r.: Džejms Uotkins; ul.: Džejms Mekavoj, Mekenzi Dejvis, Ejsling Fransiozi, Skut Maknajri,
Kakva sreća, kakva radost, kao engleska bakica kada uštedi 5 penija pa doživi orgazam, tako ja sirotinjski ovlažih kada sam na blagajni Sinepleksa u Vojislava Ilića saznao da ulaznica za “Ne govori zlo” košta samo 300 dinara. “Zbog Halovina” , reče prodavačica. A zapravo sam hteo da vidim “Supstancu” s Demi Mur, da proverim umetničkost tog uratka, ali promenili su izvečeri vreme s 21.40 na 20.45, a ja sam bio isplanirao da se našetam Bulevarom do Ustaničke pa dalje nizbrdo te da skrenem u Vojislava Ilića i usput obavim neke posliće... Slučajni pronalazak. Ne govori zlo dakle, a čak nisam odmah ni ukapirao koji je to film, mislio sam najpre da je reč o onom tzv. katarzičnom Lantimosovom “Sva lica dobrote”. Kad ono horor. Obradovao sam se kao onomad kada sam jednom na vratima Jugoslovenskog dramskog saznao da su otkazali “Metamorfoze” (koje sam već gledao /Madžgalj se mangupirao i otkazao u poslednji čas, sto posto/) i prikazali “Bubu u uhu”...
WHO’S AFRAID OF VIRGINA WOOLF MEETS STRAW DOGS
Počinje s opetovanom pasivnom agresijom jednog toksičnog para; ovo je mislim prvi put da koristim tu reč, a zvuči tetkinski nema šta. I sam sam bio optužen u jednoj kritici mog romana za “toksičnu zlobu” (zar ima zlobe koja nije toksična?!), po mom sudu bezraložno, ali reči su nesavršene i sada nema pomoći... Elem, toksični par na bum i na lažnu prirodnost (omiljena alatka hohšptaplera i socijalno prilagođenih) mic-po-mic stavlja pod svoje jedan previše pristojan i pomalo plašljiv (neotresit) par, u kome žena vodi glavnu reč, jer takva su vremena.
Ali pre toga moram da kažem ovo. U četvrtak sam, dakle, gledao film, u petak se desilo ono, oko 23:00 u taj petak skoknuo sam do Idee koja radi do ponoći da kupim limun u cilju prevencije skorbuta i flašu koka-kole kao priuštive zamene za slatkiše. Kada sam izašao iz radnje, ispred je gomila klinčadije cirkala energetska pića i pivčugu. Pljuvali su u mom pravcu. Valjda su se spremali za tulumarenje tokom dolazećeg dana žalosti...
Narednog dana (subota) odem do Šop'n'goa da kupim još limuna (čiji ću sok mešati sa koka-kolom) i jeftine jabuke ispod 100 dindži. U povratku, pred ulazom u moju zgradu iza mene se stvoriše debili iz Gvozdićeve 17. Isprdak (đak, čija je jedna patika vredna koliko celokupna moja garderoba) i njegov strikan u perjanoj jakni. Ja uđem u zgradu, oni prođu. Dok čekam lift, čujem piskutave glasove: “Siđi, siđi, cupi, cupi...” Odem od lifta, izađem u haustor pa ispod arkade. I ona dvojica i mlađi Borlja, koji je u međuvremenu napravio unuke, odu kao trudni pacovčići. Ipak su siledžije kukavice. Pisaću uskoro opširnije o Jovanovićima, roditeljima Stojanu i Gordani s broja 240 u Bulevaru, i sinovima Dušanu, Dejanu i još jednom, o “samohranoj” majci zaposlenoj u Unikredit banci kao čistačica, majci Marija i starijeg debila iz Gvozdićeve 17, o debeloj Ivani Radojević, majka Gordana otac pokojni Emil, zatim o tri familije iz Vranjske 21 koji se decenijama svete zbog politike itd... O Milekićima iz Vranjske i moje zgrade, o Strahinji koji već ima potomka, o policajcu “Tomaševiću” koji je bio angažovan da me izmlati...
A povodom propasti na književnom konkursu, izjavljujem sledeće.
Sve te različite muze
A ja se dohvatio baš Talije;
Evo opet dadoh guze,
A meni niko da oliže genitalije.
Skinuh gaće na Prospektu Nevski
Nisam u izboru iako se suzio
Opet me onaj guzio,
Odvratni Zoran Penevski
Ja sam, ljudi, jedna pička
Volim druga Tita.
Omiljena brigada – Šesta lička,
Omiljena klopa – siledžijska kita.
Osta polica za nagrade pusta,
Nudim satove, metle i četke
Alaj mi smrdi iz usta
Od mene beže čak i brkate tetke.
Da se vratim na film. Dva su se para srela na letovanju u hipsterskoj Mèki to jest Toskani, jedan stidljivi par Amera (muž čita knjige, ali nikada ne odmakne od početnih stranica), žena je glavna i zarađuje više (zaboravih koji biznis je u pitanju), imaju ćerku koja je u dvanaestoj godini i dalje nenormalno povezana s plišanim zekanom (podsetila me na Deksterovu ćerku). Drugi je par onaj toksičan, Britanci, dinaroidni seljaci neki sa sinom “koji ima teškoće u komunikaciji”. Pasivna agresija od samog početka, sve pod plaštom učtivosti i dozvoljenog humora i opuštenog ponašanja na letovanju. Vegetarijanstvo je posebno laka meta za ismejavanje, a u okviru toga održivost, kao mantra zdrave budućnosti. Toksični par ponižava pitome sve više, ali to se u početku ne oseća tako. Bergman je govorio o poniženju kao najranijoj emociji koju deca nauče pre svake druge. “I sasvim mala deca umeju da ponize...!”, rekao je on.
Uglavnom, Britanci pozovu Amere na kratak izlet u njihovu kuću na selu pojačavši poziv ovime: “naš sin se tako vezao za vašu šćer, lepo bi se igrali, vršnjaci su...!” Kako tome odoleti?
Tokom gledanja u bioskopu sam se čak prisetio da je ovo rimejk danskog uratka. Unapred sam se sladio što ću ga naći na onom ruskom sajtu s milion piratizovanih filmova. I gle, našao sam ga, doduše neki albanski filmofil ga je postavio, pa su danske replike prevodili na engleski, a engleske, pak, na - šiptarski.
Sada bih mogao da, kao Derida, napišem 600 stranica o tome kako Ameri rimejkuju predloške iz Francuske i Belgije, kako nemaju žicu za Čehova, ali neću. Reći ću samo da je Uotkins prvih 50-ak minuta uglavnom preslikao, to je mogao da režira Džon Bedem koji je do detalja kopirao neke Besonove scene iz Nikite, ali je drugu polovinu, ili možda poslednjih 40-ak% – prilagodio. I nemam zamerke, neću da skrenem u ono “šta uradi obezdušeni Amer s europskom umetnošću, kukala mu majka”, to ne. Prvo, volim srećan kraj. Poslednjih 40% danskog filma nije ni horor ni "žanr sa skandinavskom dušom", već kao da gledate CCTV tviter profil sa zastrašujućim scenama. Nemam više snage za tužne krajeve. Potreban mi je hepiend. Ona Hanekeova smatranja su glupa (pisao sam o tome u kritici Tarantinovog filma Bilo jednom...). Uostalom, mislim da on (Haneke) eksploatiše patnju na način voajera koji svoje snimke mobilnim telefonom prodaje Blicu. To je prvo.
Drugo, Uotkins je taj drugi deo totalno požanrisao a da nije izneverio užas priče: da je jedna familija naprosto predatorska i da otima tuđu decu. Ovo je spojler, žao mi je. Znači, Uotkins ono otkriće tamne strane domaćina rasteže u jednu dugu saspens sekvencu da bi i Hičkok osetio kako mu se dole mrda. (Premda je priznao da je posle četrdesete "prestao da se brine šta mu se događa ispod pupka".) To kao drugo. Treće, mudro je ostavljeno da se gledaoci do pred sam kraj pitaju da li je onaj autistični klinja možda ipak saučesnik?! (Ispostaviće se da se ne radi o autizmu već o brutalnom nasilju, kidnapovanju i sakaćenju.) Na kraju, Uotkins citira “Pse od slame” na fenomenalan način! DePalma je jamačno ponosan.
Danska verzija je otišla u neku brutalističku verziju “Kolekcionara” Vilijema Vajlera ili kao da je rađena po uputsvima pomenutog foliranta Hanekea. Mučan je taj slom danske familije u originalu, gledalac je posle toga bolestan, katarze neima, i zaista --> čemu to?
Familije su prikazane veoma detaljno, razlike su u didaskalijama pomno motivisane. Poštena, dorćolska familija, vegetarijanci i liberali, dati su ovako: žena viša i jača, nedojebana, puna svih multikulti vrlina kao šipak koštica, muž uštrojen do nivoa penzosa koji samo čita u fotelji. Ćerka previše fina i opsednuta igračkama. Idealna žrtva siledžija. Toksična familija: muž nalik Džerardu Batleru, žena zmija sa stotinu lica, potomak poremećen, u istočnoj Srbiji bi ga držali ispod lavora.
Kada je reč o prepevavanju s dansko-holandskog originala na američki PK nivo, pomenuću početak skretanja na drugi kolosek, naime onu večeru u pustom restoranu: u danskoj verziji oba para se raspilave od vina i muzike i od erotskog plesa se napale. Posle Danci vode ljubav a domaćin Holandez voajeriše kroz prozor od mutnog stakla. U amerikanskoj verziji samo se divlja familija napali i glume neki oralac ispod stolnjaka, ali kao zezali su se, dok kod gostiju dolazi do izdaje: žena se javno žali da se njenom mužu digne samo jednom mesečno.
Tako to ide u zemlji u kojoj je moraš da uviješ flašu raćije u (smeđu!) papirnu kesu da bi pio, u kojoj je seks toliko opasan da je lakše kao Obama poubijati desetine hiljada nedužne dece bombama izdaleka, u kojoj je lakše popljačkati čitav svet menicama bez pokrića i ubijati ljude na ulicama nego voditi ljubav ili reći “sranje” uživo u radio i televizijskom programu, a zatvorski i kazneni sistem je kao u turskom zatvoru, policija je opremljena onako kako bi ukrajinska armija trebalo da bude opremljena, a posle "Patriotskog zakona" onog dupeglavca Buša mlađeg, Amerika je pretvorena u nušićevski ideal – na svakog građanina dolazi 1 doušnik i 1 gojazni analitičar za ekranom kompjutera i 1 kamera na satelitu. Lepo autošovinistčki reče Džordž Karlin: “Za nas nema više nade...!”
Uotkins je uradio sve kako treba. Kristijan Tafdrup se posle, čitam po netu, žalio na izmene u amerikanskom rimejku, ali šta sad kuka, kao Uolter Hil, pare je dobio, prodao je prava, znači nema razloga da kenja.
Od diversifikacije ovde nema ničeg osim što je bejbisiter neki imigrant iz Afrike. Moguće je da to boli tankoćutne multikulti dušice, ali meni je super. Mislim, ne mogu da se uživljavam više u probleme manjina svih rasa, boja i tipova. Jedino sam u principu za Indijance, oni su kao Srbi iseljeni sa Kosova i istrebljeni To je okej, žalim ih i nosim transparent "Amerika je Indija". Ali za crncima ne mogu da ronim suze. Previše su kurati. Za imigrante takođe neimam suza. Kako reče Riki Žervais: “Jao što volem emigrante. Eno ih u čamcima, idem da ih dočekam i vodim na čokoladno mleko i pogačice i da im ponudim vajat i štalu. Hajde prvo žene i deca! Šta, nema žena i dece?” I tu je kraj. Dalje, imam nultu toleranciju za islam. Kamenovanje žena, zabrađivanje, Šerijat, totalitarna religija koja bi sve da potčini – ne, ne može, bolje Reza Pahlavi. Ni bele tradicionaliste s rogovima na kacugama, s pečenim volovima, krstačama i porodičnim vrednostima ne volim i tu se mora zapeti iz sve snage da se ponovo smeju spaljivati zastave, kuran, da se može zajebavati religija i da se može sprdati sa svime, jer, kako reče Ruždi – “pa to [kuran, biblija, religija, državni simboli...] je samo ideja, samo reč, a to znači da mora biti izloženo svakom ruganju i kritici; jednom kada se krene u autocenzuru ('da se neko ne uvredi'), tu nema kraja...”
GÆSTERNE/AKA SPEAK NO EVIL (2022 Danish-Dutch film)
r.: Kristijan Tafdrup; ul.: Morten Burijan, Silsel Sijem Kog, Feđa van Huet, Karina Smulders,
Na kraju silazim pokretnim stepenicama: prazan je šoping centar, samo pospani čuvari...
No comments:
Post a Comment