Eli (Džon Si Rajli) prvi put pere zube.
r.: Žak Odijar; ul.: Džon Si Rajli, Žoakin Feniks, Džejk Jilenhol, Riz Ahmed, Rutger Hauer (u kameo ulozi Bate Paskaljevića, dakle mrtvog ‘ladnog)
Zamisli: daš Francuzu da režira po vestern romanu koji je napisao Kanađanin. Razume se da će to biti “ultimativni” (haha) vestern, ako je režiser – Žak Odijar. Posle “Emilije Perez”, odlučio sam da pofriškam opus ovog agilnog čiče, koji sada izgledom podseća na mešavinu Džemsa Elroja, Rona Hauarda i Hantera Tompsona + farbanje kose. I posle gledanja “Sisterz Braderza” (braća imaju neobično prezime Sisterz) svi ti revizionistički vesterni posle 2000. s prljavcima, musavim ženama i kupanjima u čabru i krezubim kravarima sada deluju – stilizovano. Jer Odijar je ubio žanr.
Najpre da kažem ovo: revizionistički vestern se kliče onaj pozniji, što promoviše prljave revolveraše, surovost i bezakonje, nasuprot naivnim prvoholivudskim predstavama o Indijancima kojima raste pero iz glave a revolveraši su ispeglani i imaju maramče oko vrata i duvaju u cev kolta po opaljivanju iz istog. Po logici bi revizionistički trebalo da budu upravo ti prvi, smešni vesterni, jer oni revidiraju istoriju jelte.
Ali kada se pogleda ovaj uradak, jasno je da su i mnogi naizgled istiniti vesterni i te kako stilizovani i da obilato koriste templejte, samo s obrnutim predznakom. Nije dovoljno nagaraviti kauboja i dati mu da prdi posle pasuljage da bi se ostvarila tzv. realističnost Divljeg Zapada.
Odijar zna sve što treba o Americi. Voleo bih s njim da pričam o filmu, ali plašim se malo. On je očigledno erotoman. Šta ako bi hteo da me naguzi? Evo i Radoš je Bajić zbog opšteg promiskuitea pobegao iz Holivuda. Evo šta on kaže.
Radoš Bajić: zašto me nema u Holivudu/8bchk
Ili ovde:
Radoš Bajić o tome zašto nije otišao u Holivud
Ovaj se film odigrava sredinom XIX veka u vreme vrhunca zlatne groznice. Tajanstveni lik “Komodor” hoće glavu a pre toga hemijsku formulu (za hemikaliju korisnu u ispiranju zlata) izvesnog Vorma (Riz Ahmed) i ništa ne prepušta slučaju: unajmi privatnog detektiva Morisa (Džejk Jilenhol) da mu nađe lokaciju (popularni whereabouts), a detektiv to posle brzojavom treba da dojavi dvojici hitmena – zapravo glavnim likovima, braći koje glume Džin Si Rajli (Eli) i Žoakin Feniks (Čarli). Braća se glože u stilu fabulozne braće Bejker, samo što Rajlijev Eli – glas razuma – nije toliko šonja i smotan kao lik Boa Bridžiza. (A ni Čarli nije toliko otrestit kao lik Džefa Bridžisa.) Naši hitmeni su na džombastom putu nizbrdo prema sredovečnosti, Eli mašta o tome da se skući i otvori neku radnju, a mlađi Čarli mu se podsmeva, on je još ješan, lumpuje, povraća i neodgovoran je brate.
Dva para glavnih likova, hemičar Varm i detektiv Moris, odnosno braća Sisterz, putuju odvojeno tokom prvog sata filma. Odijar se usrećio kao ljubitelj slatkog koji se zatekao slučajno zaključan preko noći u robnoj kući slatkiša. On pokazuje onaj dualizam Istok – Zapad, prljavo kauboja koji se oduševi, na primer, toaletnom školjkom i prvi put vidi pastu za zube. (Kao naši fuzbaleri u vreme Miljanića i Stevana Vilotića: oni su skupljali čobane po gudurama da ih regrutuju za fuzbal po nacionalnom ključu i posle su uz cigar duvana kitili tople ljudske priče: "Mnogi od naših velemajstora bubamare su na pripremama prvi put naučili da operu zube inoge kao i da obrišu dupe Sava toaletnim papirom a ne koprivom... Oni su postali pre svega ljudi i nemojmo se ljutiti što su opet ispušili na prvenstvu ili u kvalifikacijama..."! Zato su naše fudbalske selekcije loše pikale fucu, nisu birani ti igrači po talentu za loptanje već po ponašanju u svlačionama.) Rajlijev Eli se oduševi vodokotlićem kao dete na noši. Pacifik kao velika voda... Prvo pranje zuba praškom i četkicom... Čoveče. S druge strane, islednik Moris pokušava da navede Vorma da mu oda tajnu zbog koje Komodor hoće da ga ubije: Vorm naime ume da napravi neku hemikaliju koja olakšava pronalazak zlata u vodi. On se sve vreme češe po cevanicama i kašlje. (Svi pomislimo na sifilis.) Taj škrti ali minama zasejan dijalog pokazuje onu ćutologiju Divljeg Zapada i Amerikanca kao čoveka koji sve u sebi zadržava. Jilenhol ispituje li ispituje i u jednom trenutku u pogledu Vorma vidimo promenu: neizmerna mržnja je zamenila dotle izraženu simpatiju: shvatio je da mu ovaj zapravo radi o glavi. Dolazi do sukoba, ali Vorm nudi detektivu da postanu partneri u traganju za zlatom u zamenu za život. I ovaj pristane. I on bi, naime, da se skući. Vorm je uz to i nekakav marksista.
“Ali kada misliš da kreneš u tu popravku sveta?”, pita ga u isti mah cinično i nadrndano detektiv Moris. “Kada se obogatiš?!” Vorm je malo postiđen, ali zapravo to je poenta: daj da zaradimo prvi milion, pa ćemo onda da brinemo o socijalnoj pravdi....
Kada par ubica ukapira da ih je detektiv izdao, prvi impuls je da počnu da pucaju. Ali onda i oni odluče da se najpre obogate. Eliju bi koji dolar koristio kao početni kapital za tu radnju...
U ovom se filmu vidi koliko iskopavanje litijuma ima da nas unazadi. Ta hemikalija koji je Vorm smućkao nimalo nije bezopasna: jeste da ona postizava da zlato svetluca u mraku u vodi, to da, ali posledice po okolinu, čoveka, ekologiju i ribe su stravične: tek tada shvatamo zašto se Vorm stalno češe po cevanicama i ima bolesnu boju kože – nije to sifilis, već trovanje hemikalijama. Posle celonoćnog prosejavanja zlata u reci, sva četvorica su narednog dana bolesni na smrt. Oni kunjaju i jauču, a rekom plivaju crknute ribe. Kao da ih je Petar Božović dinamitom lovio u nekom filmu Živka Nikolića. Detektiv moli Čarlija da mu pomogne, a to znači da mu da revolver da se ubije. Ovaj mu svojom već sakatom rukom gurne kolt na grudi. Bum! Eli se secne, pa se prenerazi kada vidi detektivov mozak na kamenu za pod glavu. Vorm umire tiho i bez reči. Braća Sisterz ozbiljno nagrđena kiselinom jedva stignu do grada gde Feniksu moraju da odtesterišu ruku do lakta kao posle Igmanskog marša. Tako da tokom konačnog obračuna on ne može da pomogne bratu::::
Odijar snima vestern kao Pekinpo koji konsultuje istoričare i pisce knjiga “Svakodnevni život u Americi 1800-1900”. Koltovi imaju burenca sa po 6 metaka i nema se vremena za punjenje kao u stripovima i običnim filmovima, niti se iz burencadi ispaljuje po milion metaka, već revolveraši nose više spremnih, napunjenih burencadi. Prvi put smo videli kakve čarape nose kauboji u čizmama. Sve je scenografisano po propisu. Jedva čekam da se Odijar dohvati naučno-fantastičnog filma, pa da nam napokon pokaže kako kosmonauti brišu bulju u svemirskom brodu u bezvazdušnom prostoru. Jer, to je ono što zanima 97% ljubitelja popularne nauke, a što Jugin nije hteo da nam kaže, a ni Kaufman ni Kjubrik niti Ron Hauard nisu želeli prikazati, ali Jugin je mogao, a on zapeo Gagarin pa Gagarin, jebô ga Gagarin.
Film ima takve dragulje, na primer kada Rajlijev Eli pere zubeke prvi put pa proverava svoj dah, pa posle pored reke kada vidi da i Jilenhol pere zube istim praškom, onda se pokretom hvali kao da kaže: “Vidi, i ja isto!”, pa ona scena u bordelu, kada kauboji polupijani igraju Ojkaško krajiško kolo uz citar, pa kada Ruskinja kaže “boršč” Rajliju a ovaj iz sve snage okušava da bude učtiv ali jezička barijera... Odijar je namignuo i prema “Vratima raja”...
Odijar je sve famozne trope i naivnog i revizionističkog vesterna (ili, ako ćemo po mome, revizionističkog s Indijancima kojima raste pero iz glave i istinskog, naturalističkog) zakovao i konačno (ultimativno, rekli bi u Žarkovu) prikazao: bordel sa sultanijom, ovde u vidu “Mejfild” koju ulogu je dodelio trandži Rebeki Rut s glasom dubokim kao glas Emila Galebovića posle 5. oktomvrija 2000, odnos majke i nikad neodraslih sinova-čiča, prljavost i kupanje kraj studene reke, čuđenje seljaka sa Zapada kada vide vodokotlić u hotelu na Istoku, mokumentaristički je ismejao čuvene dvoboje, niti ima sto metaka iz kolta kao iz kalašnjikova, niti krv lipti kao islandski gejzir kao kod Tarantina, zapravo je pucačinu postavio u zvučni off, nikakve razmene pogleda čeličnoplavih očiju (kano drug Tito pored vatre partizanske) i grickanja cigare u uglu usana kso kod Leonea, namignuo je Ćiminu s tolikim istočnim Evropljanima i proverbijalnim “borščom”, čak je i drocu iz bordela udesio da izgleda kao naivna konobarica prispela Balkanskom ulicom, konzumaciju alkohola je prikazao sa svim naturalističkim posledicama, a i samo ispiranje zlata otrovnim hemikalijama bi se moglo koristiti kao antireklama za priprećeno rudarenje litijuma kod nas.
Vestern posle ovoga može da se snimi samo kao pripovedanje poslednjeg deda Solunca u nepomičnu kameru (treba pronaći poslednjeg revolveraša Divljeg Zapada u nekom arkanzaškom staračkom domu i dati to japanskom reditelju da režira, ili možda Zafranoviću).
Na kraju Rajli odlučuje da preuzme amanet od osakaćenog brata – on će da ubije “Komodora”; to jest Rutgera Hauera. Ali ovaj umire misteriozno pre nego što su stigli, valjda od kovida, šta li. Hauera u kovčegu nisam ni prepoznao odmah, jadan, spao je na to da mu poslednja uloga bude Bata Paskaljević, mrtav ‘ladan.
Ličio mi je na Stejsija Kiča. Kada pogrebnici pitaju “Da zatvorimo kovčeg, gospodine?”, Rajli se predomisli, vrati i izudara pokojnika.
Evo juče umrela važna politička ličnost i podžapaše se oko nje neka važna imena naše kulture. Naime Kiš je Danilo napisao potresnu pesmu, onu istu koju je napisao i posle smrti A.T.-a, samo je dva stiha prepravio. Evo stihova
Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)
E to je najedilo Predraga Matvejevića i ovaj ga je izazvao na dvoboj i izmlatio.
Danilo Kiš i Predrag Matvejević na tatamiju
Na kraju filma nisam mogao da ne zaplačem kada majka zagrli sinove a kamera koja kruži pokaže da im je svako veče namešala krevet, potrošio sam pakovanje Illy maramica s mirisom lavande. Ma i kamen bi zaplakao. Sredovečna kaubojska deca. Čiče prave, koje kupa matera koja izgleda kao bakuta. Tako se završava život. Čehovljevski, bez hepienda, kao nagoveštaj moguće sreće, dvojica hitmena na kraju su trapavi kao Oblomov u rodnoj kući, na čistoj ponjavi preko oprane posteljine, na ormanu mirišu dunje...
No comments:
Post a Comment