je popio baš puno mleka: njegove se knjige čitaju u celom svetu. /.../

– Mini, šta nam danas preporučujete?

Mini odlazi od našeg stola sa sjajnim manirima balkanskih kelnera, utegnute zadnjice, no na Mininom licu sija obožavanje koje oseća prema njemu i kao kelner i kao čitatelj.“

 

A da je pročitao pripovetku „Soba za Andrija Anđala“, mogao je tamo naći sledeće:

„Od kad znam za sebe mrzeo sam dve stvari; svoje lice i svoje ime. Kako bih voleo da am imao lice lepo i mlado, pa da se s vremenom, s vetrovima i zalogajima, promenilo, ostarelo i postalo mi mrsko. Kako bih ga spokojno mrzeo! Ali, ni moje ime ni moje lice nisu se menjali s godinama, a ja sam bio neprekidno u takvom položaju da sam stalno želeo da se sve promeni što je u vezi sa mnom i to što više, tim bolje. Tako sam zašao već u četrdesetu, a lik mi je ostao i dalje negde u dvadeset petoj godini prepuštajući nečem drugom u meni da nosi utrošeno vreme, tovar pređenih koračaja i onaj ogroman prostor prevaljen u snovima i knjigama, koji se negde odmotavao s nekog klupčeta pri čemu se ono svakako moralo smanjivati.“[6]

 

I tako bi Jerofejev izbegao bruku. Pavić nikada nije krio da voli dobro da jede, da pažljivo bira duvan za svoje lule, a kada su ga pitali da li su toliki recepti posejani po njegovim pripovetkama i prva dva romana – upotrebljivi, odgovorio je: „Naravno!“ I nije slagao. (On je radio sasvim obrnuto od Vokija Kostića, koji je svoje recepte objavljivao s ugrađenom greškom – uvek je izostavljao ključni sastojak – već je šeretski dezavuisao svoje recepte, iako su više nego jestivi, npr. med u pasulju, žuvo žumance u krigli piva, pečenje jaja i džigerice na usijanom kamenu itd.) A Jerofejevu ko je kriv što je već tada izgledao kao svoj deda.

„Bog mi je svedok, nisam ekspert za Pavića. /.../ Vraćam mu strelice. Govorimo o njegovom ogromnom uspehu u Rusiji.“

Jerofejev se nagutao potcenjivanja u inostranstvu, kaže, u šta treba zdravo sumnjati, jer on je maltene disident srpskog kova... Otrok je socijalizma u svakom pogledu, samo što nije imao rok bend na uvoznim instrumentima. On se navodno unervozio zbog ljubavi prema Rusima što ga je obasula u vreme Sajma. U stvari, žacnula ga je istinita anegdota o Crvenoarmejcima dok su nas oslobađali. Šteta što nije sreo i Ljiljanu Šop koja bi mu ispričala za porodičnu storiju iz Vojvodine:

„Posakrivali smo svu žensku čeljad jer smo čuli da siluju sve redom, Ostavili smo samo babu, mislili smo nju neće. Crvenoarmejac navalio i na nju. Ubili smo ga lopatom i zakopali pored štale“[7].

Jerofejeva je prevoditeljka jedne njegove knjige unesrećila pričom o pošteđenoj babi, ali da je zato njen otac (prevoditelljkin, ne babin) silovan. Jerofejev nije propustio da nelagodu kompenzuje navodno neutralnim opisom „prljavih zavesa što se vijore kroz polupane prozore Generalštaba, koje su bombardovali Amerikanci“, opet neznaven u pogledu fakta da to što Srbi nikada neće popraviti eto ni tu ruševinu dolazi od zlopamtilačkog mentaliteta, a ne od lenjosti urbanista. Srušiće se mnoge ubave, zdrave, istorijski bitne i itekako upotrebljive zgrade zbog love i parkinga, kladionica i rente, ali ogrebotine od kuršuma na zgradama, ruševine, ćelekule i paljevine će se održavati kao večiti podsetnik. Ono, neće se nikada napraviti spisak svih pobijenih u Jasenovcu i drugde, ali ne može sve. Nismo mi Izraelci da pokušamo da obasjamo naše žrtve, kako reče Gordan Mihić sredinom 1990-ih kada je počelo pronošenje kostiju iz masovnih grobnica[8]. Ali – to prenemaganje: „brčkati se u bazenu srpske ljubavi“, pa onda prividno saosećanje sa činjenicom da su Srbima potrebne vize za sve zemlje osim onih u koje niko ne bi otišao ni za pare, kakvo perfidno upiranje prstom na druge. Jerofejev je umereno nečitan i u Rusiji i na Zapadu, niti je dovoljno propatio niti je dovoljno bodljikav, za njega je Art Bačvold – Leni Brus, a i reakcija na agresiju na Ukrajinu mu je tipična bubregulojuvska: „Zameniću život u Rusiji nemačkim standardom, crknite agresori!“. Naravno da ga boli Pavićeva popularnost, koja je inače kao kod Snoudena, jedna netražena i zlatnokavezna popularnost; pitanje je koliko ruski čitaoci kapiraju Pavića osim kao akademsku fantastiku, imam dojam da su mu ruski prikazi u štampi uvek izgledali kao pitanja one novinarke sa cvetom u kosi, jednom kada ga je s oduševljenjem bez pokrića pitala nešto, emisija je snimana pored reke, na splavu, a Pavić je uzdahnuo i zakolutao očima i odlučio da se pravi da je pitanje ipak smisleno (ne kao kada je Slobodan Novaković jednom rekao neku bezveznu komparaciju Saši Petroviću /koji je šofirao preko mosta/, a ovaj se samo brecnuo: „Ma kakvi, šta pričaš to?!“[9])

Ali, Pavić je i to opisao u svojim knjigama, i taj zapadni ostrakizam, naime Pavić je u lomparovskom stilu vazda bio prozapadnjak maskiran u baroknog naučenjaka, on je imao birati između zapadnjačkog ili srskog državnog ostrakizma (ako bi prihvatio preseljenje na Zapad) i – svestan da je prethodno napravio jednu malenu omašku – izabrao ovo prvo.

Doduše, stigao ga je unutrašnji, drugosrbijanski ostrakizam kada su mu neki čitaoci vraćali knjige. Pavić je, rekoh, prvi pomenuti ostrakizam najpre vidovito opisao još 1979. u pripoveci Atlas vetrova iz zbirke „Ruski hrt“:

„Odjednom čuo sam iza sebe nešto kao lepet ptičijih krila u sobi. i pre nego što sam se okrenuo nešto krupno i tamno, prilično teško, izlete iz moje sobe i prhnu ka nebu. Prišao sam  prozoru, pokušao da procevnim šta je to moglo biti, kada je pord moje glave, dodirnuvši mi kosu, izletelo još nešto. Zatim sam sve video svojim očima. Sa police moje sobe dizale su se jedna po jedna i izletale kroz prozor knjige moje biblioteke. Lepetale su na vetru listovima kao krilima i morao sam da ustuknem da me ne bi ozledile svojim razmahanim stranicama. Udarajući o zidove i prozorska krila, nalećući na stakla i sudarajući se, izletale su kroz prozor za ostalima i knjige koje sam ja nekada napisao, ostaviviši žutu policu praznu. Uzimale su naglo visinu, i one najbrže (među njima sam poznao naš Atlas vetrova) već su poput jata ptica selica hvatale vetar visoko u vazduhu, tako da ih je bilo teško razlikovati od lasta i dviljih gusaka koje u to doba godine kreću na jug preko beogradskog neba“[10].

Može se ovo tumačiti i kao autorovo nezadovoljstvo neadekvatnom percepcijom pripovedaka (osim pokadšto zlobnih recenzija Milana Komnenića na klapnama Pavićevih knjiga u „Nolitu“ i „Prosveti“; Vuk je Krnjević bio milostiviji u Politikinom „Kulturnom dodatku”) i to nezadovoljstvo je kulminiralo u pripoveci „Šekspirov vrt“[11]. Ali, značenje je istovetno i poklapa sa s radosnim prihvatanjem tog odbacivanja u labuđem pjevu „Drugo telo“, remek-delu na nivou prvih zbirki iz devetsto sedamdesetih. Pavić se ne ljuti ni na naše čitaoce koji mu vraćaju knjige paketima ili mu čak dobacuju kroz prozor dorćolske gajbe. On tada ima Jasminu i baš ga briga.

Jerofejev je bio dovoljno lukav – a tu osobinu je obilato pripisivao sagovorniku – da izostavi ovaj čitalački ostrakizam po strani... Ruganje lumperajskom činiocu u srpskom izdavačkom i sajamskom životu dotad je bilo svojstvo nadobudnih zapadnjaka što su se razočarali u barbarogenije na ovim prostorima, a uz to su i vegetarijanci, to je ona bilivajlderovska nadrndanost matorca koji traži udobnost i poslušnost hotelskog osoblja a ne egzotiku i avanturu[12]. Rus, koji rakiju seče votkom i koji tako voli da zapeva, zar njemu da smeta pesma i malo šljivovice?! Pa to je vrhunac skorojevićstva i prekolebapogačastva.

Ljubav prema Rusiji je kao kada se Finac oženi bez viđenja ruskom domaćicom. Ro-siiii-ja, kaljinka, stepe, prostranstva, pravoslavnыe bratья, snažni zagrljaji, poljupci 3x3 puta, gleda te Rus kao Stiven Bojd što je gledao Čarltona Hestona u filmu Ben Hur, „baćuška!“, „horošo“, jedine dve ruske reči koje Srbin znade, i onda – mȗk i tišina. Šta posle? Neugodnost – i ostaje samo da se naločeš dok ne padneš pod sto. (Onom pomenutom Fincu, mršavom i sitnom, dopadne ženetina od 250 kila sa cigaretom u ustima, vojna kuvarica, i od njega napravi palačinku zvanu blini /u romanu „Kako je djed doskijao u Finsku” {Kun isoisa Suomeen hiihti wsoy, Daniel Katz, Znanje 1988; prev. bračni par Balagović;}/) Jerofejev je članovima odborâ za doček jamačno izgledao kao što bi drugosrbijanac izgledao domaćinima četničkog kongresa u Čikagu. Najbliže što Srbima drugorus može da bude podoban jeste kao podstanar s dubokim buđelarom. (Belogardejci su podlegli biologiji, koja je učinila svoj zaborav.)

Pavić se preračunao s ostrakizmima, a zašto je uopšte došao u situaciju da mora da bira između njih, e i to je objasnio, vidovito opisujući svoj pravi izbor koji ga je doveo na pogrešan kontinent. Ocenio je da je verska komponenta neophodna za onu najveću nagradu. „Bez verskog kišobrana čovek je zverka za odstrel“, rekao je, i – u vreme dok su on i Gostuški mislili da će Sloba ekonomskim reformama i ulagivanjem „crkvi mučenici“ vratiti preživele ostatke pomlaćenog građanstva u život mađijama MMF-a i učlanjenjem u EU (ta, Điki je skinuo petokraku u onoj noći, bre) – reče Pavić: „Gorbačov i Milošević su danas jedini branioci pravoslavlja u svetu“[13]. Ni oni, ni kasnije Jeljcin i Putin niti Zoran Lilić i Svetozar Marović blage veze nisu imali sa pravoslavljem, ali to je opet bio lični ushit, želja da se nadoknadi nekadašnji manjak percepcije, da se revidira ateizam iz zaboravljenog romana prvenca Mali noćni roman, sve odjednom, i jare i pare. Možda i želja da se naučnička karijera revitalizuje i vrati u Beograd... (Znate ono kako je Pavić opisao svoju poziciju dok je držao katedru u Novom Sadu: „Prošao sam kao onaj za koga su mlinari govorili da robro peče hleb, a pekari da dobro melje žito!“[14] Pisao je Pavić ovako, proročki:

„Ali, sada znam; do tajne se ne stiže drumom, nego stranputicom, ona nije na kraju pravog, nego na kraju pogrešnog puta. /.../ Trebalo je bar jednom zanemariti vetrokaze, izabrati smer koji svi smatraju pogrešnim, odlučiti se za netačan proračun i okušati mogućnost koje se većina odriče“[15].

I ovo:

„Jer, ne samo da se pogrešnim proračunima može otkriti jedan kontinent, nego se tačnim proračunima može izgubiti drugi“[16].

Pavić je prvi put u životu postupio „u skladu s vetrokazima“, a decenijama je pisao fantastiku koja – kao ni njegovom ispisniku Vladi Uroševiću – ništa osobito nije donela, decenijama je izučavao (za većinu) opskurne likove iz barokne književnosti, poistovećivao se sa Zaharijem Orfelinom, ogromno vreme utrošio na vaskrsenje Venclovićeve poezije, pokušao čak i romanom Mali noćni roman, koji je mogao da štampa jedino kao prikolicu pripovetkama u knjizi „Nove beogradke priče“ (ukrašene još malicioznijom Komnenićevom recenzijom nego dotad) i – sve je bilo uzalud.

A onda – Hazarski rečnik, u kome su samo posvećenici mogli – kao i Malom noćnom romanu – prepoznavati rečenice iz prethodnih zbirki pripovedaka. Oduševljenje Radakovićeve u „Petkom u 22“ bilo je nepatvoreno i zasluženo, ali tada su se oni, koji su Pavića već odavno bili otkrili, poplašili od populizma (ima tu i snobizma, treba priznati) i uostalom ustuknuli pred jednom rečenicom iz Rečnika, koju (rečenicu) je pisac s dijaboličnim osmehom mnogo puta izrekao: „Ko god se bavio Hazarima, čitao njima ili na bilo koji drugi način bio povezan s njima – ispario je“. Otud vlada nepisani zakon da nijedan pavićevac od pre pre fiskalne 1983. nije do kraja pročitao taj Rečnik, iz straha da ih ne stigne pomenuta hazarska kletva.

Pavić je, pak, tačnim proračunima otkrio pogrešan kontinent, onaj koji uopšte nije imao na umu kada je krenuo u nepromišljenu kampanju krajem devetsto osamdesetih. Hteo je u „Oženih se vešticom“, došao je u „Pastira Kostju“. Kao Snouden se preračunao, rekoh. Tada, dok su 1995. on i Gostuški na pitanje Biljane Vilimon: „Da li ste promenili mišljenje o Slobi?“, u horu odgovorili. „To zavisi od njega!“, niko nije uvažavao upozorenja istoričara Spasoja Samardžića da je rano za slavlje posle Dejtonskog sporazuma (njegovu izjavu za režimski TV Dnevnik su brutalno isekli) ...

Blaziranom je Jerofejevu dopanulo da se ruga pripitom izdavaču, da nipodaštava prevoditeljku („erotizovanog senzbiliteta?!“, ej!), da se zgražava nad ofucanošću Beograda. Pa svaki Beograđanin zna da mu je grad ofucan. Samo nije lepo da se to kaže. Početkom 1980-ih jedan je student iz prijateljske nesvrstane zemlje (Gana) u slučajnoj anketi za „Beogradsku hroniku“ izjavio: „Neuredni kom Kluz pljuje po ulica i baca ambalaža!“. Bane Vukašinović se malo ljutnuo, organizovali su okrugli sto u „Kino Oku“ posle emitovanja filma s Ketrin Danev u kome ona igra patološki urednu osobu (pere noge u lavabou 3x dnevno) i na kraju se ispostavi da je žena psihopatica i ubičica[17]. U studiju su bili učiteljica iz Belih voda, inženjer zaštite na radu s Juga, Makavejev i Momo Kapor. Prvo dvoje su zastupali tezu o svakojakom čistunstvu („bila sam na eksurziji prosvetnog sindikata u Kini, s ulice možete da ručate“, rekla je prosvetna radnica), a Makavejev i Kapor su zastupali tezu da je razabrušenost i koja kesica čipsa na travnjaku nešto bezopasno. Momo Kapor je tom prilikom izjavio: „Kritikujemo prljave ulice Nevjorka, ali u Koreji i Kini ljudi nemaju šta da bace!“ To je skrenulo fokus javnosti sa sirotog crnca iz Gane, studenta informatike, i prebacilo ga na pisca, i bilo je mnogo partijskih sastanaka i protesta gledalaca zbog toga. Znači, od Rusa ne očekujemo da bude urbanistički estetičar niti da meri letvicu demokratičnosti i slizavanja s „režimom“ (ha!), već da pita gde su prodavnice cipela ili druge ergonomske robe.

„Beograd je ofucan. Ofucan je na svim zamislivim i nezamislim mestima. Na ofucanim zidovima ispisane su prostote koje može da razume svaki Rus, sve i da ništa ne zna o srpskom jeziku. Ofucani su taksiji čija se vrata zatvaraju i otvaraju na potpuno ruski način. Ofucane su jakne i kišobrani“.

 

Ali, Džumhur je to objasnio: „Tamo gde hvale pejzaž i zgrade, znači da su ljudi nikakvi“, ili opet Kapor: „Beograd je neodoljiv zbog ljudi, a ne arhitekture“[18].

Jerofejevljev opis Srbalja koji sa Šeremtjeva doleću u Beograd:

„Počelo je još u Šeremetjevu, kada sam video šta se događa u jugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici u avionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo što je avion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skočili i počeli da guraju jedni druge paketima i torbama, uvezanim kanapom“.

Ej, je l' baš kanap?!  

Jerofejev je posle opanjkavao izdavača da ga je trešten pijan vozio kolima po noćnom Beogradu i sutrdadan nije ničega mogao da se seti, ali to je osuđivao umesto da uzme u obzir kao izraz naše najdublje duhovnosti i avanturizma, barem iz uviđavnosti zbog toga što smo poslednji avanturizam platili bombardmentom 1999.

I gle, i njemu se gade muzikanti.

 

„...zapevali su nam. Najpre se njihova muzika čula negde iza ugla, a zatim su došli do našeg stola, sve sa harmonikom, violinom, kontrabasom i gitarom: muzikanti su bili postariji, a zasvirali su i zapevali tako kao da im je to neko branio proteklih desetak godina. Pevali su prelepe srpske narodne pesme, i svi Srbi za stolom su takođe pevali, i norveški pokrovitelj je pevao, čak su i Francuzi kuckali po tanjirima u taktu muzike i klimali sa odobravanjem. Kelneri su takođe pevali. Svi su pevali i pili sve u šesnaest. Pravo slavlje nasred reke. Muzika je bila toliko glasna da mi se ponekad činilo da smo se odavno otkačili od obale, da plutamo po Dunavu i da ćemo se do jutra uliti u Crno more“.

Posle je Jerofejev otišao s drugim (on, rekoh, ima dva izdavača), intelektualnijim izdavačem na večeru u „neofucano“ mesto, samo da bi ga umesto muzikanata, veliki filozof tri (3) sata davio pevanjem starogradskih pesama basom ravnim Mirolavu Čangaloviću. Jednom je Čangalović na partijskom sastanku rekao: „Pomenutu predstavu nisam gledalo ali je osuđujem“, a i jedan svedok na suđenju Josifu Brodskom je rekao: „Optuženog ne poznajem, ali takav nam ne treba!“ Ni Jerofejev nije čitao (to se vika „nisam ekspert“) Pavića, ali zna za njega da je lukavac.

Ova vlažna Jerofevljeva epopeja po oslobođenom Beogradu početkom dvehiljaditih me podsetila na sličan pogled svisoka jedne Amerikanke na putu kroz Sarajevo 1960. godine, pogled tipičan za tzv. levičarske intelektualce, to je ona dobronamerna kritična visina, ne bilivajdlerovski prezir prema slaboj kanalizaciji ili manjku sijalica. (Da je takav pogled večan na Zapadu, pa se i kod Rusa zapatio, pokazao je Ivan Čolović, jedan od retkih preživelih članova „Beogradskog kruga“, kada je na sajtu „Peščanika“ objavio prikaz dve recentne francuske knjige koje prebacju Drugoj Srbiji da je – ukratko – pokondirena i odnarođena, nije ukapirala Slobinu politiku i nije našla žicu većinskom delu življa koji je ljubio turbo-folk, a ne Šopena na klaviru i frencuski jezik u salonima. To su doktorska disertacija Leticije Delamar o „bipolarnsoti srpskog društva“ i istoriografska knjiga o „intelektualnoj istoriji raspada Jugoslavije“ Augustina Kosovšija[19].  Reč je o multikulturalističkoj kenjaži koja se, u potrazi za barbarogenijem (pa neka je i kanibal, to je njegova kultura, nemojmo osuđivati), divi svakom seljaku na koga naiđe, pa ga proglašava „autentičnim predstavnikom, domorocem od integriteta“, pa neka on i poručka pokojeg belog istraživača, nema veze: „A šta su Ameri radili crncima i Indijancima, Hilandar gori, Zubin potok na barikadama, to ne pitujete?!“. Sve je to počelo, rekoh ja u svom eseju povodom romana Sare Omar Kupačica mrtvih  – počelo je, dakle, s onom nedojebanom babom Margaret Mid, koja se oduševila kuratim divljacima i izmislila tezu o „posmatraču naučniku“[20]. Taj mit o pametnom divljaku kod nas je najjasniji izraz našao u tezi o „mudrom seljaku s valjevske pijace“; otud je Tirnanić u opisu Beograđanina naveo da je jedan od uslova da budeš Beograđanin: „...da nikada nisi prodavao sir na valjevskoj pijaci“[21]. Varijaciju na ovu temu možete naći i u romanu Jens-Martina Eriksena Helter Skelter[22]. A sada o Sarajevu i Zlatku Crnkoviću, a bogami i o Meši Selimoviću.

Zlatko Crnković se u knjizi Carske mrvice,  jednoj iz duge serije ispovednih knjiga posle drugog i konačnog odlaska u penziju, prisetio događaja iz Sarajeva daleke 1960. godine, i boravka jedne Amerikanke, čépe Meri Makarti, koja se dala oduševiti Borom Draškovićem, Rankom Bugarskim i Momom Kaporom (koji su tada živeli u prestonici BiH), a mnoooogooo se razočarala u Mešu Selimovića. Junaci ove poslednje storije su, dakle, Zlatko Crnković, Meša Selimović, Momo Kapor, Boro Drašković, Ranko Bugarski, direktor „Znanja“, Pekota, jedan udbaški poslušnik po imenu Mate i – pomenuta čépa Meri Makarti. Naime, njen pogled na domoroce u Jugoslaviji 1960. prava je preslika ovoga što pišu dvoje Francuza i Rus, a što danas zastupa krajnja multikulturalistička levica, koja naprosto ne dopušta mogućnost da u jednoj Srbiji 1990-ih postoje ljudi koji slušaju rok, pank, klasičnu muziku i imaju liberalna politička gledišta, već da su to sve seljaci u opancima kojima je Guča sve i svja, i kojima se čak može oprostiti malo nacionalizma i šovinizma, samo ako prihvate pokoju kosku i gajbe koka-kole, ali im nikako ne treba davati vize i pripuštati u EU – jer, tamo će oni pripuštati milione muslimana i spavača i ko zna kakvog šljama, samo ako imaju kulturalističku kapu i priznanicu autentičnosti. (Ono, ne da se ne bliži dan kada će ovdašnja crkvena policija zabranjivati rok, pank, golotinju u književnosti i na filmu.../Dok je ovaj tekst čekao na objavljivanje neki je lolakni sindikat policajaca u ime crkve {sic!} tražio i uspešno isposlovao da se roman Dorotej Dobrola Nenadića izbaci iz lektire zbog opisa popa koji je dvaput svršio pri posmatranju neke jebačine. A ja sam sa školom gledao film Zdravka Velimirovića, pomenutog konsterniranog [flabbergasted)] popa je igrao Dobrica Jovanović a jebača – Bata Životinja; dakle, život piše ne samo romane već i eseje!) 

 Crnković u Carskim mrvicama:

„Prvo kolo biblioteke HIT od šest knjiga tiskano je u 4000 primjeraka. Većina se naslova slabo prodavala (čak i Kunderina Šala i Gurašijev Don Kamilo, a Vijetnam zacijelo najslabije). Nije stoga čudo što sam se nakon tog lošeg iskustva dugo lomio uvrstiti u HIT bilo koje aktualno publicističko djelo iz bijelog svijeta. Ne sjećam se više kako sam došao do čovjeka koji je za moju biblioteku preveo Vijetnam na hrvatski. Bio je to Hrvoje Šarinić (koji, mislim nije bio ni u kakvoj vezi s potonjim političarom istoga imena i prezimena ). Činjenica je da je čovjek bio politički publicist, da je znao engleski, pa sam vjerovao da će dobro prevesti to djelo. Bila mu je to, doduše, prva prevedena knjiga, a posle se pokazalo i posljednja. Privukla me je, dakle, njegova publicistička karijera – čini mi se da je neko vrijeme bio glavni urednik glasila KP Hrvatske Naprijed, a poslije i kulturnog tjednika Telegram. Prije toga ga nisam osobno poznavao, a ne sjećam se ni da sam ga ikad susreo nakon objavljivanja tog prijevoda. Bio je inače uglađen i pristojan čovjek, najmanje desetak godina stariji od mene. Nemam pojma kamo je nakon toga nestao i čime se bavio. Zanimljivo je da je Vijetnam jedna od rijetkih knjiga u bibliteci HIT s pogovorom – iz pera sama prevoditelja. To je manje-više konvecionalan tekst od pet stranica napisan u listopadu 1969, neposredno nakon predaje rukopisa nakladniku. Dakako da je takav tekst bio i politički obojen – drukčije nije ni moglo biti u to vrijeme. Kako sam bi relativno mlad i nadobudan urednik, smatrao sam da mi je dužnost upozoriti direktora Pekotu na jedan odlomak iz Hanoja gdje se autorica prisjeća svoga posjeta Sarajevu 1960. godine. To je njeno prisjećanje bilo izazvano uočavanjem određenih sličnosti i razlika između dvije komunističke zemlje u to vrijeme – Vijetnama i Jugoslavije. Pekota je s užitkom pročitao tih pet-šest stranica prijevoda (volio je političke pikanterije u svakom obliku), ali je odmah nakon toga odlučno zatražio da se taj dio knjige – po naređenju koje je prenio udbaš Mate (tada su se svi udbaši koji su nešto zabranjivali u književnosti u Hrvatskoj zvali Mate, zbilja interesantno) – jednostavno izostavi iz našeg izdanja. Zanimljivo je bilo i obrazloženje te odluke – ’Znanje’ bi objavljivanjem takva nepovoljnog mišljenja o Sarajevu zacijelo dobilo političku packu ’zbog narušavanja bratskih odnosa među jugoslovenskim republikama’! Meni je to bilo pomalo teško shvatiti, pogotovo što su mi te stranice bile najzanimljivje u cijeloj knjizi, ali sam se morao pokoriti odluci iskusnijeg od sebe u političkim pitanjima. Teška srca, izbacio sam te stranice iz dogotovljenog prijevoda. Osjećao sam se pri tome vrlo neugodno, kao da činim nasilje nad samim sobom.  Sad mi je žao što ih nisam sačuvao bar za svoju osobnu athivu (ili ’pismohranu’, kako se danas govori i piše u Hrvatskoj), pa da ih na ovom mjestu upotrijebim kao dio objavljene knjige. Ovako sam morao iznova prevesti te stranice, a moj prijevod dakako odudara od Šarinićeva prijevoda cijele knjige. Međutim, najprije sam morao nabaviti original Hanoja, jer je moj primjerak, koji sam kao urednik ostavio za sobom u ’Znanju’ – nestao, kao i većina izvornika iz kojih se prevodilo za potrebe biblioteke HIT i drugih izdanja, u čistki koju je nakon mog odlaska iz ’Znanja’ nemilosrdno proveo novi direktor Branko Jazbec. On je jednostavno zapovijedio da se sve takve strane i pohabane knjige, koje za njega nisu imale nikakvu praktičnu vrijednost, prebace u antikvarijat ’Tin Ujević’ na Zrinjevcu i ondje budzašto prodaju. Tako je više tisuća vrijednih literarnih djela u originalu, s bilješkama prevodilaca na njihovim marginama, završilo u privatnim knjižnicama kupaca tog antikvarijata.

Tek sam nakon više godina od izdavanja Vijetnama slučajno doznao nešto više o boravku Meri Makarti (Mary Mccarthy) u Sarajevu y zimu 1960. godine. Kada sam svojedobno pričao svom tadašnjem ’kućnom autoru’, Momi Kaporu, o toj izbačenoj epizodi iz hrvatskog prijevoda Vijetnama, on mi se pohvalio da je bio jedan iz one skupine sarajevskih studenata koji su na juriš osvojili simpatije sredovječne spisateljice. Štoviše, naveo mi je i imena nekih od svojih drugova koji su sudjelovali u ’otmici’ partijskog automobila, starog ’pežoa’, kojim su Amerikanku povezli na cjelodnevni izlet na Trebević. (Bilo je to, naravno, davno prije Zimske olimpijade u Sarajevu.) Jedan od njih, koga autorica spominje pod nadimkom ’Hamlet’, navodno je tadašnji student kazališne režije (ili glume?) Boro Drašković. Čini se da je Meri Makarti imala upravo za njega posebne simpatije. Treći je član tog probranog društva bio lingvist i filolog, koji je poslije izbio u prvi plan srpskih jezikoslovaca, pa su njegove kolege objavile i zbornik u njegovu čast – Ranko Bugarski. Momo mi je potvrdio da su se svi oni dobro zabavljali s uglednom strankinjom, iako je on sam zacijelo bio ozbiljno hendikepiran u tom pogledu zato što ni onda ni poslije, koliko znam, nije znao engleski pa i nijedan drugi strani jezik . Rekao bih da je čak bio i izrazit antitalent za učenje stranih jezika, kao i mnogi drugi književnici. Međutim, Kapor mi je otkrio još jednu zanimljivu pojedinost, a to je identitet ’ćelavog partijskog sekretara Udruženja književnika Bosne i Hercegovine’, koji je predavačici uputio ono neumjesno pitanje zašto nije u svom predavanju spomenula velikog američkog pisca Džeka Londona. Taj je partijski sekretar bio nitko drugi nego – Meša Selimović, mada je danas malo teško shvatiti, pa i povjerovati, da je taj zaista dobar pisac, bio toliko nenačitan i politički zadrt, da je uopće postavio takvo pitanje kojim je izazvao njenu ironičnu reakciju, ali nema dvojbe da su i neki drugi dobri pisci u tadašnjoj Jugoslaviji u prvim poratnim godinama bili politički angažirani u lošem smislu te riječi, da su zapravo bili politički aktivisti.“

Kada mi je Zlatko Crnković ovo ispričao i dao knjigu s posvetom, i ja sam isprva podlegao masovnoj histeriji i „čudio“ se Meši Selimoviću, ali posle sam se zapitao: šta je to sramota, pa nije London krš od pisca, a šta Perl Bak, šta Sjenkjevič, šta onaj...? Pravda za Mešu! I kako od tolike knjige da bude najzanimljivije – pet (5) stranica?!

A evo u čemu je stvar s Džekom Londonom, evo šta je to isečeno, evo šta je ta amerikanska čépa, Meri Makarti, pisala o tom izletu, na tipično nadmeni kolonijalistički način – a što mislim da je istovetno pristupu ono dvoje francuskih pedera (moralna kategorija) i ruskog takođe:

„Često sam se, kada sam bila u društvu s našim vijetnamskim prijateljima iz ’Komiteta za mir’, prisjećala drugih komunističkih zemalja koje sam posjetila, drugih i drukčijih razgovora s njima. Napose Sarajeva u zimu 1960. Došla sam bila u Jugoslaviju da održim niz predavanja u ime Stejt Departmeta, već sama ta činjenica pokazuje koliko je vremena odonda prohujalo, u političkom smislu. Stara prijestonica Bosne, Sarajevo, i Hanoj imale su podosta zajedničkih crta. Cvijeće pri dolasku, na primjer. Kad sam u Sarajevu izašla iz vlaka, bila sam odviše neiskusna da bih znala da je to komunistička navada – koja, pretpostavljam, vuče korijen iz predrevoluconarnog doba u Istočnoj Evropi – pa sam bila iznenađena i polaskana kad sam ugledala nekoliko toplo odjevenih predstavnika Udruženja književnika Bosne i Hercegovine koji su me dočekali na kolodvoru pod snijegom, s velikim buketom crvenih ruža. Odvezli su me u hotel sa starinskim vodovodnim i inim instalacijama, sasvim drukčiji hotel od modernih hotela u Beogradu i Zagrebu. Tu su bili odsjeli nadvojvoda Franjo Ferdinand i njegova supruga Sofija 28. lipnja 1914. onoga dana kada su ubijeni u atentatu – vjerojatno su im imena još zapisana u knjizi gostiju. Iza ugla bila je neka vrsta muzeja revolucije u koji su me odmah zatim odveli. Ondje su bile izložene izbledjle fotografije i uspomene na ubojicu Gavrila Principa, čije ime nosi obližnji most na Miljacki. Bilo je začudno kako je taj mladić koji je izazvao Prvi svjetski rat i, indirektno, sve njegove nastavke, sve do Belzena i Aušvica , ovdje slavljen kao narodni junak. To je pružalo, štono rijeć, sasvim drukčiju perspektivu na događaje, baš kao i posvudašnji portreti Staljina u Sjevernom Vijetnamu.

Unaprijed su me bili upozorili da je partijski aparat u Sarajevu krut i neliberalan. Grad je bio siromašan, jadan, provincijalan, napola muslimanski, sa čaršijom i minaretima. Lokalna vlast nije bila u milosti Titova režima. Susretala sam se sa starim, dogmatskim funkcionerima, reakcionarnim u tom smislu da su još predstavljali ostatke staljinističkog razdoblja. Nije bilo govora o tome da bi publika mogla razumjeti engleski kao u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. Predavanje će mi prevoditi. Govorila sam o romanu i nastojala navoditi primjere iz ruske i francuske klasične proze za koju sam mislila da ih publika poznaje. Na kraju predavanja, ćelavi partijski sekretar Udruženja ustao je sa stolice i upitao me:

– A zašto niste pomenuli vašeg velikog pisca Džeka Londona?

Ovo pitanje, zapravo optužbu, nisu mi nikad bili postavili nigdje drugdje u Jugoslaviji, a još manje u Poljskoj, gdje sam također držala slična predavanja. To me je pitanje oborilo s nogu i uspjela sam na nj samo blago odgovoriti da nikada ništa od Džeka Londona nisam čitala, osim jedne knjige o psu, dok sam bila dijete. Ovaj je moj odgovor rasrdio književnog rukovodioca (kao i svako osporavanje nečijeg ukusa), ali me je omililo kod prevodilaca – pokazalo se da ih ima dvojica. Obojica su bili vrlo mladi ljudi. Jedan od njih je studirao glumu u ljetnoj školi na Stratfordu na Evonu i igrao Hamleta u studentskom kazalištu, a drugi je bio sin sveučilišnog profesora. Uskoro sam doznala da ti mladići nisu nimalo omiljeni u Udruženju književnika, ali da su u ovoj prigodi bili nezaobilazni, jer praktički nitko drugi u Sarajevu tada nije znao engleski. Vjerojatno mlade ljude na tamošnjem univerzitetu nisu ohrabrivali, kao ni u Poljskoj u to vrijeme i sada u Sjevernom Vijetnamu, da uče ’kapitalističke’ jezike, engleski ili francuski, pa su ih oni studirali samo kao ’drugi’ ili fakultativni jezik. Ruski je, naravno, bio „prvi“ i obavezan. U Sjevernom Vijetnamu, ako se ne varam, može se birati ’prvi’ jezik samo između ruskoga i kineskog.

Bilo kako mu drago, ta dvojica mladića, ’Hamlet’ – nisam mu uspjela upamtiti pravo ime – i njegov prijatelj iskoristili su u punoj mjeri moju prisutnost da zadirkuju i omalovažavaju partijsko vodstvo Udruženja. Čini mi se da je postojala čitava grupa neposlušnih mladih pisaca koji su se sastajali u kavani i raspravljali o predsokratovcima i takvim smionim piscima kao što je bio Niče. Pozvali su me u tu kavanu (rekli su da mi time iskazuju čast, jer da sam ja prva osoba starija od 30 godina koju su primili za svoj stol!). Dakako da sam prihvatila taj njihov poziv.

Mislim da su baš tada, u toj kavani, skovali plan kako da ‘posude’ partijski automobil, pa da me odvezu do obližnjeg gorja i lifta za skijaše. U Sarajevu, kao i u Hanoju, nije tada bilo privatnih automobila – pogotovo ne za mlade ljude – da se njima vozikaju po okolici. Automobil koji je pripadao Udruženju književnika bio je vrlo star, zahrđao i oguljen – prava krntija. Ali za ’Hamleta’ i njegove prijatelje bio je to plijen koji je trebalo osvojiti, uz nešto malo moje pomoči. Na kraju su uspjeli – zaključila sam da su ga praktički oteli – nekako su došli do benzina, pa smo se skupa odvezli u nekakvu lovačku kuću, novo socijalističko zdanje koje je tada bilo prazno, te smo se vozikali skijaškim liftom amo-tamo iznad vrhova crnogorice, čak i ja među njima, iako se inače bojim visine. Bio je to njihov bijeg na slobodu – tako su oni gledali na svoju eskapadu.

Najzanimljivija je kod te skupine mladića bila njihova ozbiljnost, nisu oni bili književni boemi, njih su ozbiljno zanimale politika i filozofija. Štoviše, bili su odani marksizmu i nadali se da će sami, u tom zaostalom muslimanskom gradu, čiji su glavni proizvodi bili čisti gorski zrak i ’turski’ ćilim, ostvariti nekakvu sintezu marksizma i liberalnih učenja o slobodnoj volji. Nisu ih uopće privlačile neokapitalističke ideje koje su u to vrijeme dolazile iz Beograda, ali ih je zanimala intrasingentna ličnost Simon Vejl, i njezina knjižica o tvorničkom radu, nisu bili zaraženi ni karijerizmom tipičnim za malde intelektualce iz većih gradova u Jugoslaviji, kojima je najviše bilo stalo do zgrtanja para, do jeftinog stjecanja nezagađenog zemljišta za odmor na morskoj obali i pričanje kako vrijednost toga zemljišta raste (’kupili smo ovo za 10.000 dinara a sad to vrijedi deset puta više!’), do dobivanja luksuznih stanova i ateljea od države i do izbjegavanja političkih problema” .

(Znači još 1960. je Meri povezala Principa ne samo sa Prvim svetski mratom već i Aušvicom (!), kao što Njegoša i Garašinonovo Načertanije na isti način povezuju s Osmom sednicom i onim što je usledilo povezuju današnji self-righteous multikulturalistički moralni inspektori u belim odelima.)

Sada u ponovnom čitanju ovo mi opet zvuči kao prividna pohvala skromnosti u stilu: „ne žele stipendije za boravak na Zapadu pomoću naučenih floskula o ljudskim pravima“, ali to zapravo znači: „šta će njima udobnost i plata, njima je dosta ljubav, jedan kroasan dnevno i da spavaju ispod mosta, navikli su na sirotinju“. Kao što kalifornijski vinari (koji plaćaju NASI za meteorološke podatke) prema svojoj radnoj snazi Meksikancima gaje predrasude da „ta sorta ne pije vino“ – od življa s Istoka se ne očekuje da slučajno ima ista gledišta kao Zapadnjak i nikako ne bi neki otalen smeo da nosi martinke i iscepane farmerke. Očekuju se opanci i folk muzika uz zdravu meru kulturne zaostalosti i mahanja nekakvim kulturnim heritidžom s dosta perja, ponjavâ, hladnog oružja na kome je friško skorela krv. Takvim gladnim strašilima se lako dâ parče hleba i bokal ustajale tehničke vode, mesto u prihvatnom logoru i edukacija, Ali prevalencija rokenrola, panka i barokne kamerne muzike, kao i insistiranje na Šopenhaueru i Bašlaru ne prima se dobro, onda se takvim azilantima udari pečat: „ekonomski emigrant, ’teo bi da vozika ’Porše’ i ima ’Marles’ kuhinju u ukusnoj montažnoj gajbi sa socijalno dotiranom kirijom, e ne može, njemu nije ništa, sikter fukaro!“ 

Endnote (bivše fusnote):

[*] Tekst je inspirisan esejem Mila Lompara Treba voleti klovna – moralistički fragment (o Krleži i Manu), u časopisu Koraci, br. 11-12/2008, str 87-90. Posle čitanja tog broja časopisa (već napadnutog moljcima) napokon sam rešio da se obračunam s Jerofeveljevim slovenskim kolonijalizmom, premda bi pavićevci mogli reći „nemojj toliko da ga braniš,ako boga znaš!” (op.a.)

[1] Časopis Književnost (prev. Vesna Jevremović), 2003. a odatle preneli Danas i blog Jorgoslovlje.

[2] Tы! Не из шелка и бархата стрелы выпустил, а от какой-то серьезной беды. Iz časopisa Lietuvos katalikų bažnyčios kronika или LKB kronika (Hronika Katoličke crkve u Litvi), br  80, str. 5. Uvodnik se pripisuje urednici, časnoj sestri, Nijole Sadunaite (Nijolėi Sadūnaitė). 

[3] Seren Kirkegor „Dela ljubavi“, str 341, „Službeni glasnik“ 2022, drugo izdanje, prev. P. Crnković

[4] Englezi su izjednačili na 2:2, najbolji engleski izbornik svih vremena, Fabio Kapelo već je video svoje pulene u finalu, ali gol je neopravdano poništen. Pa ipak, niko se nije bunio, jer je to viđeno kao karmičko vraćanje za priznat nepostojeći gol u finalu na Vembliju 1966.

[5] „Я презираю страх от молодости!“  (rečenica je navodni iz rukopisa izgubljenog romana o Šostakoviču Venedikta Jerofejeva; apokrif se duguje Milivoju Jovanoviću).

[6] Milorad Pavić: „Ruski hrt,“ Slovo ljubve, Beograd 1979. Soba Andrije Anđala početak, str. 127.

[7] Ljiljana Šop u intervjuu za Samizdat, br. 78, 1998.

[8] „Ono što mene užasava dok slušam suze starica koje oplakuju kosti svoje dece jest što od 1940-ih do danas ništa nije obasjalo taj bol...“, Gordan Mihić u „Utisku nedelje” od 20. oktobra1996.

[9] „Učesnik i svedok“, RTS 1985.

[10] Atlas vetrova, zbirka „Ruski hrt“, Slovo ljubve 1979, str. 89.

[11] Pripovetka je najpre objavljena kao putopis u kulturnom dodatku Politike 1982, a zatim u zbirci Duše se kupaju poslednji put, Nolit 1983. Čuvena je rečenica: „Nije Stanford na Avonu postao čuven zbog Šekspira, već je Šekspir postao čuven zbog Stanforda na Avonu!”  

[12] Početkom 1980-ih je Bili Vajlder napisao kako je bio u Kotoru a tamo „čitav grad ima samo jednu sijalicu!“ Režiser je to nešto pomešao s Poljskom tog doba, ali je žacnuo nas ovđena, ni na Istoku ni na Zapadu, čak je i Tirke reagovao u NIN-u. Mi da nemamo sijalice? A organizujemo Igre bez granica!

[13] Intervju nepsredno posle Gorbačovljeve psoete Beogradu marta 1988. za NIN, posle ponovljeno u gostovanju kod Biljane Vilimon 1989. Ne treba se s naknadnom pameću smejati verovanju u ekonomsnke reforme. Setimo se da je hrvatski ekonomski novinar Drago Buvač iz zagrebačkog Danasa isprva podržao Slobu zbog „ekonomskog programa na jednom listu papira A4“, ali se posle pokajao i poslao ambasador u Japanu. Setimo se i Vesne Pešić...

[14] Soba Andrije Anđala, završetak priče: „...moj život je pokazivao znake da se neće ispuniti. Znao sam da mi sledi samoća.“, zbirka „Ruski hrt“

[15] Atlas vetrova, str. 90, priča iz zbirke „Ruski hrt”.

[16] Poslednja rečenice iste pripovetke, str 94. Isto.

[17] Reč je prvom engleskom filmu Romana Polanskog iz 1965: Repulsion.

[18] „Hodoljublja” (pretposleda epizoda) za Zuka Džumhura, kolumna u Politici za Kapora.

[19] Tekst se može naći na sajtu “Peščanika”: https://pescanik.net/ustali-protiv-milosevica-jer-ga-nisu-razumeli/ Toplo ga preporučujem jer je duhovit i prepun uvida u način razmišljanja današnje multikulturalne levice.

[20] Esej se može naći na ovoj adresi: https://www.xxzmagazin.com/o-pounutrenju-verskog-totalitarizma-ili-jedan-oslobodilacki-roman  Tačnije, dugo se nalazio na toj adresi, ali posle smrti Petra Lukovića ni e-novine ni xxz magazin nemaju više sajtove, pa preostaje autorov blog: Tekst o romanu KUPAČICA MRTVIH

[21] „Beograd za početnike“, B. Tirnanić, Narodna knjiga, 1983.

[22] Roman je 2021. objavljen kod mladenovačkog „Presinga“ u Crnkovićevm prevodu i donosi distopijsku viziju o usponu desnice 2025. U romanu Radovan Karadžić preko Vots-apa recituje svoje pesme s grčkog ostrva, Republika Srpska je već pripojena matici, a Siniša Mihajlović je trener „Crvene Zvezde“, čiji navijači u Kopenhagenu za vreme utakmice Lige Šampiona mlate domaće muslimane.