r.: Majkl Viner; ul.: Čarls Bronson, Džen-Majkl Vinsent, Kinan Vin
Odavno sam želeo da repriziram najprvu saradnju Majkla Vinera i Čarlsa Bronsona i sada s ovim ruskim sajtovima mi se pružila prilika da praktično živim na bombonjerama i Mocartovim kuglama i Tofi karamelama. Ono što sam iz davnašnjeg gledanja upamtio bio je odnos Artura Bišopa (Bronson) i Striva MekKene (Žan-Majkl Vinsent; ili Džen-Majkl, kako Amerikanci izgovaraju, a kamoli da bi Vansan rekli), namćoratog veleučitelja i ješnog učenika koji postepeno sve više prezire majstora.
Ono što daje đus tom odnosu nije samo motiv odbacivanja učitelja koji te je naučio svemu što znaš već i to da je Bronsonov lik ubio mladićevog oca, ali ovaj to ne zna. "Mehaničar" je u slengu mafije oznaka za plaćenog ubicu. Bronson je tipičan hitmen: ima rutinu, sluša ozbiljnu muziku sa kasetofona:::::
(a kada god vidimo i čujemo hitmena da sluša klasičnu muziku, znamo da je okej baja i nije nas briga koga će da ucmeka; s druge strane, pak, serijski ubica da sluša klasičnu muziku – sačuvaj bože, “auuu, bato, znali smo, bio nam sumnjiv, samo peder ide u operu, taj je manijak, inače bi slušo narodnjake, taki su najgori...!”), detaljno se priprema, najpre načini mnogo fotki (obratite pažnju na prodakt plejsments), ima beskrajno strpljenje, džogira, vodi zdrav život, stalno steže grudvu voska i jača mišiće šake, koncentracija mu je kao u sajdžije. Ali, ima on svoje traume, koje nam se pokazuju u flešbekovima, kada Bronsona oblije hladan znoj ili se probudi iz košmara, neki zvuci mogu da ga navedu da se onesvesti na javnom mestu.
Ima nečeg arthausovskog u prikazu tog Bišopa, kao i u odnosu sa starijim kolegom i poslodavcem, koji neoprezno evocira uspomene na druženje s malim Bišopom i ocem. Tu uviđamo da je prestrogi (to jest emotivno hladan današnjim psihološkim rečnikom) otac emotivno oštetio naizgled savršenog hitmana... Bronson uskoro dobija nalog da ucmeka upravo tog svog poslodavca i to čini profesionalno.
Elem, tada se nametne mladić, lepuškasti i koš neizborani i jedar kao ruža Vinsent, to jest Stiv, ambiciozan i naivan i pun prezira prema svakome starijem od 20 leta.
Autor scenarija – čitam posle – bio je zdravo nezadovoljan realizacijom teksta; on je naime išao na potuljenu homoseksualnsot između Bišopa i Stiva, ali tu se mnogo zajebao: pa kud Bronsona da nađe, za njega je i drkanje smrtni greh a kamoli muška ljubav ili pipačina. Tako da je to otpalo, ali ipak je ovo jedan od retkih ili možda jedini film u kome je star Bronson poginuo.
Scenarista je cvilio (kao Milijus i Tarantino u svoje vreme) da su napravili “samo još jedan bondovski film”, ali mislim da to ne stoji. Ovo je jedan, nimalo spektakularan doduše, film iz ugla hitmena i ništa više. Scena karate borbe u dodžou me je podsetila na Kiša i Matvejevića, jer dvojica karatista su bili pljunuti oni. Ta scena borbe u kojoj mlađi borac na kvarno udari Matvejevića Senseija, a ovaj mu se posle krvavo osveti – anticipira ono što će se desiti u filmu.
Bišop je zaintrigiran tom mešavinom mladićstva, žurki i brzine, tim mladim i besnim svetom u koji ga pripušta i zove Stiv, ali odbija da se aktivno uključi: “Deda ide u krevet u 22.00, sine...” Privlači ga ta mešavina divljenja i podsmeha u mladom Vinsentu i mi sve vreme čekamo trenutak kada će omladinac da ukapira da školu uči kod čoveka koji mu je ubio oca. Jeste da ni on kao i Bronson nije imao srećno detinjstvo, ali ćale je ćale.
Radnja navodi vodu na vodenicu nezahvalnosti omladine ali ima i indicija izvesne staračke zavisti, a dinamična montaža u lepom koloru sinemaskopa je praznik za oke u svakoj kinoteci. Ipak je ta "psihologija" u scenariju kao šećerna vuna, ima više vazduha nego šećera i aditiva a kamoli hranljivih materija, i ostaje da uživamo u pedesetogodišnjem Bronsonu, koju zbilja još izgleda kao da ima 40, i dalje glatkog lica i crne kose, snažan, i u lepom Žan (Džen)-Majklu, koji je tek prekoračio prag stardoma. Ali, stario je brže nego što je trebalo i već 1990. u “Vetrovima rata” Hermana Vouka odigrao je poslednju veliku ulogu i u nastavku je brže-bolje zamenjen mlađim. (Doduše, u tim "Vetrovima rata" mu je Ali MekGrou bila partnerka, bio je to posledenji krik gerijatrije, Mičam je jedva hodao, ali serija je dala podataka o Drugom sv. ratu kso "Histori čenel".) Heroin i alkohol su lepog Vinsenta poružnili i ostarili.
Bolje se nije moglo u ovom filmu s takvim Bronsonom, koji se gadio svakog skretanja i samo je želeo da ubaci svoju suprugu Žil Ajerlend u projekat pa neka igra i prostitutku, kao evo ovde. Bronson je kao i Istvud “samo svoju sliku ljubio” i svaki mu je film spomenik njemu samom, agitovanje za jedan tradicionalistički, veoma konzervativan svetonazor. Terao je on tako i u ozbiljnijim godinama, kada je mogao unuke da čuva, jer ko hoće da gleda rasplakanog Istvuda i Bronsona? Šteta što neki arthausovski momenti – nisu morali da budu nešto posebno transgresivni – nisu razrađeniji, na primer odnos Bronsona s ocem i onim poslodavcem koji je ucmekan na početku, pa da se pravi paralela s Vinsentom i njegovim ocem (koji u filmu fizički baš liči na Fricla!). Takođe je i paranoična atmosfera te kompanije za iznajmljivanje hitmena uvek izdašna, pogotovo ako imamo glavnog junaka sklonog nervnim slomovima, ali Bronson nije dao: nego “slikaj bato moje mišiće i moju plavušu trofej i nemoj slučajno da me klinja zaseni u filmu!” Ima nečeg sinatrovskog u Bronsonovom odnosu prema mlađim starovima; zavist, prezir, želja da se apropriše njihovo postignuće (onako kako je Sinatra kožu s leđa skidao mladim pevačima koji su morali da gostuju u njegoom šouu inače bi se probudili s konjskom glavom u krevetu), Bronson je kao Sensej koji ne može da se pomiri sa opadanjem fizičkih mogućnosti...
Film je do trenutka kada omladinac počne da naslućuje šta je Bronson uradio odličan, a onda malo zabaguje da bi nas prenuo: ma šta kažeš, izgibe Bronson!?
Ali to je antilklimaks, ne brinite: biće čika Bronson krvavo osvećen.
Tako i treba da se završavaju filmovi o hitmanima, pomalo tužno ali s daškom likovanja i kojom trunkom nade u ljudski rod.
Inače bi Derida mogao napisati 1000 stranica o tome kako se u savremenom filmu, savremenoj književnosti, stripu itd. – negativci tako lako učine milim i dragim likovima, koji često pomažu usamljenicima na strani zakona, ti negativci su kao duhovi iz lampe, iskupljuju se tako što krenu da tamane nepopravljive gadove, imamo tu seriju filmova i tv seriju o Hanibalu, pa Blacklist, pa “Dekster”, i tako dalje.
No comments:
Post a Comment