r.: Edvard Berger; ul.: Rejf Fajns, Stenli Tući, Džon Litgou, Serđo Kastelito, Izabela Roselini, Lucijan Msamati, Karlos Dijez
Sad mi se čini da više istine o tajnom životu iza vatikanskih zidina ima u onoj komediji Nanija Moretija o papi koji je išao na psihoanalizu i nije hteo da bude papa. Ono: kardinali igraju odbojku i fucu na male goliće pa se svađaju, pa neko izvodi kaskaderske šetnje iza osvetljenih, navučenih zavesa, pa papa Mišel Pikoli koji se usrao “od tereta odgovornosti”... (Onu duodramu s Hopkinsom i Prajsom ne računam u vatikanske filmove, to je zadovoljenje glumačkih egâ.)
Film treba da bude paranoični triler u stilu Pakjulinih filmova ”Ubice i svedoci” i “Svi predsednikovi ljudi”, a i uradak Contender Roda Lurija pada na pamet. Uveren sam da je zanatlija Robert Haris kao pisac hteo da političke spletke, pre svega Amerike a delimično i multikulti Evrope, preruši u popovske haljine i glasanje za novog papu. To su klerikalci naravno doživeli drugačije, kao klevetu i kaljanje sveštenih lica i prišivanje im svake moguće političke prljavštine.
Ima tu i Dosijea Pelikan, ima otkrivanja i podmetanja seksualnih skandala, ima ambicioznih simpatičnih kandidata koji se ubiše pretvarajući se “da najmanje na svetu žele papstvo, velika brate odgovornost, nego da idem da pecam i gledam talase”, ima tradicionalista, ima liberala --> a svi odreda moraju da lažu šta zapravo misle, ima međusobnog saplitanja, na jeziku med na srcu jed, ima neiskrenog prihvatanja te proklete diversifikacije, a ima i te kako nametenja iste uz prljave trikove.
Haris je mnogo istraživao i s ponosom je sve te svoje nalaze pokazao, uz dašak moratijevske duhovitosti: kako iza nikotinskih ovisnika ostane brdo pikavaca, kako se kuva hrana u menzi, kako kardinali ostavljaju telefone u kesama kao šahisti pre turnira, kako vežbaju u teretani, kako se zezaju kao deca pred ispit. Pokazana je furuna koja izbacuje beli odnosno crni dim, tehnologija glasanja, kako se razbija papin psrten posle njegove smrti, kako se telo ubacije u belu “smajling beg” (™"Tvin Piks"), bogami je sve verno prikazano.
Zanatlija Haris (zet Nika Hornbija, kako bi on mogao gore od ovoga?!) je u romanu, koji je manje-više verno prenet (samo onaj izabrani papa nije stigao iz Bagdada već iz Avganistana u filmu), sve poznate skandale – od Čapakvidika, preko seksualnog skandala Gerija Harta (ko se seća) i Votergejta, pa do današnjih rasprava tradicionalizam sproću multikulti različitosti, glumatanje kandidata – raskirnkao cinično i nemilosrdno. Izborne mahinacije je preobukao u popovske haljine.
Lažno skromni liberal Belini (Tući) i te kako želi papstvo, konzervativni i namazani Tedesko (Kastelito) bi da vrati latinski i olako izdanu tradiciju, Tremblej (Džon Litgou) kanadski umerenjak zloban kao inkvizitor, koji je poslednji viđen s pokojnim papom (on očigledno laže o tom susretu), kardinal Lorens (Rajf Fajnes) je nekakav prvi-među-jednakima predsedavajući i odgovoran za izbor pape, na prvi pogled jedini bezgrešni čova, ali i on dobija napade besa, crni kardinal Adejemi (Lucijan Msamati) je Nigerijac koji se otvoreno fura na svoju boju kože i kao takav može sebi da dozvoli da bude i konzervativan, Izabela Roselini igra glavnu kuvaricu i domaćicu s ovlašćenjima tajnice, koliko sam ukapirao, a O’Majlija, desnu ruku pozitivca Lorensa i neku vrstu privatnog detektiva, igra Brajan O’Bern.
Elem, Tremblej je sumnjiv da nešto krije, maltene kao da je ubio papu. Crncu Adejemiju u vreme ručka u trpezariju pred svima bane neka žena za koju se ispostavi da joj je napravio dete pre 30 godina. On je eliminisan. Ali kada se ispostavi da je Trebelej locirao i doveo ženu, on ispada Juda pa je i on eliminisan. Jer, kako reče Kirkegor (čitajte Dela ljubavi u mome prevodu!), ne samo da ne treba lažno svedočiti protiv bližnjega svoga, već ni istinito ne treba svedočiti protiv, jer se tako samo povećava količina grehova u svetu!
Belini u Tućijevom, pomalo rasejanom tumačenju, kao liberal ne može da dobije dovoljno glasova. Lorens lobira za njega i kao sve neće, ali hoće ga narod, to jest "elektori".
A ne pomenuh ono kukavičije jaje, onog meksikanskog kardinala Beniteza, koji se pojavio nenajavljeno, došao čika iz Avganistana, ne zna se čak ni da li ima diplomu. On je nekako čudan, liči na onu alžirsku bokserku Imane Kelif, u stvari muško koje je premlatilo sve žene na Olimpijadi. Žena a ide gola i nezabrađena, kurac moj je ona žensko.
Elem, kardinali se međusobno sapliću i tokom te nečasne rabote sami sebe eliminišu, po sistemu "ko drugome jamu kopa, sam u nju upada", a onda "se desi" eksplozija, teroristički napadi diljem Evrope. I Vatikan je malo porušen. Tu se Tedesko, koji je taman zaseo na vodeću poziciju po broju glasova, istrtljao, jer je održao jedan antimultukulti govor::::
“Dokle ćemo u svoja nedra guju primati? Pa vidite da taj Islam ovde nas bombarduje i traži poštovanje a tamo kod kuće nas mrze! Sami sebe uništavamo popuštanjem takvim nesojima!”
I zamislite sad vi to, taj govor dolazi neposredno posle krvavih teroristilkih bombi i još su svi posuti šutom, malterom i krvavi su, ali taj govor – izaziva konsternaciju i Tedesko je njime zapečatio karijeru. On prolazi kao porotnik u tumačenju Li Dži Koba u “Dvanaest gnevnih ljudi”!
To je najbolji trenutak filma jer prikazuje totalnu samoubilačku poziciju multikulti liberalizma u današnjem svetu i lepo objašnjava kako je Tramp uspeo ono što se smatralo nemogućim.
Tako ostaju samo Lorens i onaj čudni Benitez ženskastog glasa. Lorensov pomoćnik, zapravo bivši udbaš, zatim otkrije ono što je tipičan harisovski/mametovski tvist. Benitez je rođen sa ženskim karaketristikama::: ima matericu i jajnike. Ima i kurac. Koji ionako ne bi smeo da upotrebljava. Lorens je moralna gromada i to ne koristi da razobliči već izabranog Beniteza.
Tako da film završava ne samo u doslovnoj travestiji već i u političkoj u prenesenom značenju.
Vatikan je tu takoreći zloupotrebljen za jednu Oleanu izbornog sistema danas...
Dobro napisan tekst i kao knjiga i kao scenario, mametovski sve precizno, ali ne mami na ponovna gledanja.
No comments:
Post a Comment