r.: Romul Bulanže; ul.: Mel Gibson, Pol Spera, Enrike Arse, Kevin Dilon, Džon Robinson kao „Hrist“, Vilijem Mosli, Alaja Seror-O'Nil.
Čim je počela odjavna špica za "Džem od kavijara", pohitam, sam otvorim ona teška vrata od sale "Rita Hejvort" i otrčim do sale "Hemfri Bogart". Tamo su vrata već zatvorena, a nigde cepačice karata. Izvadim kartu, osvrnem se ipak još nekoliko puta i onda uđem: srećom, još su u toku bile reklame, tekao je trejler za onaj alpinistički film... Kada sam izašao iz sale, upitam devojku na vratima da li je ona puštala ljude u ovu salu, ona kaže da nije i pita me zašto pitam. Ja objasnim da sam ovamo ušao odmah posle "Džema od kavijara" i da nisam zatekao cepačicu karata. Ona me zamoli da joj ipak dam ulaznicu, jer skupljaju odsečke, a i pomislio sam da to rade zbog evidencije i ja sam joj, naravno, dao da otcepi onaj deo od karte i tako sam valjda pomogao drugoj devojci da izbegne nevolje s knjigovodstvom. A sada o filmu.
Meni se dopalo. Ovo je kombinacija misterije i trilera, danas se to ne snima često, nešto u stilu filmova „Igre“ Kertisa Haringtona, „Njuškalo“ Džozefa Menkjeviča, „Gambit“ Ronalda Nima itd. Tu je i dašak onog stripa „Aristokrati“, koji je nekoć izlazio u TV Zabavniku... Gledaoci se za film ili protiv njega opredeljuju – kako bi drugačije?! – na osnovu toga da li su Melu Gibsonu oprostili što su ga onomad kanselovali. Oni koji nisu i ovo će smatrati franšizom u cilju ispiranja biografije „Ornelom“, da bi ona bila meka i elastična... I ona dva tvista na kraju su mi se svidela i nikakve veze ti tvistovi nemaju s kretenizmima iz filmova Fight Club i Secret Window. Ja volem Mela, pa uradak ne gledam kao perionicu. Njega u filmu dosta snimaju otpozadi, proređena kosa na temenu skrivena esktenzijama (ali vidi se prelaz; ili je to ipak sprej za povećanje volumena?), uši sve ružnije i liče na sparušene listove zelene salate, sve krejgovskije dakle, ali pogled, te plave oke, čika još ide u teretanu i kožnjak mu odlično stoji. Nagoveštaj onih tvistova na kraju vidi se na početku (samo što niko ne bi mogao da pogodi da je to nagoveštaj, to je onaj pametan scenario koji se u retrospekciji otkriva kao „bremenitt značenjima“), kada čujemo Gibsona kako kumi i plače, kamera mu polako prilazi sleđa, mi mislimo on je kidnapovam, vezan i moli nekoga za milost, na podu vidimo crvenu tečnost i jedino možemo da pomislimo da je to krv. Ali, ne, kamera pravi polukrug, to je sok od borovnice, a Mel Gibson se igra s ćerčicom i zapravo pozajmljuje glas njenim lutkama... Takav je i kraj filma.
Mel Gibson opet glumi takoreći sebe, ovo je već ko zna koji film po redu u kome glumi ciničnog gazdu koji, bajagi „iz ljubavi“ maltretira potčinjene i saradnike. I po ko zna koji put je on i brižan otac predivnoj ćerčici. Pa ko ga takvog ne bi volô?!
Gibson je Elvis Kuni, legendarni radio voditelj, koji evo 40 godina svake noći „pomera granice dozvoljenog i nedozvoljenog“, pravi psine kome god stigne, jer narod to voli a usput i deli savete ugroženim slušaocima i to su dobri saveti, mora se reći, Elvis zna da ne treba ljude u nevolji gurati u ambis, već im pružiti ruku. Jeste, ima on običaj da se „šali“, što neslanije to bolje, a gušteri u radio ekipi uvek moraju da prežive „one man toplog zeca“ i film na taj način i kreće da se zahuktava: upoznavanjem novog, mladog producenta stažiste, s legendom radio novinarstva i voditeljstva. Novajlija se zove Dilan (Vilijem Mosli) i ima superiška ingliš akcent a osim toga je i stidljivko. Elvis ga uživo u programu bajagi otpusti, pa ga pozove i kaže: „Ama šalio sam se, daj, vrati se!“ Lik Elvisa je zašećeren dragulj-epizodom u foajeu zgrade radija, pred samu emisiju, u kojoj (epizodi) Mel Gibson, maestralno kao iskusni psiholog za vanredne situacije s otmicama, samoubistvima itd., uspeva da izađe kraj sa sumanutim tipom koji zamišlja da je Isus (Džon Robinson). Time je lik Elvisa Kunija isklesan kao stara škola pametnjakovića, on se ne razume u društvene mreže i te kerefeke, ali ima dušu „koju ova omladina danas i menadžeri novog kova nemaju“. Direktorka stanice mu, opet pred emisiju, samo nekoliko minuta pre početka, jede džigericu i preti otpuštanjem zbog niskog rejtinga i zato što ne piše na blogu ili čemu već. Takođe, neko mariše laptopove zaposlenih na radiju. Ta puška i opali pri kraju filma, nije ni taj fakat nevažan... Mel Gibson je savremenija verzija sebe iz filma „Zločin u Holivudu“ (Last Looks), tamo je bio kao neki Hopkins iz vremena Zoroa, a ovo sad je možda i podjebavanje modernog kanselovanja u svetu medija.
Neću vam reći dva tvista na kraju, jer bih vam onda pokvario prvo gledanje. Reći ću da su nadrndani kritičari koji prvi uspeli da objave kritike – seronje i zlaje. „Kamo plauzibilnost?“ „Iznevereni gledaoci?“ Ma dajte, ne serite. Jeste da bi zaplet mogao da se stisne u epizodu serijala „Priče s tamne strane“ i slično, uostalom kao i „Gambit“ iz 1966, ali reditelj i scenarista Bulanže solidno je nabudžio dužinu fičer filma duhovitim smatranjima o savremenom vouk veštičarenju tako da gledaocu, ako je iole liberalac, lakne na kraju, posle drugog tvista. E, ovo je porodični film, a ne „Džem od kavijara“!
No comments:
Post a Comment