r.: Selma Vilhunen; ul.: Tom Pojsti, Ero Milonov, Pjetu Vikstre
Koja je svrha ovog filma u finskoj kinematografiji, evo ja ne znam. Finci su operisani od stidljivosti i lažnog morala, oni nesputano landaraju đokama i sisama, starosne razlike među partnerima im ne predstavljaju problem, nisu homofobični... Pa čemu onda ovaj film koji treba da promoviše poliamoriju (s finskim akcentom to stvarno lepo zvuči) i da maršira trandžama i otvorenim brakovima?
Ovaj film bi imao smisla da je snimljen u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Bosni, Moldaviji, Makedoniji negde između Osme sednice i 1992. U vreme, dakle, kada smo se zaluđivali tržištem i višestranačjem, i kada smo posle pada Berlinskog zida mislili da ćemo svi imati 4000 maraka platu, da će SKOJ da se pretvori u Zelenu stranku, SSRN u Socijaldemokratsku Partiju, pa ćemo da obnovimo građanske vrednosti. I dokazati Europi da smo oduvek bili svet i da smo zaslužili Šorošove donacije. Da nas se Europa ne stidi i bog da nas vidi
Sredovečni sveštenik (luteranac jelte) živi u braku u kojem još jebe sve u šesnaest, a pride ima i ljubavnicu. Žena je uspešna političarka s naprednom agendom u smislu produžavanja porodiljskog bolovanja za muškarce i hoće da se kandiduje za predsednicu partije. Kada slučajno sazna za muževljevu aferu, sve ono finsko tolerantno unaokolo nestaje i nastaje opšti plač kao da su glumu učili na ruskoj akademiji. Pošto je tokom 20 minuta filma plakala, progresivna političarka predlaže život utroje, poliamoriju. Ljubavnica zatrudni i rodi dete. Političarka se zaljubi u nekog Božu Vreću, pevača za Eurosong. Svi mnogo plaču, plače i taj sveštenik, koji se samo izvinjava.
Ovo je takvo sranje od filma a uopšte nije tako opisano u najavama, u katalozima festivala i drugde.
No comments:
Post a Comment