DŽEM OD KAVIJARA (2022 Serbian movie)

 

r.: Ivica Vidanović; ul.: Tamara Šestić, Nenad J. Popović, Igor Đorđevič, Zorana Bečić, Jelica Kovačević, Andrija Kuzmanović, Nikola Ugrinović, Danilo  Petrović, Marko Gvero.

 

Preznojio sam se dvaput pre nego što sam ušao u bioskopsku salu. Najpre su me preznojili u banci, gde su me pitali: "Zašto vi koristite ovaj račun?" a ja se tek posle setim šta je trebalo da kažem: "Pa zakon me tera da imam račun, ja ne mogu 2000 dinara šahovske nagrade i 5000 književnog honorara da dobijem a da vam ne kažem ime majke, babe i broj cipela, navodno sprečavate pranje novca, nisam ga otvorio zato da bih se kurvao i prao pare kolumbijskom narko-kartelu!", ne nisam to rekao, već dajem broj bokserica i dukserice, i omiljenu marku osveživača za WC, sve to oni zahtevaju, a zajebavaju me kako stignu, da je to neopevano! Posle sam se prošetao Kosovskom do radnjice s francuskim kolačima i kupio madlene i jedan "Pari Brest" pa do pekare koja nudi knedle sa šljivama...

Onda kupim i ulaznice, ali tu se preznojim još jednom. Planirao sam dupli program, ovaj je film počinjao u 18.00, a na sajtu bioskopa je pisalo da traje 90 minuta, znači do 19.30, pa sam isplanirao da od 19.40 komotno gledam „Pretnju u etru“, kako su preveli On the Line. Ona lepa blagajnica me ljubazno upozori da prvi film traje do 19.40. Onda ja pomenem podatak da film traje sat i po. Ona to proveri i izgleda da se podaci na sajtu i u životu ne slažu. Ona odluči da to proveri i pita nekog čoveka iz bioskopa, koji, pak, ode dalje da proveri na nekom drugom mestu. Kada se vratio, ohrabrio me je da ipak kupim ulaznice, jer „reklame za taj drugi film traju 8 minuta“. Tako i bi, ali o tome malo kasnije... Konačno s ulaznicama i s posvršavanim poslovima (čak i Er Srbija ima jeftinije karte u Resavskoj, a našao sam i novo, jeftinije, putno osiguranje) odem u poslastičarnicu "Pelivan" da se okrepim Moskva šnitom, sladoledom i kapučinom i da se ispiškiriškim u njihovom ubavom i čistom ve-ceu.

Posle okrepljenja, izašao sam na kišicu. Desetak minuta sam meditirao u mračnom prolazu kod "Dilajle". Volim tople jesenje kiše u gradu, kada sam  pod nekom strehom.

 

Ispostavilo se da sam bio jedini gledalac kada sam razvodnici pružio ulaznicu (posle je išak došao još jedan par, pa još jedna žena). Ona mi radosno reče: "E vas se sećam!" "Pa da, ja ponekad gledam i 3 ili 4 filma dnevno, kažem ja vedro" "E svaka vam čast!" "Posle pišem na njima na blogu, koji niko ne čita...", zapravo se hvalim, a foliram se da sam skroman. Kažem joj i ime bloga, ali stekao sam utisak da me nije razumela. Razgovarali smo i o Kluniju i Robertsovoj u onom filmu "Karta za raj", ona mi reče da se priča da se Robertsova i Kluni ne gotive, već samo glume kada ih pozovu. Ovo je razvodnica:

Izgleda da sam je uvredio mišljenjem o domaćem filmu i Džuliji Roberts... Baš ne umem da ćutim! Ali, hajde sada o filmu, konačno!

Film je očajan. Proliv, džem od proliva. Kada sam na samom početku video amatersku glumu Nenada J. Popovića koji se „na prvi pogled“ zaljubljuje u Tamaru Šestić (on je Milorad, ona je Saška i to s imenima ima svoje), pa još kad sam čuo slaboumne dijaloge („Koliko košta ta duševna bol?“ „Jednu kafu"!; ono, tečaj uspešnih startova iz fanzina u vidu zidnih novina neke kasarne JNA s kraja 1970-ih), došlo mi da izađem. A meni se nikada ne događa da poželim da napustim projekciju. Ali, našetao sam se, dvaput sam se preznojio, posvršavao poslove, okrepio se Moskva šnitom i sladoledom kod "Pelivana", a čekao me je i film odmah posle, pa sam – uz proverbijalni krindž, što bi rekli na Vračarskoj grbi, kafićima u Njegoševoj i u kancelarijama FCS – izdržao do kraja, propadajući u zemlju u ime glumačke i scenarističke ekipe. 

Zaplet (š'a reče?), elem, za-plet je toliko glup da ga ne vredi prepričavati. "Da li je otac napravio i ćerku i sina dvema ženama, oh, Bože, da li je to rodoskrvna veza?", babe će da se šlogiraju! To je niz skečeva za „Veselo veče“ iz fiskalne 1960. ili školsku priredbu 8. razreda OŠ. Gluma – kaplarski vicevi na bini za pijane regrute, a režija – linearno fircanje skečeva, što treba da dâ iluziju protoka vremena, ali film nema nikakvog osećaja za vremenski protok. Niz skečeva-video spotova u kojima Miki očigledno u realnom vremenu, „traži Jančića na internetu“ (Epl i proizvođač aparata za espreso su platili za prodakt plejsment) filuju se scenama, koje očigledno traju u dužem vremenskom rasponu, nema normalne dinamike. (Nešto slično kao u „Potrazi za srećkom“, gde su one scene u garaži s karikaturama mafijaša /a tih karikatura biće i ovde/ očigledno date statično i u realnom vremenu,  neprirodno filovane scenama u eksterijerima koje /scene/ se događaju s razmacima, u nedosegnutoj želji da se stvori uzročno-posledična veza.) 

Rekao bih da su sve scene presvlačenja Igora Đorđveića ispred gepeka snimljene za jedno prepodne, sve scene s apstraktnim slikarom istog dana posle ručka, drugog dana pre podne sve scene "u amabsadi" između Đorđevića i Gvera, pauza za burek, pa sve scene s doktorom Kuzmanovićem, broj radnih dana: 5 (pet).

Nisam uspeo da dokonam ko je Jelica Kovačević a ko Zorana Bečić. Jedna očajnički imitira Toni Kolet, mamu na Sašku, druga, pak, liči na Nikoliju Zmijanac (mamu na Milorada), naglo ostarelu i bolnu od raka pluća, pa obučenu da igra epizodu u seriji „Ljubav na seoski način“. Ponekad se dobija osećaj da je Milord (Dragan Zarić) iz te serije na II godini studija dramaturgije odlučio sa s lažnim seljačkim naglaskom snima prvosrbijansku verziju Bikine serije „Otvorena vrata“, ali ispala je parodija na predstavu "Sokin i Bosian". Nikola Ugrinović glumi pomenutog feminiziranog neuspešnog slikara, ponavljajući do besvesti ono što bi trebalo da bude running gag, a ona dva, nekad odlična pozorišna glumca, sada su u poslu plaćanja infostana i gradnje vikendica ili otplaćivanja kamate mafijašima, tako što štancuju uloge u serijama i na filmu. Igor Đorđević je ošljario svoje replike, repriziravši ulogu ribara iz predstave „Generalna proba samoubistva“, videlo se da ga boli dupe za film, a Kuzmanović je (eh, kako je glumio u „Zojkinom stanu“...!) odlučio da u filmovima na vjeki vjekov bude menadžer iz „Zlatnog dečka“ i „Tome“ itd., menja samo sakoe i silikonske čépe okolo sebe. Igor Đorđević treba da bude tatko na Nenada, ali je onda trebalo da mu metnu puder na kosu, da bude sed.

Budući da su autori odlučili da ovu filmotvorinu proglase „porodičnom komedijom“, kanda su mislili da onda ne moraju da se brinu za uverljivost i smislenost. Onaj vic s Crnogorcima koji saobraćajnom policajcu na pitanje: „Imate li drogu, oružje...?“ odgovaraju ovako: „Ne hvala, imamo sve, žurimo!“ dno je dna, to je skeč za priredbu za regrute iz okoline Rudnika. Film je filovan nekakvim off-dijalogom muške i ženske strane uz dečija kolica s dva klinca. Njihov džepnofilozofski dvoboj povodom „muško-ženskih odnosa“ toliko je naivan i pun izanđalih fraza, da se to ne može podneti. Danica Grujičić, Nestorović i Jovan Marić bi o tome bolje.

Film je kao takav atak na inteligenciju. Svaki porodični s letovanja film na „super osmici“ je bolji. Ovaj je uradak, kako bi to rekao Dragoš Kalajić sličnim povodom, namenjem daljoj kretenizaciji zavetničke publike, koja, kada udeli milostinju u crkvi Svete Petke, posle ode na masaže u spa centre, pumpa usne i sise, fura modu skorojevića i lažnih barbarogenija i wannabe micatrofrtaljki iz rijalitija.

Ona scena s bakutama naturščicima koje sedaju na klupu u parku pored zaljubljenog para je krš na nivou kreveljenja u filmovima po scenarijima Leona Kovkea sredinom 1980-ih. Tada je pomenuta kretenizacija i započela.