r.: Rajan Marfi; ul.: Džulija Roberts, Ričard Dženkins, Havijer Bardem, Džejms Franko, Viola Dejvis, Hadi Subijanto,
Tokom poslednjih dana na Kritu (do 1. avgusta) odgledao
sam seriju sranjâ i umerenih sranjâ i sada u polušugavom hostelu u Bugibi
(Malta), bez telkača, takoreći u keliji Haškog tribunala, redom prijavljujem
kritičke dojmove. Vetar puše, minimum 40 km/h, tako da zasad ni od plivanja
nema ništa.
Vilijem Volas u tumačenju Mela Gibsona u filmu „Hrabro srce“ kaže: „Šta ti vredi porodica, kuća, okućnica, plata, letovanje – kada nemaš slobodu?!“ U stvari rekao je I want a wife and children, and to grow crops, but it's all for nothing if you don't have freedom – što je parafraza onog debilnog srljanja Balkanaca u rat početkom devedesetih, motivacija za balvan revoluciju, kada je muževima Srbendama dosadilo pranje nogu, pecanje, nedjelja nogometni dan, plaća 2000 maraka, jogurt revolucija po Vojvodini i u Crnu Goru, i kada su rešili da kosovsko pitanje rešavaju u – Kninu i kada je Srbe više brinulo ko će biti prešjednik SAO Kninska krajina nego inflacija, jebo ti Antu Markovića. Otud je Bokan u Dnevniku 2 izveštavao o pobedi Milana Martića (dok je Milan Babić razbijene bubne opene morao da traži zaštitu EU) a posle i pisao scenario za karavan kao posledicu Krajine, otud je Radio Beograd 1 diretkno prenosio ulazak arkanovaca u Zvornik, otud se orgijalo po istočnoj Slavoniji – sve zbog Kosova ravnog, naravno... Ali, kud ja odoh. Elem, Volas reče to za smisao života, a Zapadnjak, u ovom slučaju Zapadnjakica, kaže nešto slično: šta će mi šalvare, bazen, kuća, lep i brižan muž (pa još i kara redovno), šta će mi lepa deca koja se ne drogiraju i čak žele na koledž za koji sam podigla kredite, šta će mi karijera i super lični dohodak, kad – neimam smisao.
Ovaj film je, verovali ili ne, snimljen po istinitoj priči, ovo je, bre, biografija: Elizabet je Gilbert zamandalila biznis, ostavila karingtonku i uzela predujam od izdavača u iznosu do 200.000 dolara. (Tako je i Mirjana Bobić Mojsilović počela spisateljsku karijeru, barem ona tako kaže: otišla kod štampara i rekla: „Nemam para za štampu, ali platiću vam kada se proslavim i obogatim!“ Ostalo je istorija, sve njene knjige su bestseleri, ona to bez izdavača prodala, pare curile izravno njojzi i evo, kupila stan u potkrovlju i još joj je ostalo keša da uživa. Ali zašto Elizabet ne prodade karingtonku? Valjda mora da ima nužni smeštaj.) Rekla mu je (Elizabet izdavaču): ja idem da tražim smisao. Idem da putujem svetom, idem u ašram kod gurua, idem da upoznam sirotinju i vidim vodopade i pogledam zalaske sunca na drugoj polulopti. Da kušam život s onu stranu duge. (I da se prcam, mislila je.) Izdavač rekao: „Okej, evo ti 200.000 dolara, putuj, pa da vidimo šta će ispasti“.
Ispao je bestseler i Elizabet sada piše natenane i bez predujmova. Ne treba joj. I štaviše, snimili film po knjizi a književnicu samopomoćnicu igra Džulija Roberts.
Šta reći, šok i neverica. Ženi koja ima sve i to je malo, ima gomilu muškaraca koji su svi nežni ljubavnici i puni razumevanja, neki mlađi kao toj bojevi, neki stariji kao muževni majstori kama sutre, čekaju u redu i krotko primaju ispale i odjave, svi su samo nju čekali da joj se ispovede i zaplaču joj na ramenu. Ona ima para za bacanje, pa kad je mladi Brazilac Havijer Bardem umalo pregazi džipom i onda spasi (kliše o latinskim ljubavnicima), pa kada se napiju kao guzice i pokaraju, onda joj on donese lijek protivu mamurluka i onda ona ujutro da 18.000 dolara lokalnoj isceliteljki da izgradi ambulantu i garsonjeru, plus neku bolnicu za leprozne i teniske terene za obolele od blažih oblika kuge, a doktorka se upiški od sreće i odmah joj da diplomu iz dostizanja unutrašnjeg mira i samospoznaje 7. dan.
E, a ono kad je Džulija došla u Italiju, čoveče, četiri meseca se prežderavala testenimama i sladoledom, jer je dotle, jelte, bila inhibirana, pa nije znala šta je život, jela samo s nogu. A Italijani, brate, kako uživaju u životu. Ovo je već viđeno u filmu Avanti Bilija Vajldera. Pisao sam o tome povodom serije HBO-a o Černobilu (ima na lupigi evo čitajte na ovom linku).
Koka Robertsova na početku ostavlja mladog i kuratog Džejmsa Franka, jer je previše dobar i previše dobro kara. Zatim joj naleti Ričard Dženkins, dasa za koga bi se sečući vene iz keca udala svaka žena +40. Uloga Dženkinsova, međutim, upropašćena je totalno nemotivisanim muškim suzama na ramenu Robertsove. (Sramotan je taj plač, kao plač Tomija Lija Džonsa u filmu Hope Springs.)
Ona mora da tvrdi pazar da bi se podala Brazilcu (Havijer Bardem) koji izgleda kao naš vaterpolista iz 1970-ih, plus bogat. Međutim, najpre mora da uzdiše jedno pola sata filma. I mora da iha i da oha, i da cmolji. Zatim ode kod gurua, kao naš matori glumac koji je tražio blagoslov patrijarha da bi zaprosio klinku zbog koje se razveo od ko zna koje žene, ona dakle pita: „Jesam li ja dosegla svoje unutrašnje samopoznanije, fali mi ljubav!?“ A on joj kaže: „Prigrli ljubav (čitaj: kurac /i lovu ako ima/), nemoj da begaš od ljubavi!“ I ona se zahvali na prav(n)om savetu i potrči za Bardemom i ufati ga za kurac. A jesam li rekao da je dva dana ribala pod u ašramu i tako se prizvala skromnosti i smernosti? Posle toga je smela 6 meseci da krka hamburgere i špagete kao Pera Ždera.
Zanimljivo je da se dama Džulija ni u jednoj prilici nije zagledala u nekog siromaška, u gubitnika koji nema ni milion dolara u džepu, nego sve u nafatirane klunijevske tipove ili hormonski nabivene latinske tipove kojima lova ispada na uši. Nijedan njen ljubavnik nije vozio ništa ispod lamborđinija i džipa sa zatamnjenim staklima.
I šta sad ja da kažem o ovom filmu? Ako mislite da ću da ga sahranim, grdno ste se prevarili. Ovo je ekstremna varijanta „Seksa i grada“, da, ovo je milfačka fantazija na nivou liberalne fantazije iz serije „Zapadno krilo“, da, ovo je ideal one prve generacije feministkinja širokih kukova i nikotinskih ovisnica, Marte Nikanen, Erike Džong, Orijane Falači, Suzane Brojer i Bente Larsen, ideal u kome žena i posle 40-te može i treba da živi kao Henri Miler i Bukovski celog života. Žena tu ima pravo na četiri (4) muža, to jest jednog muža i tri baštovana. Da, da, pa šta?! Ovaj uradak je bio hit i zaradio je mnogo para: sve amerikanske domaćice su ga pogledale po nekoliko puta, kao i bakute i one mlađe, što ne imadoše pratioca za matursko veče.
Ali kako sahraniti ovaj film, kada nam danas preti ISIL, a diktatori svih zemalja se ujedinili u lajanju na ostatke liberalnog sveta? Ovo što je prikazano jeste potencijal sreće koji se nudi svim domaćicama sveta kojima je San Remo preči od hidžaba, a fića i saab od magarca s krčazima za donošenje vode svekru. Ovaj je film dušu dao za muzejski eksponat: bogata belkinja traži smisao među Anglosaksoncima i Latinima, jedini obojeni lik je Indonežanin, kao dobri Indijanac vodič. To kritikovati znači drmusati bušan čamac onog sveta u koji svi hrlimo i s čijim fondova lapćemo i na čije crvene tepihe želimo da kročimo. I naše domaćice vole ovaj film, čak više od latinoameričkih serija. Elizabetin uspeh je uspeh sviju nas kojima samobičevanje nije ideal.
Setite se filma The Way Emilija Esteveza – da li više volite njega ili ovo sranje? Odgovor je jasan. Sve u meni mrzi ovaj film skupa sa Džulijom Roberts, popularnom „bič“. Ali ne mogu da ga nagrdim na pasja kola zbog – Arapa i one kaobajagi države kojoj smetaju kurčići na antičkim skuplturama, mini suknje i paljenje Kurana. Priv-lit (književnost /belih/ privilegovanih), o da, ali dok rabotam u kartonskoj kutiji, štedim i hranim se kroasanima i kafama za poneti, verujem da će sreća pre penzije pogledati i mene...
No comments:
Post a Comment