Naravno da su
posle Eat, Love, Pray morala da se
pogledaju dva filma, Estevezov Put, i
Redfordova Šetnja šumom. Oni su
podnošljiviji, jedan je čak umereno dobar, ali objasnio sam već zašto film s
Džulijom ne treba spaljivati na lomači: zbog demokratije, liberalizma, ljudskih prava, sira i vojne muzike.
Estevezov film koristi hodočasničku stazu „Kamino de Santjago de Kompostela“, naime hodočašće svetog Jakova, što je postala praksa posle otkrića njegovih moštiju u IX veku a u moderno doba postalo deo kulturno-verskog nasleđa, takozvane nematerijalne baštine i danas već dobrano pomešano s turizmom i industrijom tradicije i drevnosti kao takve.
Estevezu je u životu došlo nešto tužno, pa se posle onih đubretara setio da napiše scenario: ćale i sin se otuđili, sin otišao na ovo hodičašće i tamo poginuo, ćale došao da preuzme stvari i urnu a onda mu došlo da se sâm poduhvati te duge šetnje, e da bi na neki način pokušao da uspostavi duhovni kontakt s pokojim sinom, premostio tu otuđenost koja je godinama postojala. Martin Šin je posvećeni katolik, njemu uloga pristaje kao rukavica šaci. Alo, hej, on je snimio film u kome se u jezgru nuklearnog reaktora javlja Majka Božija... Estevez je smislio šaroliku ekipu koja je zapala Tomasu Ejveriju (Šin): Kanađanka Sara (Debora Kara Unger) koja beži od muža nasilnika i želi da ostavi duvan, Holanđanin Jost (Jorik fan Fageningem) je bucko koji želi da smrša i dođe u formu za bratovo venčanje kao i da se opet dopadne ženi, a irski pisac Džek (Džejms Nezbit) želi da prevaziđe autorsku blokadu i konačno napiše roman od 600 stranica.
Šinov lik Tomas tokom hodočašća dobija vizije sina, tipa Odiseja 2001, znači srećan je sin s drugim ljudima, to je katolička vizija raja u kojoj čiste duše doprinose nečemu velikom. Na Šina često mislim kada se u sve većoj prpi od smrti kao Vudi Alen okrećem katolicima kao uverljivom bridž klubu.
Film pretenduje da bude edukativan u onom smislu u kome prosvetne radnice dociraju lenjim đacima: angažujte se, radite nešto korisno, samo što je smisao umesto izgradnje samoupravnog socijalizma – vera u Hrista i vaskrs, makar u vidu hologramskih slika na nebu. Tomas je preboleo sinovljevu smrt, u hodočašću je našao smisao, u prevazilaženju sitnih teškoća (na primer, krađa ranca, kada zalutaš, propustiš autobus i slično), u samom trajanju i učešću u životu je taj usrani smisao. Nikada se ne predaj dokolici. Tomas, umesto da kao naše bakute iz nedelje u nedelju ide na groblje da menja cveće i plače, rešava da pokuša i s drugim hodočašćima, noseći sinovljev ranac kao talisman. On je sada našao privid sreće. li je to samo privremeni zaborav?
.jpeg)
No comments:
Post a Comment