Snežni čovek

Uvek sam mislio da je SNEŽNI ČOVEK najbolji Albaharijev roman. Bio sam uveren da se u knjizi nalazi najbolji opis zapadnjačkog praznoslovlja o raspadu Jugoslavije, nešto u stilu: "Moralo je tako biti..." bio sam uveren da to piše u knjizi, da se izgovara na nekom prijemu/koktelu ubrzo pošto je glavni lik došao u Kanadu. I ne mogu da nađem to mesto. Pamtim i mnogo ispijenih čaša od pomorandži u romanu, ali ni njih ne mogu da nađem.

 

Reči su uvek sporije od istine. Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oći.

"Došli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve ćemo učiniti da

vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.

"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?""Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama

uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa

uveće, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reći, iako naizgled iste,

kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uveče može

da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuje negde oko ponoći;

po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, das mo je svi

zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje,

posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,

kao što neki ljudi ne veruju u boga; ništa me nije moglo ubediti.

Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo",a posto sam

o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se

pretvorila u

neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek

zamenjivao

rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu

"tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem.

Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.

Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.

Ako zemlja u kojoj živim, nije vise moja, a kuća ukojoj stanujem pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?

... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto

znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.

U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se

jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života,

proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao

muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne,samo promene---