OUR KIND OF TRAITOR (2016 British movie)

 

 r.: Suzan Vajt; ul.: Evan Mekgregor, Stelan Skarsgor, Demijan Luis, Ališa fon Ritberg, Karirani Đoka

 UŠTOGLJENI HARI PALMER

Pričinjava mi se stalno tailor umesto traitor. Le Kare je ovde malo jednostavniji nego inače i ima nagoveštaja nekakvog hepienda, polovičnog. A nema brutalnog mučenja, npr. kačenja katode i anode akumulatora za jajca, čupanja noktiju i sl.

Film je ukrao Stelan Skarsgor. (U francuskom rimejku igrao bi ga Depardje, a mogao bi i Zlatko Burić.)

 

Ideja o istočnoevropskom (ili orijentalnom) barbarogeniju oduvek je postojala kod pisaca špijunskih romana (kao kod bradatih engleskih književnica ideja o kuratim Latinima koji pojebu pa odu u legendu) – dobri Bugarin u romanu A Coffin for Dimitrios Erika Amblera odličan je primer, ili nepotistički Karim u Flemingovom From Russia With Love. Ovde je to grmalj Dima, ruski mafijaš dobrog srca, u tumačenju pomenutog Stelana Skarsgora. Film deluje derivativno, ne znam iz kog razloga (haha). 1) Jal zato što rabi glumce kao fudbalere na pozajmicu na 6 meseci (MekGregor kao Peri MakKendrik tako liči na svog pisca iz senke, Adama Langa a lik  Hektora (Demijan Luis) fizički liči na Majkla Kejna kao Harija Palmera iz prvog Dosijea Ikpres: iste očale, sklonost ka kulinarstvu, kao da je Demijen dobio zadatak da imitira Kejna u tok šouu kod Grejema Nortona;  2) jal zato što su imena asocijacije na likove iz drugih filmova (Dima, Longridž, Princ); 3) jal zato što Vajtova depalmovski citira ruske snegove i šaš iz filmova o hladnom ratu iz 1990-ih. Dojmilo me se to ukazivanje na Harija Palmera, pa ću primetiti da je Hektor Demijana Luisa ipak lišen ljubavnih eskapada i nekih ličnih idiosinkrazija, njegova ljubav prema kuvanju se otkriva tek na kraju u – kao nakalemljenom – rešenju s polusrećnim krajem.

I sada je moralo da počne s dva prividno odvojena događaja, premda pametan gledalac zna da će onaj pištolj s početka na kraju da opali, fala Čehovu. Koji pištolj? Poklon, koji jedan od sub-bosova daje glavnom bosu na poklonjenju, e da bi u narednim minutima filma bio surovo likvidiran sa sve familijom. A pištolj pokupljen. U cevi tog pištolja će se na kraju kriti taj polovični hepiend. Plaćen životom, to jest.

Drugi događaj koji sledi jeste „slučajni“ susret profesora književnosti, Perija, koji romantičnim putovanjem pokušava da spasi brak sa zgodnom crnkinjom (protraćena uloga Naomi Haris, koja igra mešavinu majke i eskort đevojke) i Rusa Dime. Evan koji igra profu sazreo je, a Stelan Skarsgor (Dima) je ostario kao vino, dočim su obojica pustili kosu. U tipičnom špijunskom mamcu, dok su okruženi sumnjivim tipovima („iz kriminogenog miljea“), Dima nagovori naivnog intelektualca da prihvati piće (a teško žabi u vodu!) da bi mu demonstrirao kako ima eidetsko pamćenje. „Pokaži mi svoju kreditnu karticu!“, kaže on i onda ponovi svih 16 cifara. Le Kare ovde krade (ili pozajmljuje) štos iz „39 stepenica“. Kao što je motiv šlagera iz „Dame koje nestaje“ već milion puta ukraden, pa i u Jumpin' Jack Flash, da, da, drugovi...

Ostalo je stari, dobri Le Kare, jer on uvek piše istu knjigu. Ali apdejtuje se, toliko je u toku da koristi kamere, mobilne telefone, satelite i internet kao mator. Pardon, kao klinja. (Eto, i to je nešto novo u našem cajtgestu.) On bar zna kako je lako biti izdajnik u korist Rusije... I skrozirao je mafijašku diktaturu Rusije. Ovaj roman nije zakučast i višeslojan kao, na primer, „Krpar, krojač, vojnik, špijun“ ili  „Noćni menadžer“, i Le Kare nije toliko emotivan kao u „Delikatnoj istini“ ili Spionerens arv (neke knjiga sam pročitao u norveškom prevodu na Kritu, moja gazdarica je imala gomilu knjiga na poslugu gostima).

Kao da je uzimao gotove module i spajao ih.

Film se nije potrudio da bude nešto više, nema gorčine, cinizma, velikih preokreta, nema đusa... Dva su dobra štosa jedino što pamtim: to što je Dimina ćerka zatrudnela s telohraniteljem, i kada Hektorov šef odbije da iz keca dâ azil Dimi i celoj familiji „A ne, imamo loša iskustva s ruskom mafijom a sada još i svu rodbinu da mu udomimo, nema šanse”, na šta Hektor uz smešak kaže: „Ali, Bili, oni izdaju svoju zemlju...!“ I tada sam morao da se prisetim „Ruske kuće“, kada Šon Koneri kao Barli šapuće na uvo preneraženom sovjetskom diplomati: „Spreman sam da izdam svoju zemlju, poveži me s kim treba!“ Barli to čini iz ljubavi prema Ruskinji Mišel Fajfer, a Dima da bi spasao familiju i jer je „uvideo da je Putin surovi diktator (haha)“. I da, i to rešenje u „Ruskoj kući“ je malčice neplauzibilno, mada ima i gore, ono kada agent CIA Majls (Volter Matau) u filmu Ronalda Nima Školice ode iz CIA i počne da objavljuje roman u nastavcima, pošto je s koferom (bez točkića!!) došao k Glendi Džekson da se ljubaka s njom. A CIA ga moli da ne piše. Ma idite, begajte.

Ovde ima tragike, ima špijunske hobotnice, ali kraj ukazuje na svetlo na kraju tunela. 

(Ovo je bio poslednji film koji sam gledao na Kritu pre padanja na malteškog magarca; prekjuče u jednoj sitničarnici u Bugibi, među gomilom polovnih knjiga za plažu, naletim na Our Kind of Traitor. Baš sam se obradovao. Cena: 2 evra. A pre pandemije i Putinovog rata --> bilo bi 23 centa. Ali, cena repromaterijala, zakup kontejnera koji čame u Kantonu, Šangaju, Bariju i San Francisku, zabrana letova ruskim aviokompanijama, mito za bugarske, grčke i makedonske carinike... O, živote lutalico.)