r.: Džulijen Gilbi; ul.: Fredi Torp, Rajan Torp, Hana Nju, Matilda Vornije, Mišel Bil, Teo Kristin,
* * *
Da li melodramske i kvazifilozofske klišee mogu da iskupe lepa fotografija, helikopterski snimci planinara, pa čak i neki s lica mesta (osim ako nije vešto snimano ispred plavog platna)? Ja kažem ne, ali mnogi su se dali fascinirati lepotom visokog kamenja.
Ovde je reč o dva drugara s planinarenja, od kojih jedan i dalje sanja o karijeri, sponzorima i rekordima, a drugi je popustio ćaletovom nagovaranju da bude prodavac u uspešnoj agenciji, da sedi ispred kompjutera, Onaj ambiciozni zove ovog tatinog sina. Šta mislite, hoće li se ovaj odazvati? Pa naravno da hoće, inače ne bi bilo filma. I da li će ga ostatak ekipe dočekati na nož, pa tek posle prihvatiti? Da, zamislite! I da li će ćaletov sin (koji je u međuvremenu dobio otkaz) upoznati ljubav svog života među tolikim đevojkama u planinskom domu? Pa, da, hoće, yeah, silly, he will, of course. Hoće li mu ona opaliti šamar, jer „umesto da misli na njih dvoje i svakog prvog u mesecu tresne kovertu s platom na sto“, on hoće da se penje dalje, nezrela budala jedna, uprkos tolikim nesrećnim slučajevima oko njega? Da, i to će da se desi. Hoće li čaletov sin (ali neverovatno talentovan planinar) da zapadne u nevolju u kojoj će minuti odlučivati hoće li se smrznuti i umreti od bele smrti ili će ga spasioci, na čelu s vernom ljubom (koja mu ipak sve oprašta), pronaći, umotati u ćebe i napojiti toplim čajićem s rumićem? Da, bre, hoće, koji vam je kurac više!? Eto, to je (nepotpuni!) spisak klišea u ovom filmu, a ostalo su snimci „od kojih vam zastaje dah“, telop svaku lokaciju označi podacima o nadmorskoj visini u metrima i stopama. To je kao neki štos, imajući u vidu da je London veoma nisko jelte. Među vrhovima i planinama je i Ajger, i ko se ne seti Klinta Istvuda i uratka Eiger Sanction, neka ne čita dalje ovaj blog.
Sada kada je jasno o čemu se radi, mogu slobodno da rantujem koliko mi je volja.
Muke planinara, njihove pogibije, večito pitanje „zašto se penjete?“ itd. uvek su plodno tle za antičke tragedije, makar i u dozlaboga holivudskoj akciji tipa „Alpinista“ s Džonom Litgouom i Staloneom. Antička tragedija je ovde izostala, umesto toga pružena je moderna melodrama, takoreći adolesecentska, multinacionalna od onog tipa koji je već 20-ak godina obavezan: nacije su prikazane kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ (3 srca), melodrama je filovana džepnofilozofskim smatranjima o komercijalizaciji alpinizma, smislu života („bolje umrit srićan od bile smrti no radit ka fiškal cilog života!“), a sve to nisu izvadile scene na samoj planini, snimljene i na licu mesta (?) i iz aviona i helikoptera.
Scenarista je neiskusan, on misli da ono što je njemu u glavi mora biti jasno i gledaocima. Neke stvari su nedopisane, neke prenapisane. Odnos Majkla (Fredi Torp) s ocem, koji ga tera na (dosadan) kancelarijski posao i sa starijom pokojnom sestrom – morali su biti detaljnije objašnjeni i pružali su priliku za odličnu podlogu avanturizmu, koji ovako izgleda više kao impuls i inaćenje s drugovima nego kao odluka vredna frojdističke analize: naime, sestra je poginula na planini... Dalje, emotivna veza Majkla i Izabel (Matilda Vornije) nekako je prelaka, ljubićska, oličenje klišea. Džepnofilozofska razmatranja o planini i alpinizmu kvare autentičnost sinemaskopskih scena. Majklova trauma zbog sestrine pogibije (možda ga otac krivi zbog toga?!) nije frojdistički zaokružena u nekoj katarzi na kraju, ali scenaristi to nije ni padalo na pamet, već je insistirao na nekim duhovima koji se priviđaju planinaru na granici „bele smrti“. Napetost na kraju „hoće li spasioci stići na vreme?!“amaterski je napisana i izmontirana. Film vonja po matineu za omladinu, po multikoprodukciji, po džiografikčenelovskoj fotografiji. („Planinarstvo, da – ali kakvo? Deco, budite oprezni, nije to za svakoga! Zavićete roditelje i bake i deke u crno!“) Tempo filma je zapravo sumanuto brz, a ipak radnja deluje ravno, dosadno, "televizijski", jer su scene kancelarijskog posla i dolaska na planinu i pogibije Damjana Rua i planinanrenja odmah sledećeg dana (terapuetski pokušaj Žan-Pjera da se tako prebrodi tragedija) – kao slepljene, nema osećaja protoka vremena, ne vidi se predomišljanje, kuvanje u Majklu, i uvek se događa da, umesto da se prikažu emocije i postupci – nudi se govor o emocijama i postupcima.
Na kraju ostaje ljubić u vidu velike ljubavi Izabele i Majkla, ali moj utisak je da je ta ljubav bila očajnički potrebna scenaristi da poveže scene planinarenja, u kojima je očigledno uživao, a da je sentimentalni deo priče u vidu gomile omladine koja se kompulzivno naliva alkoholom u planinskom domu veče pred izuzetno naporne uspone, više bio za skečeve na MTV-u iz 1990-ih.
Mlak čaj iz kesice, prodat za skupe pare u fensi baru, pod fimom „soul čaj antioksidans“.
No comments:
Post a Comment