r.: Marđan Satrapi; ul.: Monika Beluči, Ben Oldridž, Andre Disolije, Roždi Zem, Rosi De Palma,
NJUEJDŽ BEZGLUTENSKA PAPAZJANIJA
Kada se filmovi gledaju u dabl-fičeru (iliti dabl-bilu, po srednjozapadnom amerikanskom jeziku), poređenje je neminovno, jelte, jedan film samostalno ume tako da zaliči na nešto, kao, postmoderno, eklektički, njuejdžovski, novoduhovno, ezoterijski utešno, ali kada neposredno posle toga pogledate filmčinu koja vas prodrma kao da ste na sjedalu 4D bioskopa ili se spustili monstr toboganom, onda uvidite u čemu je stvar: onaj prvi uradak je Džimi Barka na igranci za regrute, gde šarmira seljake uz narodnjake, a kada dođe u Dom omladine da peva rok, tek onda se vidi koji je to kulov. Mada, ja sam ošacovao već tokom gledanja da su Pariske priče – sranje. (Koji dabl-fičer? Pa, ovaj film i posle Supstanca.) Iskombinovao sam moj omiljeni bioskop, Dvoranu Kulturnog centra, gde je ulaznica kinotečka, dakle 300 dindži, i Dom sindikata, gde je ponedeonik porodični dan, pa je ulaznica najjeftinija tokom sedmice. (Ovakva preračunavanja po buđelaru me prate od jeseni prošle godine i ne vidim kraja kontrolisanoj oskudici...)
Autorka filma je Iranka, potomak više klase, koja u ajatolahovskom Iranu najviše što može da učini za svoje čedo jeste da je obrazuje u najvišim stranim i domaćim školama i pošalje na “truli Zapad”. Satrapijeva je imala brdo tema da zagrabi (na primer ubijanje žena koje neće da liče na poštansku sandučad i zbog toga bivaju surovo ubijene), ali ona je izabrala ljigu tešku, eklekticizam džepnih duhovnosti na internacionalnom inglišu i francuskom kako onako kako ga govori Italijanka, pozvala je čak i onu Amoldovarovu nosatu za mlake komičke oduške, sastavila je jedan Euroimaž projekat što vonja po neznavenim devedestim i u kome su glumci kao u reklami za Radensku tri srca, glume kao da gostuju u kulinarskom šouu koji se emituje nedeljom po podne, snimila je dakle Marđan jedan totalno nevažan film, posle koga – što bi rekao Teofil za neke pozorišne predstave – imate utisak da vam je neko ukrao sat i po ili više od života. Praznina, koja se prodaje kao Mocartova kugla. Više košta celofan u koji je umotana. A, kao – “junaci filma se na različit način suočavaju sa smrću...” Idi begaj. Samoubilački sam se častio ovim filmovima, prošetao sam pothodnikom do Zelenog venca da barem gledam pajgle s makom, obišao sam Aureliju, nostalgičarski kiosk pored "Buhe", snimio sam onaj "Insin" časovnik na početku Knez Mihailove, pogledao izlog s kravatama Nevena Vrgoča...
Kliše do klišea, klinička smrt pa buđenje u fioci mrtvačnice, još jedna Norma Dezmond (ali s brižnim mužem), još jedna bogata ali istraumirana šćer koja hoće da se ubije, kaskader koji je zbog otuđenog sina zapustio glumačku karijeru i pokušava da ostvari kontakt s potomkon, a sve to povezuje ocvali autor gledane emisije tipa “Kvadratura smrti” (Andre Disolije u sada već kameo ulozi). Žalujući ljudi, ljudi koji saznaju dijagnozu raka, ljudi koji shvataju da se krštenica ne može prevariti.
Zamislite: razmažena cura u depresiji što su osetljivi snimak (posle se u scenariju zarad komičnosti ispostavi da se ništa na njemu ne vidi) metnuli na internet odluči da se po ko zna koji put ubije i dok - sedi na ogradi mosta – kidnapuje je serijski manijak koji voli da secka žrtve i drka na njih dok one krvare. (Da se razumemo --> naravno da je snimanje seksa i objavljivanje toga - zločin. Ovde smeta /mi/ što je to samo zgodna proizvoljnost u scenariju.) A ona, koja ni mukajet na roditeljska preklinjanja "jedi sine, ispekli smo ovo za te" – tako vezana pa porezana krene da blebeće manijaku ("ćale mi je gej, majka zna ali ćuti..." "izdala me drugarica, pa sam dala jednom drugu" i slična sranja) i manijak pošizi i vrati je na most i ona dobije želju za životom. Zar se i vama to ne čini krajnje idiotskim? Samo krelac koji bi da imitira Džarmuša ili Karismakija ili Tarantina bi to mogao da smisli. Takav jado jamačno ima sve desetke na našem faksu za režiju.
Film treba gledati zbog Monike Beluči, ako ni zbog čega drugog, pomislio bi gledalac. Ona je čak pristala da glumi gorepomenutu generičku normu dezmond (ili ženskog nikolasa kejdža, ako već hoćete), znači došla je u fazu kada zvezda napokon odlučuje da pokaže umeće tako što će koketovati sa svojom krštenicom. To me podseća na englesku fudbalsku reprezentaciju: tamo neki igrači tipa Širer imaju rezervisano mesto i prođu godine dok se ne smiluju da se penzionišu, a Robi Fauler, na primer, najbolje godine provede čekajući. (I Bernijeva je sudba isto tako kleta, evo da budem recentan...) Hoću da kažem, ovakve filmske zvezde sjebu dosta filmova (“iks filmova”, rekli bi bumeri) dok se ne pomire s vlastitom raspalošću, pa počnu bestidno da paradiraju (kreditovani na špici kao And...) svojim borama kao Lorens Olivije svojim artritičnim šakama. Uostalom Belučijeva je prevara, sve je to steznik i brzi piling od belanaca na licu pre snimanja, dupe kao kontrabas, kao kod Najdžele Loson, Belučijeva je prevara kao naša ekonomija. Kineski suncobran.
Ima tu i jedan gej afro omladinac (onako kako su na MTV-u zamišljali gejeve u periodu 1990-1992), koji dobija otkaz kao zaboravan i aljkav šminker u mrtvačnici, ali zapazi ga producent i reditelj (od fiskalne 1987. svi stilisti na filmu su afektirane tetke) s manirima biseksualnog Kena Rasela. Taj se šminker zaljubi u onog našeg kaskadera koji pokušava da “svoj odnos sa sinom učini suštinskim”, to jest da napravi neki bonding.
Nešto me kopka. Muž one operske norme dezmond je dirigent. Ona mu pred samu premijeru spremi omlet s paradajzom i neočekivano zatraži ulaznicu. Onda dirigent naglo umre na sceni a ona se popne i ---> zapeva! Da li ga je otrovala?!
Kliešea ima kao aditiva u rolatu iz supermarketa koji (rolat) može da stoji 10 godina a da se ne pokvari. (Jednom sam u Andori tokom šahovskog turnira kupio njihov lokalni specijalitet u celofanu: dva tanjirasta patišpanja spojena nekim kremom, pa sve preliveno čokoladom. Slučajno sam zaboravio dva pakovanja na terasi i otkrio ih posle 3 godine: izgledali su totalno friško.)
Pušači kojima je nemoguće da ostave duvan (film su tajno producirali udruženja LGBT i Britiš Tobako), “najbolji espreso u gradu” kao vrhunac smisla života, apetit kao prizemni znak da si preboleo depresiju, džepna filozofija plus seljačke hercegovačke poslovice (ona nosata, da, pogodili ste), premnogo slučajnih podudarnosti da bi se ove tri tzv. tople tzv. ljudske priče ispreplele kako valja, praznina i nehranljivost vašarske poslastice.
Nisam mogao da se ne setim svojih mudrolija o bogatom svetu u tvrđavama iz kritike filma “Osmeh 2” dok sam gledao jako, jako nesrećnu ćerku tinejdžerku koja se rešava da posle silnih sečâ venâ uzme neke pilule pa da se prošeta do mosta i baci. Elem, ona stanuje u penthausu, majka i otac je maze i paze, nutkaju je hranom i pažnjom, a ona ćuti, jadna i istraumirana. I posmatra ona svetla velergada, Pariz je to, u stanu njenom klope da nahrani dve Etiopije, koliko ljjdi neima krov nad glavom ni rodbinu, a ona hoće da se ubije. Svetla iz desetina hiljada przora trepere, noćni grad pulsira, a mi ronimo suze za ovom čèpom. O čemu mi ovde pričamo?!
No comments:
Post a Comment