MUNJE: OPET! (2023 Serbian film)

 

 

r.: Radivoje Andrić; ul.: Boris Milivojević, Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Maja Mandžuka, Milica Vujović, Jelisaveta Sablić, Dragan Marinković, Nada Blam

 

ŠEĆERNA VODICA 2

Za ovaj film u tripl fičeru, u sali Merilin Monro, tražio sam I red 3. mesto, da me ne bi cimali, jer pretpostavio sam da će biti zdravo popunjena sala i bogami je i bila, mnogo poznatih faca iz sfere rokenrola, žurnalistike, filma, samo nije bilo iz pop kulture, sveštenika nije bilo, premda je jasno zašto u filmu nema golotinje: reklama za sajt "popkultura" posle reklame za pljačku banke a pre reklame za Yunet pokazuje da smo de fakto postali teokratija i da se popovi pitaju i za sadržaje bioskopskih filmova. Bio sam sam-samcat u I redu, ali to me ipak nije spasilo od ritanja u naslon, pa sam, iako iza mene seđahu sredovečne pripadnice dorćolske kulturne elite, na kraju projekcije malčice patio od potresa mozga i lutajućeg bubrega. 

 

(reklama za pljačku banke)

 (pogled iz I reda u sredu uveče)

Znao sam da će biti tako, ali svejedno sam se malo razočarao: film ič ne pominje ovo vreme, totalno je sejf i bablovski, eskapistički na način penzosa hauskipera, koji uz reprizu Boljeg života ili rijalitija kusa supu iz kesice (pa kad ga ubiju u Umri muški 2, to mu dođe najsrećniji događaj u životu), a kada su se na platnu ukazali logoi vajnih producenata, publika – koju su velikim delom činili pajtosi autorâ – ispustila je težak uzdah, ne znam čega, ali ugodno nije bilo...

Najgromoglasniji odjeci ove sadašnjice jesu pojava Wolt-a na početku (koji je jamačno i platio da ga pomenu) i kasnije neko nemušto komentarisanje naše diplomatije... Inače, mûk i veverica, brate. Razumljivo je što te kritike nije bilo u prvom filmu (nultom nastavku jelte), jer to je snimljeno 2001, Brakus je bio ujka i mrzeo je decu i matorce, tada je bila demokracija, med i mleko, kao sad Bajden u Ameriki, niko nije umirao, građanstvo se vratilo korenima, na ulici se skidao šešir, tri jajeta za dinar, popovi osveštavali svlačionce fudbalskih klubova Slanci i Šećeranac, svi ekonomi malih ligâ bili su informbirovci, mislilo se da se Šeki i Aca i Vulin nikada neće vratiti. Samo je Nikola Milošević uživo Žarkoviću na TV Studio B uporno zvocao o švercu duvana...  

Naši filmovi su godinama koristili italijansko pravilo – u prvih 10 minuta pokaži sise, pa će publika do kraja da ostane u sali čekajući još neke sise. U XXI veku je na snazi pravilo – u prvih 10 minuta natrpaj sve frendove i ortake i rodbinu kao kameo, da namiriš bližu i dalju familiju i drugove s odsluženja vojnog roka ili studija na FDU ili pranja sudova u Južnoafričkoj Republici. Po pravilu se to natrpavanje, koje vonja po sceni iz filma Noć u operi braće Marks, odvija na nekoj od čuvenih dorćolskih žuraka u raspaloj visokoplafonskoj avetinjskoj zgradurini u okolini ulice Braće Baruh. Beograd sebe voli da vidi kao par naduvanih pankera iz više klase, tipa Miloš Vlalukin & Bojan Dimitrijević, koji vazda naduvani bleje i helijumskim glasom ispaljuju fore ispred „Akademije“ i lajt motiv je da je Beograd imao najbolji noćni život u svemiru, duhovnost kô niko, brate. Takav je i početak ovog filma, isto kao u prvom, ništa se nije promenilo osim što glavni likovi izgledaju kao Nele Karajlić dva dana pre operacije na otvorenom srcu, znači Metuzalemovi baba i deda, živi leševi. U gajbi su svi koji nisu opandrčili: Basara je prilježno vežbao svoj lajn »Marš u pizdu materinu!« i sada zvuči mnogo ubedljivije, dvadeset godina je on pred ogledalom vežbao »Marš u pizfdu materinu!« »Marš u pizdu materinu!« i to doveo do perfekcije. Jedva sam prepoznao gospodina Milutina Petrovića, reditelja.

I ne znam zašto ali prisetio sam se jednog predavanja koje je g-din Petrović održao u Zavodu za proučavanje kulture u Rige od Fere prošlog leta (fiskalna 2022), a u seriji predavanja pod naslovom „Hrišćanstvo i film“. Sada kada su mi se utisci slegli, rekao bih da je to bilo veče užasavajućih tezâ izrečenih na užasno šarmantan način, onaj dorćolski način u unutrašnjem dvorištu, što toliko šarmira strance. I verovatno je mnoga koka što se poji aperolom i sokom od nara pala na tu Milutinovu žvaku, isto kao što pada i na žvaku Veselina Abramovića o Tesli. Zapravo je to bila jedna propoved koja se može meriti s Čestertonovim naizgled umilnim sarkazmom a zapravo kaustičnom propagandom. „Sloboda je hrišćanstvo“, reče g-din Petrović, a meni došlo da upitam "a kamo Fukujama, liberalna demokratija, kontrola vlasti, ombudsman, izbori i ljudska prava?". „Dostojevski da je preteča filma i izmislio scenario...!?“, hm, ovaj, meni je on degenerik i narkos koga je žena izdržavala i presvlačila ga. A ono, sad mi tek ekspodiralo, o Sonji Savić „koja je bila težak narkoman“, pa to je nečuveno. To se ne govori. U pretposlednjem romanu sam se očitovao o tome, citirajući Olgu Stojanović koja je kolumnu povodom Sonjine smrti naslovila Ajvaruše, jedite govna! Hajde, „Milijus najbolji“, to je već lampica koja upozorava na salonske nacoše s donjeg Dorčola, koji planski izbegavaju kafiće s jugonostalgičarskom ikonografijom a okupljaju se za okruglim stolom pod ikonama Henrika Seliča i Pajkića. Dobro je što se te tople večeri u Zaprokul-u ne istrčah i ne postavih pitanje o Kejdžu i Rougu. Mislim, znam ja da ni Milutin ne veruje u to što je rekao, to je monodrama, žvaka kojom se, kao što rekoh, motaju trébe koje cevče aperole i sokiće od nara kao naši pijani književnici što loču klekovaču, to je bio samo šou. Jedino se slažem s onim da su starovi prepumpani i da njihov ego pojede napore onolike združene ekipe zanatlija i vizionara, svaki glumac je potencijalna  Norma Dezmond sa sindromom ratnog veterana bez penzije, tu sam saglasan. Glumci su znači kao pisci koji rade druge stvari da bi pisali. Lepo reče Bogdan Tirnanić: „Za mene je simbol filma veliko platno sinemaskop a na njemu JOHN WAYNE kaubojskim fontom“, i meni je vazda bilo simpatično kako smo mu mi u SFRJ opraštali antikomunizam, svi smo mu to praštali, a ne samo potomci zaklanog građanstva, jer samo su nečoveci mogli da mrze vestern. Tito je čestitao Parlovu titulu profesionalnog prvaka sveta u boksu iako smo bilo socijalistička zemlja, eh nekada smo bili svet, mogli smo da volimo Vajldera koji se rugao Čehoslovakiji koja ima samo jednu (1) sijalicu (mislio je na Jugoslaviju, valjda Prčanj ili Budvu), voleli smo Vejna koji je psovao majku komunjarsku, voleli smo rokenrol i fokstrot, a danas volimo narodnjake a prijatelji u svetu su nam nefotogenične mrcine koje se nalivaju rakištinom. A tek posle sam se setio šta je bila najveća zabluda g-dina Petrovića izgovorena te večeri u Zaprokul-u: da bi ilustrovao veru na filmu prikazao je odlomak vesterna u kome Džonu Uejnu (devojačko Vejn) u sceni sahrane kao da vetar zatitra kaubojsko maramče dok on izgovara ono pepeo pepelu, zemlja zemlji itd. Režiser je Džon Ford. Za g-dina Petrovića je taj „vetrić“ fenomenalna simbolika. Pa ipak... „Vetrić“ je najobičnija promaja, jer je kafe kuvarica otvorila vrata studija i unela kafu za reditelja. Scena jeste snimljena u studiju, kao što je većina Fordovih vesterna snimljena tamo, čak je i jedan ugledni kritičar posle premijere Tragača napisao: „Šteta što scenografija izgleda kao izlog prodavnice baštenske opreme!“ Inače u sceni Tragača, kada sahranjuju „Mosa Harpera“, vidljivo je da on diše i to je čak navedeno kao goof, dobro da i to nije iskorišćeno kao dokaz da hrišćanstvo radi: „evo, umro a vaskrsô“. U filmovima Forda i Hoksa, te biblijske reči koje je Uejn izgovorio jesu deo scenografije i koreografije, one idu u rok službe kao prva psihološka pomoć ožalošćenima i drugarima. One su metafora muževnog prijateljstva, ne izraz unjkave vere. U filmu Rio Lobo jedan kaskader se smrtno polomio prilikom iskakanja iz voza. Hoks dopisuje scenu na licu mesta, a Džon Uejn kleči pored statiste (koji na brzaka presvučen igra vojnika, u čast kaskadera) i kaže mu: „Slomio si vrat!“ (U smislu – na zanosi se, ima da umreš!) Ili u nekom drugom filmu on kaže ranjenom kolezi. „Pogođen si u stomak, bre!“, opet sa značenjem: „da te ne lažem, beri kožu na šiljak, zato ti i dajem vodu jer ne može više da ti odmogne!“ Znači odsustvo svake patetike i lažnog tešenja karakterišu Fordove i Hoksove filmova. Nema mesta tumačenju ovakvih kerefeka kao što je vetrić. Nema tu praznjikavih reči, već samo ćutnja i dela, Škrti na rečima, bogati delima su njihovi likovi. U Fordovom filmu „Cena slave“ iz 1952. tzv. užasi rata (koje je, uostalom, danas sve modernije softpedalovati jer da su kuknjava i užasavanje – kriptodefetizam) dati su tragikomično i opet delima a ne verbalno „nemoj da ginu mladi, nego prvo mi matoriji“ i sličnim sranjima, pa kapetan Fleg (Džejms Kegni) najpre od posilnog traži da ga opali mokrim peškirom po glavi nekoliko puta, a onda naredi golobradom regrutu koji bi da ide u borbu, naredi regrutu: „Nazad marš! Jedan-dva, jedan-dva!“ i regrut padne s mosta i povredi se a kapetan Fleg mu kaže: „Odlično, prajvite! Panuo si i povredio se i nesposoban si. Neka te nose u lazaret!“. I tako mu je spasao život umesto da kenja o tome da „mladi ne treba uzalud da ginu“. Hoću da kažem da kod Forda i Hoksa ič nema patetike, oni i velike poruke o drugarstvu i patriotizmu umotavaju u mušku škrtost rečima i komičke oduške.

 

I izađoše Pop i Mare (Sergej i Boris) iz te stančuge u dorćolskom bablu zaglavljenom u fiskalnoj 1982. i saznaju da im je Sisa (Đuričko) maznuo stih iz neke pesme na kaseti. Pa se drugi ovajdiše njihovom intelektualnom svojinom. Valja doći do kasete. Mislim, ja sam kasetoman. Imam kasete, na dvokasetašu sam „montirao“ svašta. Imam zvuke 80-ih i 90-ih na kasetama. Ali ni mene taj predmet nije toliko impresionirao. (Čak ni mene, haha.)

Dolaženje do kasete je urađeno u stilu poslednje trećine svake epizode „Alana Forda“: ono kada svi jure mekgafin, on leti iz ruke u ruku, Margo(t), negativac onaj, Grunf, Oliver, negativac ovaj, Bob Rok, a na kraju mekgafin završi u krilu Broja Jedan.

Znači, da bi se došlo do te famozne kasete, valja otići u Beč (rodno mesto Tabana Šaulića i evropski Čikago za tolike baba sere i ostale gastarbajtere), jer Sisa je radnju preselio tamo. Mislim, svoju radnju, a radnju filma su preselili autori filma. A tamo se održava i neka proslava mature, ako sam dobro shvatio, čime se strašno kritikuje naša država koja tera narod da se iseljava. Autobusom kojim ekipa putuje na matursku žurku, putuje i ekipa mladih hemičara koja učestvuje u Olimpijadi znanja iz hemije. Autori filma brutalno nesmiljeno, rizikujući sve što imaju, od staramajke i tazbine koju su jedva vakcinisali, preko dece na studijama u Berkliju i dramskim akademijama, pa do voljenih kućnih ljubimaca i finih modela autača, udaraju po – tom šljamu od omladine talentovane za nauku, jer oni su samo štreberi koji se lako daju prodati pa talenat koriste za proizvodnju droze. Autorska ekipa nije htela da kritikuje nekakve navijače, dizelaše i omladinske krimose, kartele, klanove i klike, nekakve državne korupcije i slično, jer to je linija manjeg otpora. Ekipa udara na najjačeg. Sada su verovatno svi pod policijskom zaštitom, relocirani u štek bungalove na tropskim ostrvima gde sunce večito sija i gde se hrane ananas dinjama i koktelima na bazi kokosa i ruma. I pate za beogradskim duhom koga ima samo u Beogradu.

("Ja Vlaj ti Bečanka, zaigrajmo Vlaško ili Trojankaaaaaa!")

Sećam se da sam godinama brkao Mandžuku i Vujovićevu, blagodareći onom geniju za grafičke špice. Gledao sam uradak u „Kosmaju“ – tada radiše i „Kosmaj“ i „Zvezda“i još samo malo "20. oktobar" – i njihovo ozvučenje je bilo predratno, pa je „Čudesna sudbina Amelije Pulen“ zvučala kao kada stavite longplejku na 45 obrtaja, dok je pravi ton bio samo u „Balkanu“, „Kozari“ i „Jadranu“. Sada nijedan od pomenutih kinematografa više ne postoji, i sramota je što filmač nije to ni pomenuo... Elem, godinama sam mislio da je Vujovićeva – Mandžuka, jer je mandžukasto izgledala. Obe se dame ponovo pojavljuju u filmu. Lola je vozačica busa, Kata, pak, igračica na šipci. O toj simbolici će se jamačno pisati seminarski radovi na filmologiji za dvadesetak godina. Jedna je nažalost propala kao kineski kišobran, a druga je Hajdi Klum za sirotilju. Među novim glumcima treba pomenuti Olivu, Dragana Marinkovića i Miloša Đorđevića. Napalio sam se na zrelu lepotu Olive. Više nema noge kao čačkalice već kao Đurđeve stupove i nije vitka kao narkos na metadonu, ali zrači intenzivnim seksepilom. Dragana Marinkovića nikada nisam gledao u pozorištu ni na televiziji, pa ne znam da li je ovo stvarno njegov glas? Zvuči kao makedonski glumac koji očajnički želi da napravi karijeru na pozorišnim daskama u Beogradu. Ličio je na Tonija Beneta. Ostavio je snažan utisak belinom zuba. Inače je vidljivo da je u ovim krajevima, gde je najveća navala na fakultete menadžmenta kozmetologije, izbeljivanje zuba veći hit od „stomak eliminatora“. 

Usudio bih se reći da je finale filma ukrao Miloš Đorđević, koji je spojio nekoliko svojih poslednjih uloga u Narodnom pozorištu: zaista se razobručio, prepoznao sam ga uprkos teškoj šminki, turbanu i šalvarama i turskoj obleki, ali on je zbilja zračio kao gej dobri duh i konferansije bečke estrade. Eto glumca pametnim rediteljima, ne znam šta čekaju?!

Kao da je bilo u DKC-u, posle projekcije se začuo pljesak, ali to je zato što su gledaoci pretežno bili pajtosi. U narednim projekcijama neće, sto posto. Pogotovo ako u publici budu hemičari, fizičari, istraumirani talenti iz Petnice i slično. Oni će jamačno tužiti autore (najebaće!) zbog uvrede štreberske omladine.

*  *  *

Edit: ovaj, gle, pazi, film nije usnimljen posle 5. oktobra 1864. već u mraku slobizma. Ali Makluan je ostavio naslov svoje knjige The Medium is the Massage, Tirke je njegov moto metnuo kao moto jedne svoje knjige (Pustite vi pojedine propuste, gledajte celinu), pa neka ostane. Ko zna zašto je to dobro.

LES PASSAGERS DE LA NUIT (2022 French film)

 

 

OSAMDESETE SU NOVE SEDAMDESETE

r.: Mihael Hers; ul.: Šarlot Gensbur, Noe Abila, Megan Nordam, Tibo Vanson, Emanuel Ber, Kito Rejon-Rihter,

U sredu sam – dok vezan kao sanska koza čekam paket s knjigama iz Norveške – pogledao 3 filma u Takvudu, „Noćne putnike“, „Munje: opet!“ i „Zločine budućnosti“. (Gle, umakoše mi „Zvezde u podne“, „Vrisak XXVII“, nekoliko B-horora i ne mogu da se setim šta sve nešto, baš sam se zaradio u poslednje vreme.) Prošetao sam se tipično uskršnjim ulicama grada (tipičnim posle tradicionalnog uskršnjeg grȁda /od 1996. je svaki Uksrs tak’i/), a na kioscima naslovi „Neočekivani sneg zakovao Srbiju“ i „Pukao dolar!“ Severnokorejska štampa je etalon profesionalizma.

Ja sam se u stvari spremio za šćer Endi Mekdauel, naime za „Zvezde u podne“, ali i ovo je pristojno. Najava filma je, kao što se tako često dešava, pogrešna: radnja se ne događa tokom samo jedne noći 1981. u nedelju na ponedeljak posle Miteranove pobede, pa da bude jedna domaćinska, autarhična verzija „Od sumraka do svitanja“. Ne, već je to samo tzv. „prolog“, s bučnim trumpetaškim proslavama na ulicama grada u stilu pobediJo Toma. Direktor fotografije Sebastijen Buhman je tokom filma dosledno koristio snimke načinjene „super-osmicom“ i „šesnaesticom“, da se ne bi razbacivale pare za kompjutersku imaginaciju kod rekonstrukcije epohe. Ta postizborna noć je zahtevala neke stare modele automobila na kamare i demodirane jakne i pantalone (možda je Bjela pripomogao) i to je to. Ali odmah sledi telop 1984. (a posle će biti i 1988) i znači reč je o toj šućmurastoj deceniji u kojoj se kukalo za sedamdesetima a nije se znalo da će devedesete biti još gore (naročito za istočni Balkan). Kada krene deo iz 1988. čuje se muzika koja je čak i u Franciji ružna kao Osma sednica i diferencijacija...

Hers je čedo Romera i ima tu naklonost za ljudske priče (koje ne moraju biti toliko tople) s proizvoljnim početkom a bez kraja, priče koje se sporo i „objektivno“ kotrljaju Parizom. Opet se podsetih zašto je bolje snimati film o prošlosti nego o budućnosti: predznanje gledalaca radi za film, to je kao koncert legendarnog benda na kome peva publika što se klati s upaljačima ili mobilnim telefonima, a muzičari tapšu rukama iznad glave. Film o budućnosti mora da ide ili u scenografiju tipa SF serija Space 1999  ili u retro distopiju, u kojoj se pojedine skalamerije čuvaju kao automobili u Kastrovoj Havani. Duh 1980-ih zapravo nismo ni videli; dnevne scene su lukavo snimljene po parkovima (a trava, klupe i drveće uvek izgledaju isto, to je i Puriša iskoristio u „Ustima punih zemlje“), ili noću, ili, pak, Buhman likove mudro snima u „amerikenu“ dok je iza njih mutna, akvarelska pozadina. Nisam proveravao ali mislim da je tako jeftino skroz odrađena epoha, bez kompjuterski generisanih slika. Čak se ni s muzikom nije preterivalo u tarantinovskom stilu, patriotski se čuju Džani Halidej i Žo Dasen, eh taj Dasen sa svojom poslednjom pesmom pre nego što je negde na Karibima poginuo od infarkta boreći se za starateljstvo posle razvoda od zle veštice. Na malom ostrvskom aerodromu mu je kovčeg na platformi kolica za prtljag skakutao kao kovčeg „dr Šumana“ (Oskar Verner) na kraju filma Brod ludaka Stenlija Krejmera...

Znači, posle one izborne noći, odmah se prebacujemo u 1984. Koja počinje s pesmom „Lojda Kola and Komoušnsa“ i to je poslednji trzaj dobre muzike te inače muzički ružne decenije s frizurama u stilu Miča Bjukenena i Zane, gde se samo recikliralo a gitarâ ni za lek. E, a izbori, jebote. Pobedio Miteran. Niko nije verovao. Vladimir Bakarić je u to vreme prognozirao ponovnu pobedu Destena i razotkrio da su Amerikanci „sprečili pobedu komunista u Italiji i Francuskoj posle II svetskog rata“. (To je tek desetak godina kasnije priznala sàma CIA.) Mi smo još bili pod utiskom Titove posete SAD 1978. kada su u TV studiju sedeli Karter i Tile, a Karter pita Tileta „Ako vas napadne SSSR da li želite da vas branimo?“, a pre toga Čajkanović je preveo njegove reči „...Amerika je pomogla da se ta država [SFRJ] stvori...“ I kakav je odgovor na Regana i Tačerovu bio ta pobeda Miterana, čoveče! Miteran, Palme, Trudo, finski predsednik (pamtim njegov recept za čorbu od krompira i praziluka ali ne i njegovo ime), Indira Gandi (Tito je na samrtnoj postelji upozorio Lazara Mojsova i Dolanca da ne napadaju Indiru što je mnogo bliska sa Brežnjevom), Malta je bila članica Pokreta nesvrstanih, brate, Španija mirno prešla iz frankizma i parlamentarnu demokratiju, Miteran uveo komuniste u vladu, makar nakratko... Kako je tada postojao duh zajedništva i solidarnosti na levici, čak se u velikoj meri i znalo šta je levica, ko je za radnike i sindikate a ko protiv, ne kao sada, kada je moderno govoriti „Left Is Dead“ kao za pank, čoveče, mogao si biti solidaran s Palestincima a da ne budeš automatski antisemita, Vanesa Redgrejv je mogla da u govoru posle primanja „Oskara“ osudi cionizam a da se prenos ne prekine. Govore Berlinguera su slušale stotine hiljade ljudi, Kariljo je bio fora, Marše samo ukras.

E, ali Hers nije hteo o politici, kud ja odoh? On je, rekoh, Romerovo čedo, pa mu je dao omaž tako što se na panou jednog bioskopa te 1984. godine vidi naslov Romerovog filma, premda je ekipa htela film Birdy Alana Parkera (igrom trejlerske sudbine Kejdž /koji je igrao omladinca u "Birdiju"/ u reklamama pre Munje pojavljuje se u nekom insertu kao Drakula, što je verovatno još jedno stripovsko sranje; umoran sam od njegovog ega više!).

Koja ekipa je htela da gleda Birdy, hoću li se ja napokon okrenuti filmu?! Znači, obična ljudska priča o majci dva tinejdžera. Ona iznenada ostaje samohrana jer je muž napušta i ostavlja bez sredstava, prepustio joj je „samo“ stančugu s dupleks sobičkom na tavanu višespratnice.  Elizabet Devis (Šarlot Gensbur, pljunuti ćale) jeste cmizdravica većim delom filma, toliko cmolji da to liči na pasivno-agresivnu manipulaciju, muženje para od dobrodržećeg oca, na primer, i iskukavanja sitnih dobitaka i tešenja, ali onda nam kamera prikazuje njen ožiljak na desnoj dojci i shvatamo da je ona imala rak. To menja na stvari. Na kraju nam postane i simpatična. Njena dva tinejdžera su Matje (Kito Rejon-Rihter) i Džudit (Megan Nordam, u koju sam se do kraja filma zaljubio zbog tako lepog, posebnog osmeha). Ćerka je malo starija, ozbiljnija, što bi rekle naše prosvetarke, i politički angažovana na pravoj strani, a sin je bubuljičavi drkoš, koji s afrofrancuskim pajtašem samo misli na pičke. U obitelj na poziv majke u privremeni smeštaj dolazi i lutalica Talula (Noe Abita, pljunuta Vesna Pećanac iz mladih šezdesetosmaških dana, samo u gotik pank odori), verovatno narkomanka i istraumirana na svaki način. Likovi sina i te lutalice su grehota nedopisani, ili, još gore, plakatski dati kao u poučnom omladinskom filmu pod geslom „recite ne drozi“,  dok je ćerka tajanstvena usamljenica, upadljivo bez dečka. Ama svi kritičari to hvale kao low key, tu nedopisanost jelte, a možda Hes „samo“ nije stigao i to da pokrije prateći kako se majka Elizabet bori na novom poslu koji konačno uspeva da zadrži.

A taj novi posao je da bude telefonistkinja u studiju tokom živog kontakt programa na radiju, koji tradicionalno ide u noći između nedelje i ponedeljka. Naslov tog programa je tako zgodno postao i naslov filma. Elizabet naime od muke napiše pismo čuvenoj voditeljki Vandi, pravo pismo, olovkom na papiru na kocke, čuvenu voditeljku to pismo dirne i eto zgodne radnje. Voditeljka je Emanuel Ber, teška nikotinska ovisnica, kontrol frik i teška u svakom pogledu. U filmu se puši kao kod Tarantina, čak je i tinejdžerima dozvoljen džeparac za pljugu, tada se smatralo da je duvan koristan, ne toliko kao uranijum, ali da se valja duvaniti, osobito uz konjačiće, smiruje i olakšava socijalizaciju. Majka sa cigaretom u ustima priprema toplu čokoladu sinu za doručak. Nikotin, bakelitni telefoni („dala sam mu broj tvoj kučnogtelefona, ne ljutuš se?!“), pojedini manijakalni slušaoci kriju broj tako što zovu iz – govornice (šta je to?)... I Elizabet čudom ostane na tom poslu svih tih godina koje film „pokriva“, stigne da ima i prolaznu afericu „u gnezdu“, a kada se zaposli i u biblitoeci na skraćeno radno vreme (jer mala je jedna plata), dođe joj generički lik, ljubimac pisane reči, smotani vitez kome ne smeta ožiljak posle operacije raka.

 Lik Talule se pojavljuje i nestaje, više kao muzička pauza u govornom programu na radiju, njen lik je vizuelno čaroban, ali nije ni tamo ni ovamo, više je kao neko ko dolazi jednom godišnje na Noć veštica po slatkiše. Talula posluži kao seksualna učiteljica drkošu Matjeu, ali sve je to pomalo halmarkovski. Ne stignemo da se vežemo za nju, osim za spoljašnjost, a ona je tipična gotska lepojka koja nestaje u magli, iscepane mrežaste čarape, martinke, sister ov mersi luk, svastika Frankenštajnovog muža da presvisne od zavisti.

 

Na kraju sam ostao gladan osamdesetih, malo su bakelitni telefoni, bre, šta je tu dato od famoznog protoka vremena, osim, možda, samo možda, što Elizabet na kraju filma mora da proda stan (tako hoće muž, moraju da dele imovinu), jer prošlo je doba jeftinih stančugâ... Zapravo sam bio izmanipulisan, jer sam sa svojim predznanjem o 1980-im besplatno radio posao scenariste i još sam pošteno kupio ulaznicu. (Neću ja dočekati da mi neko dâ akreditaciju, pa da samo pokažem legitimaciju i kažem „Man of the Press!“ i šmugnem u salu, a cepačica karata me samo udivljeno gleda.)

Adio, seire seljaci

 

Zamislite ovo: vi ste supruga u braku u kome vas muž godinama, deceniju i žilet - mlati i zlostavlja. Vi se međutim ne bunite, već vam smeta komšijina zavesa i što ovaj ne zaliva muškatle na terasi, a uz to on vara ženu. Vi razmišljate: eh, kada bi taj đilkoš nadrljao, to bi mi dalo nade da se i ja nekad oslobodim. Neće oni doveka biti u braku. 

Ne znam zašto sam ovo napisao.

Pokret Evropa zdaj i lik na njenom čelu biografije tipa Bođidar Đelić se udao za Džejsona Borna. Friško dekrionizovani spavač, varijanta malo stariji ujka od Stanivukovića. "On će bolje ujediniti razne nacije i konfesije, ukinuće tenzije i antagonizme"; "dosta je vala 30 godina". Sve što ne valja u Srbiji ne valja popraviće se preko noći ako neko drugi u Konkordiji, zemlji između Korzike i Andore, đe žive preci naših pradedova koji se bježeći od Turaka doseliše u Šumadiju i započeše s bespravnom sečom. "Dosta je 30 godina, dostaaaa, nemeremo izdržatiiiiim ljudi, nemeremo izdržati zulum toga Burgibe i Tita, prisjeo nam ležaj u Prčanju!" Na kraju kibicer vajni s DorČola neće odoljeti da ne podsjeti: "A bio je najbliži saradnik Slobe... I kriminalac, obogatio se na cigarama..." Pripaliće cigar duhana taj geostrateški a sada regionalni analitičar i reći će: "Đido, no-no, nije mi simpatičan, Bota je glup, a Điki - evo ga na sliki kako puši tompus u avionu a iza mu je Beba."

A šta je vječiti i posebni radio drugo do evropeizirao tu Konkordiju, na razmeđi Korzike i Andore? I nije li on integrisao manjine svih vera na čemu su mu zamerali i rugali se prezimenima koja nisu na -ić kada za drugo nisu mogli? I gde oni, koji su na brojanju krvnih zrnaca gradili kampanju, da se pozivaju na građanizam? 

Kada vidim kako se olako povlači: "kriminalac...obogatio se na cigaretama", javlja mi se Nikola Milošević kako bogoradi i pokazuje akcizne markice zapanjenom Žarkoviću na oslobođenom Studiju B. 

Adio? Geostrateški analitičari s Dorćola likujući spremaju pakete s engleskim štanglicama za Spuž. Boli ih konkordijanski šverc, svršavaju na novu tridesetogodišnju vlast koja se aktivira šiframa u pozivima na bakelitni telefon. Adio? Zašto adio? Zar demokratija znači adio i Spuž za poražene? 

Uvek treba sagledati šta je manje zlo. Jer, u politici nema savršenih. Da sam u teškoj nevolji, ranjen i očajan, znam da na vrata nikako ne bih pokucao Miru Tikiliju. Notxoru, možda, Filipu...

Neka vi je sa srećom.

Uostalom, mislim da treba bačiti prljavu atomsku na Marakanu

 

E, cigosi, pušite kurac! Krivična prijava na Lesora?! Kukate kao da su grpblja puna cigosa. (A ko ubi nam Harisa Brkića i Radojicu Nikčevića, prešjednika KKP? Zna se ko, onaj srpski otac koji nije podeo da mi makar košarkašku ligu šampiona osvojimo.) Pa ja više nadrljam u poslednjoj troli 29 kada se vraćam s poslednje projekcije u DKC-u il iKinoteci ili s Kolarca.) 

„Kalašnjikovom mu operišite koleno!“ „Zgazite ga kolima!“ Koji je tebi đavo, Gazzo? Ti si kô Crnogorac, pofališ serdara ali da ti nije više od koljena. Lična greška Kampacu je kao onaj slobodnjak za Zvezdu u derbiju 1991, ili crveni karton za Milka Đurovskog u Ljubljani 1990. Šipka, Čolić i ostali – zašto mi nismo njima kalašnjikovima vraćali? Ili posle 14. oktobra 2000? 

Cigosi su jedini navijači koji napadaju tuđe igrače i trenere. Nepisano je pravilo da napadaš samo svoje. Ako ubacujete šampone u autoače svojih seka persi, okej, ali napasti protivničke igrače na terenu je kanibalizam. Prljava atomska na Marakanu!

Uostalom, šta mi se danas desilo od crvenog autača.

BG 1573 BH neka crvena kola. Niakd nisam vozio Lamborđini a ni „peglicu“, pa ne znam koja je to rasa automobila.

Danas po kiši (ništa to nije, to je samo literarni opis stvarnosti) odem do frizerke, pto je samo jop jedan deo priprema za skorašnji artist rezidensi.

Prelazim ulicu, s ostrva koji deli dve trake silazim na kolovoz tek kada prođu vozila, jedan crvendać ide kao crevo, vuče se kao mrcina, kao da hoće da izvrši atentat na nekog na trotoraru, ide, vuče se, stane. Ja prelazim ulicu, dok stignem na pola te trake. Crvendać stane ispred levo, ja prolazim iza vozila, prilično iza ne TIK, kad on krene unazad, jer – sada je postalo jasno, merkao je mesto za parkiranje koje se upravo oslobađalo – ja u magnovenju odlučim da nastavim prema napred (najgore je vraćati se), i dođe do bliskog susreta, tako što sam se levom rukom (dsna držala kišobran) odbranio od haube.

Znači, vozači Beograda, Čačka i Srbije retko kada gledaju unazad kada voze u rikverc, njih taj deo prostora ne zanima. Srećom, nepovređen sam, osećaću potmulu bol u levom zapešću nekoliko meseci, ali nastavio sam brzim hodom do frizerke i štaviše imam novu frizuru, preživeo kao umetnik. Crknite. 

 

 

Milić Vukašinović kupuje brošure od Vojislava Šešelja fiskalne 1986. g. u Ravnoj Gori

 1. aprila 1986. godine na mitingu SDS u Ravnoj Gori Milić Vukašinović kupuje brošure od Vojislava Šešelja. 

1. aprila 1956. u zgradi Radio Beograda

 

Dana 1. aprila 1956. u studiju Radio Beograda (sleva na desno): Ljuba Didić, Mića Tatić, Toma Kuruzović a za klavirom Pavle Paja Minčić.

E, ovo je parazit! -- > Trougao tuge na pulse.rs

Kritika filma TROUGAO TUGE

Neću da ispravljam svoje tipfelere, dobro je i ovako. Na jednom forumu su me čak imitirali i namerno kucali s tipfelerima, jer to je bilo kul i in...