r.: Simon Kajser; ul.: Gaj Pirs, Pirs Brosnan, Mini Drajver, Alekdandra Šip
O foliranju tipa Fajt klub, pisao sam povodom jednog kretenskog italijanskog filma s Festa na ovom mestu.
Ovo je ćorak od
filma, koji se uzda u slavne glumce što mnogo uzdišu. Nedorečenost, ili kako se
to lepo veli, otvoreni kraj, treba da natera gledaoce da se prave kako su
razumeli.
Stara je to priča: glavni lik je optužen, sumnjiv je manje ili više, i onda – ili se pokaže da je nevin, ili u antiklimaksu da je bajagi nevin, pa se na samom kraju otkrije dokaz da je ipak kriv, ili, treća varijanta jeste da je sve u njegovoj glavi, onaj pomenuti Fajt klab sindrom. Snimale su se i anatomije raznih umorstava, na primer Premingerov film s Benom Gazarom i dobrim advokatom Džejmsom St(j)uartom, ili u novijoj verziji Lumetov film ,,Kriv dibidus“, s Donom Džonsonom, a najnoviji takav film (u ne baš istom žanru), snimio je Zemekis s Mišel Fajrer i Harisonom Fordom, What Lies Beneath. Znači, ako nije reč o anatomiji zla, onda je najbolje da sumnjivac nije kriv. Osim u podvrsti ksenofobičnog špijunskog filma – komšija osumnjičen da radi za Ruse, mora da radi za Ruse. Jer, Amerikanac s tolikom verom u slobodu i prava čoveka naprosto ne može da podnese tu količinu paranoje i Patriot act zađabe.
Ugledni profesor filozofije Evan Birč (Gaj Pirs) osumnjičen je da je kriv za nestanak studentkinje Ane (Alekandra Šip) posle, hm, „celonoćnog druženja“, čak i supruga Elen (Mini Drajver) sumnja na njega – ona ga je i prijavila – jer profa već ima istoriju karanja po koledžima. Istragu vodi iskusni detektiv Maloj (Brosnan, koji sa strogo definisanom bradicom i brkovima ima samo da mrda obrvama kao Tom Selek u „Pajkanskoj krvi“).
Ko je gledao (i
voleo) Wild Things Džona Meknotona iz
1998, s Niv Kempbel i Bilom Marijem i Matom Dilonom, Robertom Vagnerom i Terezom Rasel, jamačno je već posle
četvrt sata počeo da se dosađuje, jer ovde lik advokata nije ni prineti
Marijevom liku, sve je nekako nordijski prigušeno kao kod psiholoških trilera na krajnjem severu, a najzabavniji je momenat kada profa kroz suze prizna nešto što po svemu sudeći nije učinio, da bi mu detektiv odbrusio: „Čuj, nisam ja pop da ti
opraštam; ako želiš da pipkaš studentkinje kao tolike profe, pipkaj, ali nemoj
meni da kukaš i dolaziš po oproštajnicu!“ Ali ovo neutemeljeno priznanje kanda treba da povuče radnju u
pravcu profine – neuračunljivosti? Supruga profina, iako ga je prijavila i
sumnja da je on ubio i istranžirao studentkinju, ipak s njim deli kuću i oni su se lepo
izrazgovarali, u najgoroj tradiciji brodvejskih filozofskih komada i
arthausovštine. Nigde nekog preokreta, uzbuđenja, nekog traga koji bi još nekog
doveo u sumnju, pa da gledalac ima dilemu, trilemu ili štagod, kao u
Meknotonovom inventivnom filmu. Ne, sve je ovo teška umetnost u kojoj Pirsov
lik treba da pokaže ko zna kakve nedostatke ljudskog karaktera ili prisustvo ko
zna kog duševnog oboljenja, da bi se na kraju sve svelo na profino priznanje,
možda jesam možda nisam, ali to je ionako predmet koji predajem studentima, a
naročito studentkinjama. Brosnan se posle Bonda bacio na lukrativne epizode u
kojima pridržava mlađe starove, uglavnom se oslanjajući na jaku kosu, frizere i
britiš eksent. I na to što je on Brosnan, koji spada u trojku muškarčina kojima
bi sve balkanske domaćice odmah popušile: Tom Selek, Brosnan, Šon Koneri. (Nema
veze što jedan od njih umreo.)
.jpeg)
No comments:
Post a Comment