OSAMDESETE SU NOVE SEDAMDESETE
r.: Mihael Hers; ul.: Šarlot Gensbur, Noe Abila, Megan Nordam, Tibo Vanson, Emanuel Ber, Kito Rejon-Rihter,
U sredu sam – dok vezan kao sanska koza čekam paket s knjigama iz Norveške – pogledao 3 filma u Takvudu, „Noćne putnike“, „Munje: opet!“ i „Zločine budućnosti“. (Gle, umakoše mi „Zvezde u podne“, „Vrisak XXVII“, nekoliko B-horora i ne mogu da se setim šta sve nešto, baš sam se zaradio u poslednje vreme.) Prošetao sam se tipično uskršnjim ulicama grada (tipičnim posle tradicionalnog uskršnjeg grȁda /od 1996. je svaki Uksrs tak’i/), a na kioscima naslovi „Neočekivani sneg zakovao Srbiju“ i „Pukao dolar!“ Severnokorejska štampa je etalon profesionalizma.
Ja sam se u stvari spremio za šćer Endi Mekdauel, naime za „Zvezde u podne“, ali i ovo je pristojno. Najava filma je, kao što se tako često dešava, pogrešna: radnja se ne događa tokom samo jedne noći 1981. u nedelju na ponedeljak posle Miteranove pobede, pa da bude jedna domaćinska, autarhična verzija „Od sumraka do svitanja“. Ne, već je to samo tzv. „prolog“, s bučnim trumpetaškim proslavama na ulicama grada u stilu pobediJo Toma. Direktor fotografije Sebastijen Buhman je tokom filma dosledno koristio snimke načinjene „super-osmicom“ i „šesnaesticom“, da se ne bi razbacivale pare za kompjutersku imaginaciju kod rekonstrukcije epohe. Ta postizborna noć je zahtevala neke stare modele automobila na kamare i demodirane jakne i pantalone (možda je Bjela pripomogao) i to je to. Ali odmah sledi telop 1984. (a posle će biti i 1988) i znači reč je o toj šućmurastoj deceniji u kojoj se kukalo za sedamdesetima a nije se znalo da će devedesete biti još gore (naročito za istočni Balkan). Kada krene deo iz 1988. čuje se muzika koja je čak i u Franciji ružna kao Osma sednica i diferencijacija...
Hers je čedo Romera i ima tu naklonost za ljudske priče (koje ne moraju biti toliko tople) s proizvoljnim početkom a bez kraja, priče koje se sporo i „objektivno“ kotrljaju Parizom. Opet se podsetih zašto je bolje snimati film o prošlosti nego o budućnosti: predznanje gledalaca radi za film, to je kao koncert legendarnog benda na kome peva publika što se klati s upaljačima ili mobilnim telefonima, a muzičari tapšu rukama iznad glave. Film o budućnosti mora da ide ili u scenografiju tipa SF serija Space 1999 ili u retro distopiju, u kojoj se pojedine skalamerije čuvaju kao automobili u Kastrovoj Havani. Duh 1980-ih zapravo nismo ni videli; dnevne scene su lukavo snimljene po parkovima (a trava, klupe i drveće uvek izgledaju isto, to je i Puriša iskoristio u „Ustima punih zemlje“), ili noću, ili, pak, Buhman likove mudro snima u „amerikenu“ dok je iza njih mutna, akvarelska pozadina. Nisam proveravao ali mislim da je tako jeftino skroz odrađena epoha, bez kompjuterski generisanih slika. Čak se ni s muzikom nije preterivalo u tarantinovskom stilu, patriotski se čuju Džani Halidej i Žo Dasen, eh taj Dasen sa svojom poslednjom pesmom pre nego što je negde na Karibima poginuo od infarkta boreći se za starateljstvo posle razvoda od zle veštice. Na malom ostrvskom aerodromu mu je kovčeg na platformi kolica za prtljag skakutao kao kovčeg „dr Šumana“ (Oskar Verner) na kraju filma Brod ludaka Stenlija Krejmera...
Znači, posle one izborne noći, odmah se prebacujemo u 1984. Koja počinje s pesmom „Lojda Kola and Komoušnsa“ i to je poslednji trzaj dobre muzike te inače muzički ružne decenije s frizurama u stilu Miča Bjukenena i Zane, gde se samo recikliralo a gitarâ ni za lek. E, a izbori, jebote. Pobedio Miteran. Niko nije verovao. Vladimir Bakarić je u to vreme prognozirao ponovnu pobedu Destena i razotkrio da su Amerikanci „sprečili pobedu komunista u Italiji i Francuskoj posle II svetskog rata“. (To je tek desetak godina kasnije priznala sàma CIA.) Mi smo još bili pod utiskom Titove posete SAD 1978. kada su u TV studiju sedeli Karter i Tile, a Karter pita Tileta „Ako vas napadne SSSR da li želite da vas branimo?“, a pre toga Čajkanović je preveo njegove reči „...Amerika je pomogla da se ta država [SFRJ] stvori...“ I kakav je odgovor na Regana i Tačerovu bio ta pobeda Miterana, čoveče! Miteran, Palme, Trudo, finski predsednik (pamtim njegov recept za čorbu od krompira i praziluka ali ne i njegovo ime), Indira Gandi (Tito je na samrtnoj postelji upozorio Lazara Mojsova i Dolanca da ne napadaju Indiru što je mnogo bliska sa Brežnjevom), Malta je bila članica Pokreta nesvrstanih, brate, Španija mirno prešla iz frankizma i parlamentarnu demokratiju, Miteran uveo komuniste u vladu, makar nakratko... Kako je tada postojao duh zajedništva i solidarnosti na levici, čak se u velikoj meri i znalo šta je levica, ko je za radnike i sindikate a ko protiv, ne kao sada, kada je moderno govoriti „Left Is Dead“ kao za pank, čoveče, mogao si biti solidaran s Palestincima a da ne budeš automatski antisemita, Vanesa Redgrejv je mogla da u govoru posle primanja „Oskara“ osudi cionizam a da se prenos ne prekine. Govore Berlinguera su slušale stotine hiljade ljudi, Kariljo je bio fora, Marše samo ukras.
E, ali Hers nije hteo o politici, kud ja odoh? On je, rekoh, Romerovo čedo, pa mu je dao omaž tako što se na panou jednog bioskopa te 1984. godine vidi naslov Romerovog filma, premda je ekipa htela film Birdy Alana Parkera (igrom trejlerske sudbine Kejdž /koji je igrao omladinca u "Birdiju"/ u reklamama pre Munje pojavljuje se u nekom insertu kao Drakula, što je verovatno još jedno stripovsko sranje; umoran sam od njegovog ega više!).
Koja ekipa je htela da gleda Birdy, hoću li se ja napokon okrenuti filmu?! Znači, obična ljudska priča o majci dva tinejdžera. Ona iznenada ostaje samohrana jer je muž napušta i ostavlja bez sredstava, prepustio joj je „samo“ stančugu s dupleks sobičkom na tavanu višespratnice. Elizabet Devis (Šarlot Gensbur, pljunuti ćale) jeste cmizdravica većim delom filma, toliko cmolji da to liči na pasivno-agresivnu manipulaciju, muženje para od dobrodržećeg oca, na primer, i iskukavanja sitnih dobitaka i tešenja, ali onda nam kamera prikazuje njen ožiljak na desnoj dojci i shvatamo da je ona imala rak. To menja na stvari. Na kraju nam postane i simpatična. Njena dva tinejdžera su Matje (Kito Rejon-Rihter) i Džudit (Megan Nordam, u koju sam se do kraja filma zaljubio zbog tako lepog, posebnog osmeha). Ćerka je malo starija, ozbiljnija, što bi rekle naše prosvetarke, i politički angažovana na pravoj strani, a sin je bubuljičavi drkoš, koji s afrofrancuskim pajtašem samo misli na pičke. U obitelj na poziv majke u privremeni smeštaj dolazi i lutalica Talula (Noe Abita, pljunuta Vesna Pećanac iz mladih šezdesetosmaških dana, samo u gotik pank odori), verovatno narkomanka i istraumirana na svaki način. Likovi sina i te lutalice su grehota nedopisani, ili, još gore, plakatski dati kao u poučnom omladinskom filmu pod geslom „recite ne drozi“, dok je ćerka tajanstvena usamljenica, upadljivo bez dečka. Ama svi kritičari to hvale kao low key, tu nedopisanost jelte, a možda Hes „samo“ nije stigao i to da pokrije prateći kako se majka Elizabet bori na novom poslu koji konačno uspeva da zadrži.
A taj novi posao je da bude telefonistkinja u studiju tokom živog kontakt programa na radiju, koji tradicionalno ide u noći između nedelje i ponedeljka. Naslov tog programa je tako zgodno postao i naslov filma. Elizabet naime od muke napiše pismo čuvenoj voditeljki Vandi, pravo pismo, olovkom na papiru na kocke, čuvenu voditeljku to pismo dirne i eto zgodne radnje. Voditeljka je Emanuel Ber, teška nikotinska ovisnica, kontrol frik i teška u svakom pogledu. U filmu se puši kao kod Tarantina, čak je i tinejdžerima dozvoljen džeparac za pljugu, tada se smatralo da je duvan koristan, ne toliko kao uranijum, ali da se valja duvaniti, osobito uz konjačiće, smiruje i olakšava socijalizaciju. Majka sa cigaretom u ustima priprema toplu čokoladu sinu za doručak. Nikotin, bakelitni telefoni („dala sam mu broj tvoj kučnogtelefona, ne ljutuš se?!“), pojedini manijakalni slušaoci kriju broj tako što zovu iz – govornice (šta je to?)... I Elizabet čudom ostane na tom poslu svih tih godina koje film „pokriva“, stigne da ima i prolaznu afericu „u gnezdu“, a kada se zaposli i u biblitoeci na skraćeno radno vreme (jer mala je jedna plata), dođe joj generički lik, ljubimac pisane reči, smotani vitez kome ne smeta ožiljak posle operacije raka.
Lik Talule se pojavljuje i nestaje, više kao muzička pauza u govornom programu na radiju, njen lik je vizuelno čaroban, ali nije ni tamo ni ovamo, više je kao neko ko dolazi jednom godišnje na Noć veštica po slatkiše. Talula posluži kao seksualna učiteljica drkošu Matjeu, ali sve je to pomalo halmarkovski. Ne stignemo da se vežemo za nju, osim za spoljašnjost, a ona je tipična gotska lepojka koja nestaje u magli, iscepane mrežaste čarape, martinke, sister ov mersi luk, svastika Frankenštajnovog muža da presvisne od zavisti.
Na kraju sam ostao gladan osamdesetih, malo su bakelitni telefoni, bre, šta je tu dato od famoznog protoka vremena, osim, možda, samo možda, što Elizabet na kraju filma mora da proda stan (tako hoće muž, moraju da dele imovinu), jer prošlo je doba jeftinih stančugâ... Zapravo sam bio izmanipulisan, jer sam sa svojim predznanjem o 1980-im besplatno radio posao scenariste i još sam pošteno kupio ulaznicu. (Neću ja dočekati da mi neko dâ akreditaciju, pa da samo pokažem legitimaciju i kažem „Man of the Press!“ i šmugnem u salu, a cepačica karata me samo udivljeno gleda.)
No comments:
Post a Comment