r.: Ana Lili Amirpur; ul.: Jun Jong-seo, Kejt Hadson, Ed Skrajn, Kreg Robinson
DUH DARIJA ARĐENTA ZAPOSEO DEJVIDA KRONENBERGA
Moram da pogledam prethodna dva filma Ane Lili Amirpur, mnogo ih hvale, pa na konto tih uradaka izgleda da opraštaju ovom filmu ono što i sami vide da je bez veze, ali neće oni da udare na ženu reditelja, popularnu rediteljku, no vele: „eskapizam, lična, uznemirujuća, fantastična priča“.
Film počinje u duševnoj bolnici gde pacijentkinji Mona Lizi (Jun Jong-seo, liči na mlađu novnarku kultuene rubrike RTS, ne mogu da se setim kako se zvala, samozatajna jedna crnokosa ženica, možda Jović?) dolazi nadrkana, sadistička medicinska sestra da joj podreže nokte. „Š’a ima, glupačo?!“, kaže nadrkana i udari Mona Lizu u potiljak. „Ja moram da plaćam pedikir, a tebi ga radim džabaka!“, besni nadrkana sestra. A onda Mona Liza „snagom volje“ natera kalašturu da samu sebe izbode makazicama i da je oslobodi a posle „snagom volje“ natera portira da udari glavom o ekran televizora i potom „snagom volje“ natera jednu oštrokonđu koja je mlatila drugu oštrokonđu da počne sebe da mlati i „snagom volje“ natera simpatičnog debelog crnca policijskog narednika Harolda (Kreg Robinson, great perspirator inače) da sebi puca u koleno. I onda ode u mitski Nju Orlinz (devojačko Orleans).
I ovde bi već moglo da postane dosadno, ili da ode u pravcu dva art filma smeštena u Nju Orlinz i sa Džadžom Rajnholdom u glavnoj ulozi, naime „Zendali“ i „Crna magija“, ili, pak, u pravcu početnog Korenenberga, mislim na neku solidarnost među klošarima i sirotinjom kao u „Kontrolorima“ a mislim i na intencionalnu ružnoću koja se forsira od početka.
Nedostaje ovde Mona Lizina predistorija. Izgleda da je ona 12 godina proživela kao zombi i odjednom se probudila, zahvaljujući...pomračenju meseca poznatom kao Blood Moon? Pa šta je radio taj mesec tolike godine, nije bio dovoljno pomračen (krvavi mesec se događa dvaput godišnje)? Amirpurova, međutim ne ide ni u dosadu ni u art film, niti u pravcu recikliranja (ili nadgradnje, šta ga znaš?) gosin Kronenberga, koji se, uostalom, upokojio posle „Sudara“, već kao da je otišla na smučanje u Nepal ili na banjanje i uživanje u Marakeš, a da je dalji tok filma prepustila Dariju Arđentu. Jer, od momenta kada se sretnu Mona Liza i Boni Bel (Kejt Hadson, ona mlaćena oštrokonđa)koja uslugu varaća hamburgerom i pomfritom, nastaje lakrdija. Zanimljv je izbor da Boni Bel tumači Dženifer Lopez, popularna Džej-Lo. Ona u ovoj ulozi liči na Olju Ivanjicki u vreme oko Osme sednice, kada se premišljala da li da se zbog narastajućeg nacionalizma preseli u Rovinj, ali ju je Kalajić odgovorio od toga.
Mona Liza, dakle, pobegne iz ludare, bosa i samo u ludačkoj košulji i gaćama. Kada naiđe na vagabunde koji se greju na vatri u metalnom buretu, ne događa se otimačina odeće i obuće kao u „Terminatoru“. Ne, drugovi, jedan od mladih siromaha, koji mnogo beži sa časova, na nagovor klošarke (ali koja ima mnogo velika stopala) daje Mona Lizi svoje starke. Koje džentlmenstvo! A i dolično je, jer tokom te scene ide post pank muzika, a Mona Liza ionako ima odeždu Džonija Rotena s koncerata na vrhuncu slave „Seks Pistolsa“. Kasnije Mona Liza naiđe na još jednu dobru dušu među drugom ekipom geostrateških analitičara ispred dragstora, jer joj jedan od njih u pomenutom dragstoru kupi džank fud i gazirani napitak bez ikakve nutritivne vrednosti i čak joj dopusti da mu mazne majicu.
Od upoznavanja Boni Bel i Mona Lize, rekoh, duh Darija Arđenta režira ovaj film. Boni Bel je plesačica oko motke. U jednom kadru vidimo jedini nagoveštaj kovida – naime, svaka nova plesačica dezinfikuje motku antiseptikom! Mudro. Boni Bel primi Mona Lizu u stan na spavanje i takoreći boravak. U ukusno uređenoj gajbi koja bi pristajala slikarima, piscima itd, ona živi sa sinom Čarijem. On i kasniji njegov drugarski odnos s Mona Lizom veoma podseća na „Crne naočare“ Darija Arđenta, a nažalost i neverovatnost i naivnost ostatka filma.
Kada Boni Bel otkrije Mona Lizine nadnaravne moći, ona postupa kao Alan Ford kada mu onaj krimos da lažne pare: samo kupuje hranu itd. Tako Boni Bel Mona Lizu da hipnotiše neke čike ispred bankomata ili da tera seljake u strip baru da daju sav novac što imaju u džepovima. Lova na sitno.
A kamo mir u svetu i glad u Africi? Zašto Mona Liza – kao Alan Čumak – na daljinu ne hipnotiše Ilona Maska ili Džoa Bezosa da nahrane Afriku ili ne nagovori Putina i Bajdena da se ljube kao Honeker i Brežnjev? E, onda bi to bila politička farsa.
U međuvremenu onaj – sada ćopavi – narednik Harold kreće u svoju istragu. Tu ima jedan glupav, tipično arđentovski momenat: otkrije tako čika Harold, gledajući snimak kamere iznad jednog bankomata, da je Mona Liza u društvu Boni Bel, koju, pak prepozna kolega policajac: „Nikad ne zaboravljam lica!“, što je mnogo, mnogo duhovito. Ama nije. Ali, Harold umesto da pita tog mnogo duhovitog kolegu gde je taj klub u kome ju je ovaj video, sâm počinje da traži redom po bezbrojnim striptiz barovima Nju Orlinza. A taj grad, koji je uzet valjda zbog svog vajba, ovde je prikazan u preduraganskoj varijanti, turistički.
Harold na kraju identifikuje i locira i Boni i Monu, ali uhititi ih je malo teže, jer jebiga – hipnoza, bato. Mona pobegne, Boni takođe, ali nju savataju oni seljaci i iscipelare je. Mona i sin Čarli (Ivan Vitn) pobegnu zajedno u maniru omladinskog filma, nakon što im onaj geostrateški analitičar izradi lažne lične karte očas posla. S tim ličnim kartama oni mogu da kupe avionske karte za Detroit (pare su ona i Čarli maznuli iz tegle za keks). Oboje uzmu mesto do prozora. (Neće da sede zajedno?!)
Iako imaju samo frtalj sata do ukrcavanja, oni ne jurnu na gejt kao normalni putnici, već sednu u aerodromskom hodniku da se valjda mitski pogovaraju sa sudbinom, šta li. Klinja kaže da mora da piški i ode u WC, zamoli nekog čiku za mobilni i telefonira kevi, koju krpe u bolnici. Saznajemo da su joj polomljena rebra i dva prsta na ruci, a lice joj je plavo. Ali – nijedan nokat joj nije slomljen! Alo, bre, koji vam je?! Pored keve je Harold. Lociraju mesto poziva i juriš na aerodrom.
I sad – umesto da sve letove obustave, Harold se odluči da treba prekontrolisati samo prva tri leta, koja su u razmaku od pola sata. Montaža koja simulira napetost „hoće li stići pobeći?“, smehotresna je. Ono, vidimo Čarlija i Monu u redu s putnicima, rez, Harold viče šoferu „Nagari, braćala!“, rez, Čarli i Mona u redu, Čarli se okreće, rez, Harold sikće „Može li to brže, brate?“, rez, Čarli i Mona u redu s putnicima, rez, policjska kola, ni-na-ni-na-ni-na, kola staju uz škripu kočnica, rez, Čarli i Mona se izuvaju na sikjuritiju, bem ti demokratiju kad se izuvaš, rez, Harold i policajci uleću u aerodromsku zgradu, gledaju levo pa desno, rez, Čarli zašnirava starke, a i Mona zašnirava svoje starke (ili je već imala neke sandale, jebem li ga!), rez, Harold izdaje naredbu aerodromskom policajcu: „Traži klinca s nekom ženom!“, rez, Mona Liza prošla kontrolu, a klinja baci svoju kartu, otrči od gejta i dohvati za ruku neku ženu koja izdaleka može da prođe kao Mona Liza i vikne: „Jao jao, ja sam mali klinja i ova teta me kidnapovala!“ I svi policajci izvade pištolje i upere u ženu i viknu: „Pušćaj dete, nanu li ti naninu!“ Mona Liza sedne u avion, a neki čika, teksaški seljak neki s pivskim stomakom, pokazuje joj kako da se veže. I ona – pobegne, ali kuda, dočekaće je policija u tom Detrritu, ako ima neke logike, ali čemu logika kada je sve ovo što sam opisao totalni amaterizam. Arđento ćale, uncredited.
Kao što rekoh, kopka me da li su i prethodna dva filma Amirputove ovako sakrabudženi, pa ću pokušati nekako, mada ne znam kako, da dođem do njih.
Ovo je, pak, matine za opaljene mokrom čarapom po glavi.
No comments:
Post a Comment