r.: Kler Deni, ul.: Žilijet Binoš, Gregor Kolin, Vansan Landon, Isa Perika, Bul Ožijer.
* * *
Počeću s opisom filma, obećavalo je u prvih 15 minuta, do 45.-og je još moglo da se svari. Ne, ne razumem pohvale ovom ljubiću šupljikavih dijaloga. „Daglassirkovska melodrama?!“ Ma idi begaj.
Znači, sredovečni par se brčka u azurnoj morskoj vodi, vidimo talasasti pesak po kome je geometrijski poređana izmrvljena suva trava pod povećalom morske vode, a dvoje sredovečnih ljubavnika se banja poput dva srećna dupina. Ljubavnici, sto posto, mislimo mi; posle ne možemo da poverujemo da su muž i žena: navikle nas brkate babe da tako srećni mogu da budu samo preljubnici. Možda se pokojem gledaocu javila i misao o Zemlji, klimi, ljeska se sunce zlaćano u plavetnilu mora, i te stvari, „dokle će biti čiste i pitke vode na ovoj planeti?!“, ali oštro oko ciničnog posmatrača moglo je u tom plićaku da uoči i one zloslutne mehuriće...
„Da je bolje, ne bi valjalo“, glasi izreka debila semicentenarijusa (a obaška starijih), i gledaocima bi se jamačno i ova idila smučila da je duže potrajala, pa tako posle nekoliko minuta egzibicije sredovečnih telâ (o tome nešto više samo malo kasnije) sledi rez na metro, na zagađeni vazduh tunela, vraćaju se njih dvoje s torbama, dakle to je bilo letovanje. U stanu ih čeka gomila pisama i računa, koje oni odmah pokupe i krenu da razvrstavaju. Stvaran život zove...! S balkona i prozora vidimo one čuvene pariske krovove, one koje smo videli u Alenovom filmu „Svi kažu volim te“ i Edvardsovom „Pucanj u tami“ o inspektoru Kluzou. Ti krovovi su, dakako, sivi, ružni, plehani, jer Pariz je – to su odavno znali i Henri Miler i Momo Kapor – siv, brate siv. I njihova strast nije ishlapela ni u gradskom ambijentu, oni se svuku goli i svoja već godinama dobrano načeta tela priljube jedno uz drugo, nabrekli trbuh Vansana Landona (a kasnije lepinje sala na mlađem stomaku Gregora Kolina), oh, kako je seks nefotogeničan kada rutavi muškarac rukom namešta svoga džordža u baršunastu rupu, poluoklembešene sise žene u neravnopravnoj borbi s gravitacijom, bore oko očiju, koje su već manje nego što su bile pre desetak godina... U sećanje sami od sebe dolaze opisi starenja iz jednog romana Ijana Makjuana. Da, mislim na „Sladokusca“.
Da se vratim na ovaj film. Dvoje ludo zaljubljenih su Žan (Vansan Landon) i Sara (Žilijet Binoš). Vansan je dinaroid, podseća po samouverenosti svoje poodmakle sredovečnsoti na onog kruševačkog glumca, pokojnog Miliju Vukoviča, upečatljivog epizodistu u mnogim filmovima a dobitnika i vrednih pozorišnih nagrada krajem 1970-ih, bio je tako ozaren, s cigaretom u ruci je davao intervju posle jedne nagrade i ponavljao: „Ja imam 45 godina, ja imam 45 godina...“ Bio je savršenog zdravlja, u naponu snage, pušio je dve kutije cigareta dnevno. Vansan je, rekoh, dinaroid nežna srca, takve vole naše malograđanke („bokseri su najbolji, snažni i biju samo u ringu a inače na 'leba da ih mažeš!“, a vole i vaterpoliste), koje rezonuju: „Ne mora da bude stručnjak za Hegela, ali da mi bači cijelu platu na kuhinjski sto i da može sjekirom drva nasjeć!“
Žilijet Binoš, pak, sada liči na mlađu Ljiljanu Habjanović, četrdeset i kusur godina se više ne mogu sakriti, i njen kukavni pasivno-agresivni izraz lica, koji kao da govori da je muče hemoroidi i ljubavnik Bata, ljubitelj analnog seksa, kod gledaoca izaziva samo nelagodu. Prvih petnaest minuta filma je remek-delo, a onda sve ide nizbrdo. Ali u tom prvom frtalju saznali smo („ekonomično“, jelte) da su on i on venčani, da žive u njenom stanu, da on ima staramajku (Bul Ogije), koja izgleda onako kako će Džudi Dejvis izgledati za...za nekoliko godina. I ima sina Markisa (Isa Perika), boje bele kafe, jer Žanova prva žena je bila crnkinja. I da je Žan bio u zatvoru saznajemo, nisam siguran da su u filmu rekli zašto. Žan i Sara su, dakle, par, a trougao će da stvori Fransoa koji se iznenada pojavljuje (posle ćemo saznati ---> vraća) i kvari stvar u interesu filma, on izgleda kao mlađi Lijam Nison (Gregor Kolin).
E tada film počinje da se pretvara u ljubić najgoreg kvaliteta, i zbog nategnutog trougla i zbog debilnih dijaloga. Sara slučajno vidi Fransou posle ko zna koliko godina i odjednom, posle jutarnjeg seksa sa voljenim Žanom ---> počne da cmizdri. Pa dobro, koji je njoj kurac?! Ako je u filmu „Kobna ljubav“ Luja Mala, Žilijet Binoš potpuno nemotivisano zavela Džeremija Ajronsa (oca njenog dečka), onda je ovde još bezveznije što je ona potiskivala staru ljubav Fransou tolike godine i čim ga je videla, presaldumila se. I još nam Kler Deni ne kaže odmah da je Fransoa njena stara ljubav. Nego nam prikazuje kenjkavu i ihajuću i uzdišuću Saru, kao da je samo njeno šmrcanje neka dostojna radnja.
Sara je inače neka značajna politička novinarka, štaviše komentatorka, na radiju. Bavi se velikim temama. Sirija, rasizam, smak sveta... To je valjda poruka da ljudi koji ne umeju da srede vlastiti život osećaju potrebu da sole pamet čitavom društvu. Ili, moža je to verovatnije, poruka da kreatori javnog mnjenja ni pet para ne davaju za te visoke teme, već ih muče kućni i krevetski problemi. Sara ošljaruje teme koje život znače za opstanak planete, Sirije, za rasni problem u Francuskoj, Lilijan Tiran u kameo ulozi kaže neto pametno o tome, ali imam osećaj da je Kler Deni sve te radio emisije veštački zalepila za jednu ljugavu herc priču.
Fransoa nudi Žanu da zajedno pokrenu agenciju za regrutovanje mladih talenata u ragbiju. Tek tada, dok Žan sa Sarom bistri raj predlog, saznajemo da su Fransoa i Sara nekada imali vezu. Ali to kao mužu ne smeta. Njemu je mila ideja da se vrati ragbiju, sada kao menadžer. Evropskom ragbiju, ne onom pederskom guženju u helankama na šta se pale forumski pretorijanci Tičer i Radiša. Žan to prihvata jer želi da se vrati sportu, a i lova je veća nego u njegovom sopstvenom projektu. Kom, ne rekoše nam, samo nam prikazaše birokratiju. To je jedna od iritantnih mana ovog filma, scenario kao da krije od gledalaca važne stvari. Sin Markis je nedotupavan ("problematičan", rekle bi brkate pedagoginje), buntovan bez razloga, nagoveštava nam se da krade novac s bakine kreditne kartice. Ona se, jadna, trudi oko unuka, a on ne ume da ceni što ima nekog ko može i hoće da mu skuva ručak. Govno jedno nezahvalno.
Sara znači opet voli
Fransou i iz čista boga mira počne da vara muža, a onda to drsko poriče i
pasivno-agresivno ga podjebava. Taj dijalog između Sare i Žana u poslednjoj trećini filma je
toliko blesav, ispod nivoa ljubića u roto romanima koji su se prodavali 1970-ih.
U stvari, čitav taj trougao je nategnut. Tipično je za matorane da snimaju
neverovatne ljubavne filmove, i Kler Deni je možda u fazi rediteljske
demencije. Pa ipak je ovaj film obljubljen kod kritičara i žirija a ja nemam
pojma zašto. Lik Sare je totalno neuverljiv, ako ćemo pravo. Rediteljka pokušava da ga podupre glumičinim bradavicama, koje ponekad zauzimaju pola filmskog platna.
Istočnoevropski gledalac ne može da se poistoveti ni sa jednim likom, osim što opajdare možda mogu sa Sarom (neke će je nazvati kurvom, što bi bilo neopravdano; da je muški lik takva vrdalama, bio bi nam simpa).
Iz pozadine vrišti standard. Životni standard. Kuće debelih zidova, od plemenitog kamena. Lepi stanovi s čijih se balkona vide ti famozni pariski krovovi. Kada Žan menja košulju posle jednog nošenja, izgleda nam kao kralj Čarls kome peglaju pertle svakog jutra. Dok naš čova, ako je promeni posle nedelju dana to je uspeh, a najverovatnije će se košulja nositi nekoliko nedelja, dok se znoj ispod pazuha baš ne usmrdl.
Konačno i neki film koji priznaje postojanje kovida. Svi statisti i junaci filma nose maske u javnim objektima, samo se na onoj žurci povodom osnivanja agencije Žana i Fransoe ljudi ponašaju kao naši penzosi i seljaci: maska ispod nosa, ili ispod brade...
Elem, ovo je glup film, koji najubedljvije govori ono što ne se izravno ne izgovara: mi smo bogato, ergonomsko, zapadnjačko društvo, ako i propadamo, to propadanje će potrajati, dugo, dugo, a vi ćete za sve to vreme pokušavati da se uselite, da i vi štrpnete malo od našeg socijalnog blagostanja.
Na kraju onog mučnog dijaloga u kome Sara pasivno-agresivno laže da nema aferu s Fransoaom tako što poriče poljubac koji je možda bio možda i nije, Žan se pokupi i ode, pošto spakuje sve stvari u sportsku torbu kik-boks kluba CZ. Da bi se posle vratio i zatekao ženu golu u kadu na čijoj ivici stoji mobilmi telefon: zove Fransoa. Žan ne primećuje. već kaže ženi: „Spreman sam da živim s tobom do kraja života, ako hoćeš. Ako, pak, izabereš Fransou, neka vas, njega si srela pre mene, ja se povlačim.“ Sara gurne telefon u vodu. Žan je Banović Strahinja, jebote. a Sara posle mora da kupi novi. "Spržen je!", kaže joj prodavac s maskom koju je natakao preko brade. neki francuski vehabija boje bele kafe.
E ovaj film treba da se zove "Banović Strahinja", ili "Rondo".
.jpeg)
No comments:
Post a Comment