Ne daj se, Noo-leeeeee!

 

13. avgusta u kritici filma Openhajmer napisao sam ovo:

Kilijan Marfi je slika i prilika ispošćenog Openhajmera. Na početku, kada se u jednom crno-belom kadru sa saslušanja pred ko zna kojim Komitetom vidi samo nagoveštaj dima cigarete, pomislio sam: pa neće valjda cenzurisati duvanjenje, može atomska bomba i masovno uništenje a zabranjeno pušenje? Međutim, duvanilo se kasnije tokom filma, mada ne toliko kao u realnom životu. Holivud za takve scene rabi „biljne cigarete“ s majoranom, bosiljkom, slamom, karanfilićem i ružinim laticama. Kažu da je Marfi bio kod Đokovića na dijeti, tako da je – kao i naš tenisač – izgledao kao kralj Aleksandar Karađorđević dok izdiše smrtno pogođen mecima u Marselju, znači kost i koža s verovatnim metastazama raka pluća. (Očekujem da Đoković isto tako izgleda u Sinsinatiju i US Openu, kao i 2018. to jest, i da sjebe onog ješnog, aknastog Alkarasa.)

Ali, strepeo sam. Zebao sam. Nemam snage da gledam njegove poraze. Neko je u programskom odboru RTS-a smislio da prikaže 5. i 6. deo Nemoguće misije u subotu i nedelju. Pretpostavljam – isti oni cigosi koji su od sredine 1980-ih kvarili releje i predajnike da se noću ne vide reprizirani porazi FK Krcunde i isti oni pogani psi koji su u jeku bombardovanja prikazivali utakmice na stadionu JNA ne bi li izazvali alijansu da to poruši. Povukao ih pattern: danas anketa na RTS-u o tužbi protiv NATO-a, sutradan optužnica protiv Miloševića u Hagu, danas izjava Vladimira Lazarevića, sutra rušenje zgrade Generalštaba koja je imitirala kanjon Sutjeske po zamisli Nikole Dobrovića, danas optužba za medijsku propagandu, sutra bombardovanje zgrade RTS-a u Aberdarevoj. Cigosi su poželeli da napakoste grobarima i Studiju Be, ali nije im uspelo. Čestiti Vuk se popeo na 23. sprat i izjavio za CNN da je Studio Be poštena medijska kuća i da je plava čigra Miloš Milutinović jedan od najboljih igrača jugoslovenskog Partizana. Tako su, dakle, ostaci ciganskih beločarapana u mokasinama, kvazibisnismena s pivskim trbuhom i izlizanim akten-tašnama, fronclee od nekih nekakvih nacionalista bez ikakvih znanja o naciji – onako kako ih je u filmu Uvek spremne žene 1987. opisao Branko Baletić (scenario Makavejev & on) – hteli da se „našale“ (brutalno, brate) na račun Novaka Đokovića.

Obe premijere, i 5. i 6. filma iz franšize, pogledao sam na Kritu, ali zašto ne ponoviti doživljaj? Finale je počelo dok je Razilaženje bilo na pola puta. Ne odoleh, pogledah malo meč. Izjednačeno. 

Kreatinaaaaa! Daj, vrati Vajdu i otpusti ove šustere koji ne rade svoj posao! Čoveče! Gledam naizmenično Razilaženje i finale Sinsinatija. Na Samsungu. Meč lopta je ispuštena. Umesto 6-4, eno ga 5-7. Novak vrti glavom. U međuvremenu je gotovo i Razilaženje. Obuzela me studen. Čamotinja policijskog časa posle koga sledi samo novi policijski čas. Ne mogu da gledam ješnog bubuljičavka kako seiri, ne mogu. Isključim sve.

Prošla je ponoć, pola jedan je. Nema zrikavaca napolju, nema čak ni ćukova kao u Knjaževcu, ono: ćuuuuuuk, ćuuuuuk, ćuuuuuk, kao čekrk naftne bušilice ili đeram sremskog bunara. Godine 2018, kada je Novak bio na vrhuncu, posle pobede u Vimbldonu i haranja po Sinsinatiju i Ju-Es Openu, na terenima su se puštali Ramonsi, a jedan komšija je izlazio na terasu i budio komšije „Ajmooo, Srbi!“, tada se više navijalo, čini mi se. A sada – mûk i veverica. Ništa se ne čuje. Nema petardi, urlika s udaljenih terasâ i dvorišta, ili iz neke jošte otvorene bašte kafea gde se posmatra prenos. Brzo su zaboravili Novaka posle poraza u Vimbldonu. To kako su njega zaboravili i očas posla počeli da zovu „bivšim“, snažna je opomena AV-u šta ga čeka kada ga zbace sa sedla. 

Budući da satelitski kartonski medijski cirkus radi na tri frekvencije i 4 ufircane satelitske rute, ton uvek preduhitri sliku za 34 sekunde, tako da se urlici oduševljenja ili uzdasi razočaranja začuju oko pola minuta pre nego što stigne slika; otud sam očekivao te urlike pa da uključim Samsung. Međutim, ništa. Ni cvrčak ni ćuk ni urlici ni vatromet ni sirene automobila. Ništa. Donesem odluku da u naredniuh sedam dana ne čitam vesti. Ionako su uvek iste. Vest br. 1 naizmenično pobeda i poraz Rusije i Putin bolestan ili jaše medveda. Vest br. 2 Zločin 1. Vest br. 3 Zločin 2. Vest br. 4 Ovi horoskposki znakovi će imati sreće u naredna dva meseca. Vest br. 5 Ovu pevačicu ste nekada voleli i obožavali a umrla je sama. Vest br. 6. Marsovci osnovali Kolašin. Vest br. 7 dete ubica reklo to i to. Vest br. 8 Gole slike te i te čepe. Vest br. 9 Cecino unuče se danas pokakilo, Vest br. 10 Do 2027. godine plate 3000 evra. Vest br. 11 Ovu biljku svi imamo na terasi a leči artritis za nedelju dana. Vest br. 12 Zašto u Japanu već 5 godina nema prostatitisa...

Da bih postigao zacrtani cilj, smem da otvaram samo šahovske sajtove i možda Fejsbuk. Izleću pop-up pendžeri, nude se video snimci zlatne medalje Ivane Vulete, a o Novaku ništa, što navodi na pomisao da se izbegava reklamiranje poraza...

Napolju mûk, nema ćuuuuk, ćuuuuk, nema ničega. Niko ne puca iz trešnjevih topova. Iskaču, ipak, naslovi „Đoković na konopcima. Đoković umire. Spasao 2 meč-lopte“ –>, teče noć, tišina je zlokobna. Prolaze desetinke, sekunde, minti, časovi, dani, tjedni, meseci... Iskoči mi naslov: „Drama u Sinsinatiju, taj-brejk odlučuje...“" Pa koliko se to igra –> 5 časova? Noć se kotrlja, zora rudi: „U meču za infarkt Đoković visi o koncu; Meč za pamćenje...“ Još nije gotovo? Kako to? Da nije zabagovao portal? Da nije bilo prekida zbog kiše? Meč traje 8 sati?

Osetio sam se kao za vreme poplava, kada je još umreo i Dobrica Ćosić, pa je uvedena stroga državna žalost. Napolju lije, vetar drmusa rasklimatane prozore, na crno-belom prozoru u svet samo ozbiljna muzika, pogašeni svi veseli kanali a obaška hrtovi. Ili kao kada je kockastoglavi Đilas doneo inokosnu odluku da se zbog smrti patrijarha Pajčeta u Beogradu zadrži još jedan ekstra žalosti – e ne bi li se tako nadmašilo žalovanje za Tiletom 1980. Time je, uz onu zabranu točenja alkohola posle 22.00, postigao da glavni grad izgleda kao kaubojska selendra pod upravom zbabanih prosvetarki i sifražetkinja u midi suknjetinama kao u stripu o Taličnom Tomu. Kao što Novak sada sve više liči na najstarijeg Daltona iz te komične knjige. 

Obuzela me, dakle, studen, kao Akakija Akakijeviča u fazi najveće besparice. Izbegavam ja i dalje njuz portale. Medijski mrak se poklopio s astronomskim mrakom. Javlja mi se slika Žaka Brela, obmotanog zavojima, kako ga na krhkim nosilima unose u jednu parisku bolnicu neuspešno pokušavajući da sakriju identitet samrtnika. Rak pluća se razvio dok je šansonjer plovio jedrenjakom oko sveta... Ne znam zašto mi se javila ta slika. Čak s glasom Petra Lazovića, koji se u to vreme prebacio na spikerski posao (imao je isti tonalitet kao Jovan Pavliček). Isključim čak i Rok radio da me sutradan ne iznenade vesti koje uređuje neka humanoidna splačina na nivou predsednika kućnog saveta na Miljakovcu.

Ipak naletim na naslov: „Alkaras u suzama...!" Ma nije valjda. Magnovenje je trajalo dugo. Ko je u suzama? Alkaras!

Ne daj se, Nooo-leeeeeeee!

 Ovako se sigurno osećao Bajden kada su mu javili da je pobedio.