r.: Pol Ferhofen; ul.: Izabel Iper, Loren Lafit, En Konsinji, Virdžinija Efira, Šarl Berlin, Žonas Bloke
U prikazu filma “Benedeta” pomenuo sam da su početkom milenijuma i Ferhofen i Skot bili smatrani penzosima, i usnimljeni su za one vinjete o rediteljima gde se sumiraju karijere i to kasnije služi za popunjavanje rupa između termina na MTV-u i filmskim kanalima..
Evo linka::: Kritika filma "Benedeta"
Pre desetak i više godina, u seriji onih emisija tipa „Veliki režiseri“, ili slično, onih emisijica, koje se snimaju o takoreći živim pokojnicima (kao kod nas, kada se dodeljuju „nagrade za životno delo“, to znači da dobitniku nije mnogo ostalo, jer žiri konsultuje konzilijum lekara, koji inače bolesnika laže da lepo izgleda), znači, u emisijicama o rediteljima za koje niko više ne očekuje da će opet nešto snimati (pa je pored ove dvojice počašćen i Alan Parker, koji je, eto, ubrzo i riknuo), e, u tim, dakle, emisijama i Ridli i Pol su delovali pomireni s time da su svoje odrežirali. Osobito je Pol bio tužan: „Želeo bih da snimam nešto o savremenim ljudima i tome kako se osećaju“. Da, on je morao da snima i dosta bezveznih SF stvari, premda je i u njima davao sve od sebe, ali, rekoh, u vreme snimanja tih emisijica važilo je nepisano pravilo da reditelj posle 70.-te nema šta da traži na setu. A onda je valjda došlo novo vreme, terapija serumom telećih embriona se vratila u modu, infuzija dečije krvi iz internata u Samervilu, vitamini, selenijum, esktratkt tamnog pirinča, leatril, celer, i evo ima nekoliko svetskih državnika na lopati, a koji ipak drmaju sudbinom čovečanstva, a i ova dva matorca su se raspucala sve u šesnaest. Verhofen (Ferhofen?) je snimio "Tricked" i "Elle", a Skot iha-ha filmova. Fala maserkama, žen-šenju i jozi!
I nikada se ne mogu dovoljno naglasiti tuga, skandal i sramota što je ovaj film, “Ona” — prvi Ferhofenov internacionalni uradak posle deset (10) godina pauze. Hej, deset sušnih godina...! (Ako ne računamo malo poznatu nizozemsku melodramu Steekspel.)
Elle (Ona/njojzi) je napravljen po bestseleru Filipa Dižana, po čijim su romanima snimljeni mnogi filmači, između ostalih i “Beti Blu”. U “Njojzijoj” on temu silovanja prikazuje tzv. kontroverzno, što je u vreme kada se film trebalo da realizuje i kada se napokon snimio i prikazao — išlo na živce "samo" određenim krugovima i Amerima.
Koji nisu mogli da ukapiraju kako to nije jednostavni film osvete, pa se Ferhofen neobavljena posla vratio iz puta po Meriki.— Mnogi popijeni kokteli u restoracijama, on pruža scenario preko stola, čika prelista, pa se namršti, pa priupita ovo pa priupita ono, prelistavaju oni jelovnike, izaberu vino, naruče lemb čops, glazirane špargle, sufle, pojedu, popiju, čućemo se, javićemo vam; mamurna jutra, gledaš u ekran telefona, rastvaraš šumeći kalcijum sa ce vitaminom i aspirin sa ce vitaminom pa popiješ s gorkom kafom; gledaš u nebo Los Anđelesa, čitaš e-knjige, pribeležiš ideje u blokče, ogladniš, odeš na mafine i kafu, razmeniš sms-ove s rodbinom u Holandiji, pa nova večerica, naručite skalopine i sufle od slatkog krompira i lenju pitu od rabarbare i italijansko vino iz 1970, dok oni plaćaju sve je super, novi kokteli i stari skoč, pa nova klopa i novo vino... “Čuj, a kako to ona ne ubije odmah siledžiju kada sazna ko je on?!” I idu dani, vreme za odluku se približava, a ćutanje od urednika, producenta i agenta znači samo jedno: Ne! I vratio se čika Ferhofen da scenario usnimi u Francuskoj.
Elem, tada je to smetalo samo amerikanskim producentima i babama koje gledaju hoće li se silovani lik udati, a danas je prst u oko i #MeToo pokretu i voukovcima svih kilažâ, bojâ, verâ i rasâ.
Film počinje poludomaćom mačketinom koja prede, dok u pozadini čujemo stenjanje u nasilnom seksu. Kamera se pomera i polako otkriva da je reč o silovanju na podu od plemenitog parketa pored razbijenih staklenih vrata što vode u obdelavani patio. Maskirani muškarac završi posao, ustane, zakopča se i ode napolje kroz patio u nepoznatom pravcu. Žrtva bolna tela, Mišel (Izabel Iper), ustane s naporom i – umesto da odmah pozove policiju – raščisti nered po dnevnom boravku i okupa se. (Leži ona u kadi punoj pene, a krv iz odranog međunožja polako se probija do površine i farba belu penu u crveno...)
Žena zatim nastavlja da po svemu sudeći normalno vodi svoj užurbani život razvedene poslovne žene, s otuđenim sinom, s otuđenom i džangrizavom majkom, odlazi na posao kao da se ništa nije dogodilo, i tamo u kancelarijama uspešne firme se bori s muškim potcenjivanjem. Njena reakcija je netipična, ko zna, možda sama sebi cilj.
Da je neko drugi režirao i napisao film, možda bih ga odbacio zbog gomile nebuloza natrpanih tako jedna na drugu: Mišel (Iperova) je direktorka kompanije za video igre (a one su pune nasilja, upravo prema ženama, eto jedne poruke koja bije kurcem u čelo), ćerka je serijskog ubice (!) koji godinama čami u zatvoru, majka joj je, rekoh, gora od svekrve, jedna raspomamljena starka koja dovodi tojbojeve da je karaju maltene pred ćerkom, sin je šonja koji dozvoljava da ga maltretira i ponižava lajava trudnjača, bivši muž Rišar u tumačenju Šarla Berlinga (ta zar bi ona mogla u braku biti, hajte molim vas) je, naprotiv, dobrica i na leba da ga mažeš.... Ali nije tu kraj idiosinkrazijama: silovana milostiva se nesmetano kreše s mužem najbolje drugarice s posla i seksualno fantazira o takođe srećno i veoma oženjenom komšiji Patriku (Loren Lafit) . Kako znamo da fantazira? Pa, u dugom kadru gledamo kako ona uzme dvogled i sedne pored prozora da gleda komšiju koji nešto radi u bašti i jednom rukom drži dvogled (ona, ne Patrik) a drugom se dira. Sve vreme s onim zlokobnim izrazom lica kao učiteljica klavira ili u Šabrolovom “Hvala za čokoladu”. Ona je istovremeno krhka i opasna.
I sad, šta onda deli ovaj film deli od transgresivne sapunice za blaziranu višu klasu po kanadskim i evropskim festivalima? Zlobnici bi rekli – samo stardom Izabel Iper, jer ona ja dodala već gotovo fahovsku zlobu (iz Šabrolovih, pa i – jao! – pomenutog Hanekeovog uratka) u lik s kojim treba da saosetimo.
Ferhofen je, da se razumemo, tačno i precizno pokazao sve posledice koje silovanje ima na žrtvu: nesanica, anksioznost, paranoja, stalno preigravanje scene u glavi, spavaš s upaljenim televizorom, zapustiš sređivanje kuće i ličnu higijenu, samo je sve to stavio u jedan neverovatan kontekst. Silovatelj će da pogine, evo da vam odam, ali u okvirima jedne višeklasne pariske romkom situacije, koja se nudi za psihoanalitičko tumačenje porodičnih trauma na žensku dušu.
Film nudi nekoliko lažnih sumnjivaca – ama baš po ćeifu amerikanskog žanrovskog filma – Mišel dobija anonimne sms poruke, neko na poslu deli fotošopiranu scenu silovanja iz fiktivnog crtanog filma s njenom namontiranom glavom, ali se na kraju ispostavi da je siledžija onaj simpatični i srećno oženjeni Patrik, a ne štreberi iz odeljenja za softver. Ali, čak i kada to sazna, Mišel ne preduzima osvetu smesta, kao u Samrtnoj želji, već izaziva agresora da uđe u sado-mazohističku igru, da bi – namerno ili ne – navela sina šonju da ih zatekne a ovaj, šta će, mlatne toljagom komšiju i prospe mu mozak.
Treba li reći da će veštica staramajka da se šlogira, da će se tajka serijski ubica obesiti u zatvoru kada su mu odbili pomilovanje, da će goropadna snajka da rodi sina tamne boje kože, što izgleda buni sve osim navodnog oca? Nije tu kraj: Mišel zlobno ispoveda neverstvo ženi kolege s posla s kojim se tuca.
Što više razmišljam o toj fabuli, sve mi više ona izgleda kao odbačena varijanta jedne linije radnje iz serije Nip/Tuck (“Reži me”), ali – Izabel Iper, neodoljiva, iako je “samo” preslikala učiteljicu klavira u ovaj film.
No comments:
Post a Comment