r.: Zoe Kravic; ul.: Naomi Ejki, Čaning Tejtum, Elije Šo(u)ket, Kristijan Slejter, Đina Dejvis, Kajl Maklahlan, Sajmon Reks
Nisam apriori protiv sinova i ćeraka slavnih, ne vidim u svakom slavnom potomku pogurano nepotističko isprče. U nas je osobito česta omraza na takve osobe, i držim da je ta pakost prosečnih upropastila na pravdi boga neke časne potomke glumaca, sportista itd. Štaviše volim Lenija Kravica i nadam se da ću pohoditi neki njegov koncert pre nego što opandrči. Sada sam stvorio atmosferu za jedno ali, pa zatim... Ali, Zoe mi ovim filmom kao rediteljka ide na živce. Možda je to zato što sam odlučio da mi je vreme dragoceno i da ga nemam dovoljno za investiranje u patnje crnaca, hispanoamerikanaca, francuskih Arapa, Kurda, muslimanskih izbeglica akademika i doktora fizike i medicine a koji vitlaju nožekanjama po zapadnim gradovima, naprosto: manite me s tom žvakom “a šta su Amerikanci uradili Indijancima i crncima”. A možda zato što u ovom filmu ne vidim nikakvu dublju poruku ili iskreni motiv osim izdrkavanja na žanru, a na cunamiju #MeToo-a.
Argument za lošost filma može biti i činjenica da je troje vrlih glumaca – Kajl Maklahlan, Đina Dejvis i Kristijan Slejter – potrošeno kao paket Paloma maramica za jedno kijavičavo popodne. Te uloge su mogli da igraju i ugursuzi.
Đina Dejvis se zbabala, znači. A pre samo 28 godina je igrala fizički superiornu detektivku, ženskog Statama, u filmu The Long Kiss Goodnight. A sada, tricepsi vise kao bapske gaće na štapu, fejslifting je urađen kao za film “Supstanca”, to je bogu plakati. Guglao sam malo da vidim šta je milostiva radila poslednjih četvrt veka i više. Vidim da se udavala promišljeno za ljude koji će joj režirati i/ili producirati filmove. Ova joj uloga liči na Rahelu Ferari potkraj života... Maklahlan jedva da je 3 rečenice sastavio.
Film je u stvari tanak i mogao bi biti epizoda “Tales of Unexpected”, ali je razvučen u neku tzv. postmodernu kritiku masovnih medija, nametanja određenog stila života, trke u uživanju + antimuškost. Sofija Kopola je to nekada radila mnogo bolje. Priča o Fridi (Naomi Ejki), umetnici ukrašavanja noktiju, i njenoj “najboljoj drugarici Džes” (Elija Šoket, a, znači nema zanimanje, zanimanje joj je da bude drugarica!?), koje su dale dinar da iz sirotinje najamništva i sitnih poslića "preko zadruge" uđu u kolo slavnih, pa bi posle dale dva da izađu ali ne može, mogla je da bude otrovnija i subverzivnija i potresnija – da je tome pristupljeno srcem i uverenjem. Ali Zoe je snimila stilsku vežbu. Nju boli dupe za likove, i za Fridu i za Slejtera Kinga (Tejtum). On je, sa sve svitom, samo žeton u potkusurivanju; on je svinja jer je muškarac, još jedan od lažova i foliranata, a Frida niti sere niti piša. Više ima istine o položaju žene u “Šou gerlama” Pola Verhofena nego ovde. Zoe je htela da se zeza, a da sve eventualne nedostatke pokrije po-difoltu-saosećanjem koje se automatski uključuje kao dugoročna posledica #MeToo pokreta.
Ono što nervira jeste to foliranje, što film pretenduje da je nešto više, a u stvari je samo treš u stili kvazikrimića, šarenih koprodukcija 1990-ih, šećerna vuna sa više vazduha nego nezdravih ugljenih hidrata i aditiva.
Poenta na kraju zadovoljiće samo domaćice koje štrikaju u podnožju giljotine i lažne feministkinje koje putuju sa simpozijuma na simpozijum.
No comments:
Post a Comment