r.: Mark Forster; ul.: Danijel Krejg, Olga Kurilenko, Matje Amalrik, naše gore list Stana Katić, Džudi Denč, Đankarlo Đanini, Džefri Rajt , Džema Arterton
KOSTA GAVRAS MEETS PETER HUNT
Neki ruski sajtovi su prave pećine s blagom s gomilama filmova koji nisu nahsinhronizovani na onaj zagrobni poljski način (kao da spiker državne televizije prenosi sahranu Jaruzelskog i istim glasom “prevodi” sve glumce), već ili imaju titlove ili su dibidus angleški. Ovaj je film imao francuske titlove, ålrajt, što je ipak bolje od onih turkmenistanskih koji izgledaju kao grafiti slikara Gileta na lsd-u.
I tako, imam priliku da nadoknadim propušteno. I ovo je bilo prijatno iznenađenje: najkraći film o Bondu (iz doba dok se još nisam navikao na Krejga). Oduvek sam znao šta me nervira kod njih: treći “akt” tj. razrešenje, traje predugo, i dok Bond pomlati milion henčmana, deaktivira atomski projektil i napokon sustigne glavnog nalogodavca, njegovu ćelavu mačku, taštu i ljubavnicu – po pravilu mi se ogade briljantnih prvih 45 minuta. Bondove filmove treba gledati kao što debeljuca jede bombonjeru u osam uveče pre omiljene serije: izabereš samo ono što ti se sviđa.
Elem, ovo je najkraći film jer je strukturisan kao neonoar koji se – gavrasovski, evrokomunistički – bavi ekologijom i imperijalističkom ujdurmomu koju organizacija "Kvantum" sprema Boliviji – da toj državi preko kvarnih ugovora između korumpirane vlade (ješnih pučista) i privatnih mračnih kompanija otme svu vodu i to ne samo njoj, već i svem tem svetu koji ne pripada grupi G8. Dominik Grin u tumačenju Matjea Amalrika jeste taj zlikovac, opasan više zlim umom no fizičkim karakteristikama (liči na umetničkog direktora kakve pariske galerije ili kasting agencije) a i Bondova cura je Francuskinja. Noaroviština se lepo slaže s Kineskom četvrti a taj elemenat trilera obično fali kod Bonda. Neki vele da je problem vode samo još jedan “Mekgafin”, ali mislim da greše; film je komunistički po stavovima, npr.: “CIJI ne smeta još jedan diktator u svetu samo ako mogu da ga kontrolišu”. Pogledajte samo vi ove Bolivijce:
Bolivijci kao "Gruntovčani"
Postoji i redak momenat unutrašnjih mangupa u MI5 (ili 6), dosad su Bonda uvek sumnjičili po službenoj dužnosti jer je nemaran i neukrotiv, ovde pak stvarno žele da ga apisovski srede zauvek. Odnos "Emice" (Džudi Denč) i Bonda liči na odnos Golde Meir sa onim agentom koga je poslala da osveti ubistvo izraelskih rvača: u odnosu ima naznaka erotike, nije to samo majčinski instikt. Javlja mi se brak Ive Pogorelića i Alize Lazeradze, ili možda Emanuela i Brižit (Makron).
Kada je reč o toj izdaji mangupa u vlastitim redovima, što je po legendi totalno antibritanski, u ovom slučaju izdaji “Gaja Hejnsa” (Pol Riter), koji je poslat kao izaslanik premijera ali se navukao na poklone i povlastice kao američki veleposlanici na Balkanu, on je upadljivo – neupadljiv. Anglosaksonce ne možeš lako da navedeš da se izdaju, oni se uglavnom kupuju medenim zamkama (m ili ž, zavisno od preferencije), lagodnim životom i, u nekim slučajevima, lasno postaju korisni idioti (jer veruju da “sistem nije efikasan"). Retko će se posle Filbija naći pravi marksista-lenjinista tamo... Kod nas i dalje vlada fazon Alekse Žunjića. Kagebeovci ponosno pokazuju svoje članske knjižice, javno se po kafanama sastaju s podsekretarima ruske embahade i razmenjuju fascikle i pres klipinge, obilaze povremeno debeljucu Kuljiša na Rebru; Emajsiksovci (ili petaci, ko će to popamtiti?) se odaju sakoima od tvida, košuljama “Erou” rozikaste boje, flanelskim pantalonama i svi puše lule, Mosadovci su posle Piroćančeve smrti spali na njegovog lošeg šegrta, CIA ima profesora Jokića, francuska tajna služba i dalje ima saradnike među romanistima, a naša BIA tu pokušava da se udene nekako, npr. Slobodan Vuletić, lepi profa (šteta što je pustio pivski stomak u poslednje vreme, jebiga), nosi pulovere tipa Marko Marković iz "Indirekta" i pokušava da staloženo dadne glasa tzv. srpskom interesu. Ima tu tušta i tma agenata koji se odlikuju ožiljcima od akni, razdrljenim košuljama i labavo vezanin kravatama, oni često gostuju mortus pijani na Sputnjiku i na televizijama, često menjaju strane, jer pokušavaju biti dvostruki agenti, ali providni su kao kagebeovci: kao da pokazuju legitimaciju: ”Aleksa Žunjić okružni preletač" “M” je u filmovima uvek pošten i ima milosti kao Kliford, Meklaudov šef, dok su političari umereno karijeristički krelci Ovde je Emica samo još popustljivija. (Hajns je inače platio životom svoju izdaju.)
Đankarlo je Đanini zračio dobrom energijom u ovom nastavku. Holivudski prodor je ostvario filmom Ridlija Skota “Hanibal” i otad je u orbiti, istina kao epizodista za koga se zna da je Italijan. Kao što se Mikele Plaćido ovajdio serijom “Hobotnica” i preselio se u Ameriku na pečalbu, da zrači svojim mediteranskim šarmom, onako kako engleske bradate književnice i Džeki Kolins to zamišljaju u svojim holivudskim vlažnim melodramama u kojima se ostavljene supruge svete bogatim muževima... Amerikance i dalje fascinira "spora gluma", kako je to opisao Erland Jozefson: "Amerikancima se čini da smo mi bolji glumci samo zato što umemo da sačekamo momenat za emociju, dok su Amerikanci, valjda zbog prečestog rada na televiziji, naučeni da odmah odglume sve što imaju. Ali ja zaista ne verujem da smo ja ili Fernando Rej nešto bolji od glumaca koji igraju u kriminalističkoj seriji..." Dodao bih u tu grupu nabeđenih umetničara/ki i Mišel Jeo, od koje danas ne može da se živi u filmovima A+ produkcije. Takođe, i Plaćido i Đanini i ostali ponosno nose svoj akcent&svoju sedinu i stare kao vino, a žene (Greta Skaki, Lena Olin, Beatris Dal...) --> kako reče Faržova u "Supstanci" --> jesu potrošna roba: tako je Đanini ovde uparen s duplo mlađom Džemom Arterton.
Đanini igra pozitivca; u sceni ponovnog bondinga njega i Bonda opisuje se pravi (revizionistički?) sastav legendarnog koktela:
tri merice džina,
jedna merica votke,
pola merice likera “Kina Lilet”, gorkog likera s kininom.
Eto, poručiću gajbu čim se oporavim finansijski. Popiju Rene Matis (Đanini) i Bond nekoliko tih koktela i narednog jutra mamurni piju belo vino. Matisova žena gleda Bonda s požudom.
Ali, od prvog romana vlada pravilo – ko god pomogne Bondu, ima da izgine. Tako i Matis umre izrešetan svom drugaru na rukama, a ovaj ga posle baci u kontejner. Doslovno je završio na smetlištu istorije. “Zar tako s prijateljem?”, pita Olga Kurilenko, "Kamije" (devojački Kamile), a Bond će: “Bilo bi mu svejedno...” I “Stroberi Filds” (Džema Arterton, daktilografkinja Em-Aj-siksa avanzovana u terenku) gine i to premazana petrolejom, što je namig filmu “Goldfinger”.
Kritikuju montažu filma. Odmah sam se setio Pitera Hanta i “U službi njenog veličanstva”; e tako je Forster dao izmontirati film. Meni se montaža sviđa. Setio sam i Eberta koji je sa simpatijama opisao Istvudov Sudden Impact (za naše bioskope bezlično preveden kao “Iznenadni udar”): “Kao da je režiser rešio da izbaci sve dosadne delove i film sastavi sam od akcionih scenâ, tabanjâ i pucačinâ”. E, tako je Forster ovaj film lišio prekomplikovane zavere, džepnog filozofiranja i tog razvučenog trećeg čina, i pustio Krejga u punoj formi da bije, upucava i kolje sve koji mu nalete. Tek treba da pogledam “Kazino rojal”, čiji je ovo nategnuti nastavak.
Mogući razlog za kratkoću i konciznost filma jeste štrajk scenarista. U ono vreme su se mnogo jedili zbog toga, meni se sada čini da je od toga bilo vajde u ovom filmu. Ko bi inače mogao da štrajkuje osim liberalnih tekstopisaca, onih koji su pisali konferanse drugu Titu 1963. I 1978., ili pak Kastru dok mu je na noge odlazio korisni idiot Ted Tarner sa još prezentabilnom Džejn Fonda... Otkrilo se posle da su scenario zato dobrim delom pisali reditelj i sam Krejg na sâm dan snimanja scena. Pa pošto se nisu mogli opsetiti nečega novog, pozivali su se na prethodni film i na silu pravili sikvel.
Vrlo pitak, zabavan film s porukom koju bi potpisali i Berni Sanders i Janus Varufakis.
No comments:
Post a Comment