ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI U SRBIJI 1835-1903. ---> novi roman Predraga Crnkovića

ИСТОРИЈА ТАЈНИХ СЛУЖБИ У СРБИЈИ 1835-1903. ---> нови роман Предрага Црнковића

Из рецензије ---- "У овом роману - из кога ће Јосип Броз Мита и Бјела вероватно да маришу на камаре за Траг дивљачи 2 и Државног службеника 6 - Црнковић​ је усавршио елројски стил 'лапидарног барока' и предочио нам 35 година Југославије и Србије, од 1977. до 2012. кроз судбину два шездесеташа који су кроз живот прошли као пас кроз воду. Ово је 'Златни папагај' српске књижевности! И да, и историја тајних служби..." 

одломак:

         ​– Друже Озрене, син не може да се упише у 'његову' гимназију, он црче за њом, ја сам ишао, бре, у ту гумназију, а сада некаква 'Шуварова реформа', шта је то, никад чуо, 'средње усмерено', одређује се по декрету и територијалној припадности, односно адреси становања ко ће у коју средњу школу да иде, па нисмо Северна Кореја, мајку му, и мој Ђура извисио за гимназију, иде у некакву хемијску школу, добро га нису бацили у кожарску, или у средњу медицинску, а зна се да тамо иду све педери и наркоси... –  на овом месту се Карајица  ућути, па онда из џепа извади пресавијени коверат формата А3 и, стидећи се, осврћући се лево и десно, преда га Озрену, који је дотле слушао с досадом, једном руком подржавајући лакат друге руке, која, је пак палцем подупирала браду а кажипрст је стајао поред уха, у пози која онима који га познају одаје да је тотално незаинтересован. Он климне, узме коверат, исправи га  и натенане отвори; вади згужване папире и чита их одмичући их од очију, јер га је, као и увек, срамота да носи наочаре за читање; док чита, преко воље и уздишући одговара на Ђурино гунђање.
          – Реформа има за циљ да свој деци пружи равноправне шансе и да се образовање повеже с привредом и физичким радом, а не да само имућнија деца имају обезбеђена места у гимназијама, па да после студирају иако нема посла, а остали на занат, чак и ако имају талента и смисла за науку. Kако свима, тако и теби, не брини, неће му то ускратити прилаз факултету. –  Озрен подигне поглед. – А шта би он 'тео да студира, иначе?
         – Он још и не зна шта би – шири руке Карајица. – Сав је растресен, ништа га не држи. Зезају га што је буцко и пегав, много је осетљив. И ове приче о стрицу и атентату. Гледају га као Хркаћа малтене...! А он је баш друштвено-политички активан, и сам видиш...!
         – А да, то је одлично, Похвално... Kарајице, морам да ти кажем да су ти извештаји у последњих пола године мало танки, сунце му жарано. Па мора да има неког значајнијег антидржавног рада тамо...  По теби, испада да у Чикагу србују само људи преко осамдесете и Мексиканци. Откуд бре Мексиканци у Чикагу? И Индијанце си неке ископао да су певали четничке песме с Момом Kапором? Што би они певали четничке песме? И рекао сам ти да не питам за песме и те клинце, нека се веселе људи, попијеш мало па не знаш шта причаш, занима ме емиграција, терористичка, конкретан рад на терену против државе, тероризам, велим, пропаганда и слично. И немогуће да овде око Удружења књижевника и Задруге ниси ископао нешто друго осим да Мића Данојлић прати Миодрага Павловића и оптужује га да је дошник? Па нећемо песнике бре да 'ватамо низашта, мајку му.
         – Па ви сте ми рекли да је Данојлић амерички човек,  скренули сте ми пажњу да пише писма читалаца Политици и брани Америку чим неко помене ропство и расизам, па сам мислио да ћу пратећи њега доћи до агената ЦИА у ’Под Липом’ и у ’Шуматовцу’ и у ’Грмечу’ – правда се Карајица из све снаге. – А у „Kлубу књижевника“ се сви ућуте када ја уђем и све шапућу Буди, а Буда има памћење као слон и не мора ни да бележи и све вам јави. – Озрен се унервози, осврне се ок осебе па се нагне према Карајици.
         – Ма где Мића амерички човек? Он само лаје против државе! Њега треба само истерати у ту Америку, па нека га с децом од Kрцуна и Леке, нека ужива у Холивуду! Али, нема он право да прати друге песнике! Поплашиће нам све тастере, бре.
         – Обећавам да ће следећи извештаји бити бољи, квалитетнији, садржајнији – каже Карајица скрушено и поново подигне молећиви поглед. – Знам да сам досадан, али Ђура је у осетљивим годинама, бојим се да не скрене у неку дрогу. Зар директор нема нека места по дискреционом праву...? – Озрен врти главом.
         – То је некад било, пре Шувара! И пре рата су директори имали то твоје 'дискреционо' право, па су 1941. пред рат избацили мене и све оне који су били за комунисте из Теће београдске! И још смо били неко време у прдекани. Идеологија! Није било битно што сам ја тада имао четрнаест година! После рата сам им јебао сестру фашистичку! – Карајица се покуњи и уједе за језик, јер је нагазио на мину коју није очекивао. Каже смркнуто и резигнирано:
         – Биће бољи следећи извештаји... Гарантујем. – Озрен отпије вино, а затим зачкиљи уз смешак с којим мачка гледа миша који не може да умакне. – Али, може ту нешто да се учини, не губи наду... – Карајица подигне поглед не превише охрабрено, а саговорник му намигне.