r.: Demijen Lioni; ul.:Dejvid Hauard Tornton, Lorin Lavera, Eliot Fulam, Sara Vojt, Ameli Maklejn, Keli Hajman, Kejsi Hartnet.
Sad moram da pogledam i „Plašitelja 1“.
Pravo je čudo kako je film posle 1 sat i 15 minuta uspeo da potraje još sat i koji minut. Tada mu je bilo vreme da se završi, s nekom (pre)pametnom frojdističkom cakom i sve bi bilo okej. Ovako mi se odužilo kao „It 2“.
Da, to s papir mašeima, košmarima i nevoljama s roditeljima jako vonja po „Stravi u ulici brijestova“ i sećam se kako sam 1990-ih obožavao da tu franšizu tumačim po Jungu i Frojdu, kao odvajanje od roditelja, ljubomoru odraslih na mladost, citirao sam Junga koji je citirao jedno jevanđelje, ali sada ne mogu da se setim toga i mislim da tako ne bih ponovo analizirao te filmove. Ali, Lioni je pametno bacio kosku u tom pravcu: odnos majke Barbare (Sara Vojt) s decom se može frojdizovati do besvesti. Da li je bilo namerno što Barbara i Sijenina drugarica Eli (Kejsi Hartnet) mnogo liče? Takođe, šmek B filma izaziva druga Sijenina drugarica, Bruk (Keli Hajman), koja je očigledno prešla tridesetu (ili je tako nafrakana). Sijena Šo (Lorin Lavera) takođe izgleda kao izmučena igračica oko motke, snažnih butina i izazovnog gluteusa.
Ali ne treba previše mozgati i tražiti „poruke“ u Sijeninim traumama zbog samoubistva oca i crteža koji su ostali za njim, tu je „Strava...“ ipak temeljnije zasnovana, Lioniju valja odati priznanje na originalnosti slešerskih klanja i crnohumornom krvoliptanju koje deluje zaista friško i bolesno u duhu našeg doba. Plašilac je napadno prenaglašen u pantomimi, na primer dok čita novine u uslužnoj perionici, dok služi obrok već zaklanoj Barbari, a u toj sceni ima jedan goof: Plašilac donosi šerpenju, očukanu i tufnastu, kao da je kuvao u Bačkoj, ali je drži rukama odozdo, iako je jelo očigledno vruće. Ali ništa se ne puši a on se nije opekao. To je neki ćušpajz od krompira, kelja, šargarepe...
Taj poslednji sat i žilet filma – pošto je Plašitelj kratežom skinuo glavu s ramena besnoj majci Barbari – sastoji se isključivo od toga da Sijena hrli u ralje Plašitelja da bi spasla brata. Dosada se tu prikrala. Obračun se događa na Plašiteljevom bunjištu, i tuča deluje kao ono amerikansko zabavno rvanje. Ne samo da je Plašilac neuništiv, jer mu ni bodljikavi topuz pravo u glavu ne može ništa, već i Sijena prima udarce kladivom u leđa kao da je Hulk. Ali u svemu tome vidimo i dirljvu sestrinska ljubav prema bratu.
Film bi bio mnogo bolji da je umesto tog „završnog obračuna“, koji se protego maltene na pola filma, nastavio s originalnim gejzirskim krvoliptanjima i hanibal-lektorskom hirurgijom.
Plašiteljov lik ima potencijala dase razvije u pun personaliti. Naime, on ima drugaricu, kao neku vrstu Frankenštajnove sestričine, kao Betmenovog Robina, naime klinku neku ima, „malu bledu devojčicu“ (Ameli Maklejn), koja nosi iscepane dokolenice i piški sok od crne ribilzle. Samo Plašitelj vidi tu bledu devojčicu i – Sijena! To daje prostor za psihoanalitičko mudrovanje u nastavcima koji će jamačno uslediti. Kuriozitet je da Plašitelj ispod kostima ne nosi gaće. Zanimljivo. Da li barem ima čarape u onim klovnovskim cokulama? Hoćemo li u narednim nastavcima upoznoati njegovu kevu, možda očuha, ili, pak, ambicioznog ćaleta, možda nesrećnog pantomimičara, koji - posle neke traume - sada povučeno živi na Haitiju, s nekoliko seksualnih robinja i samo ispija koktele? Sve je otvoreno.
No comments:
Post a Comment