Na našeg svetog Nikolu 2014, e-novine,com su mi objavili seriju putopisa, a među njima i ovaj nastavak koji je obuhvatao i susret s misterioznim doktorom Libigom, kraljem majoneza...
E-novine više ne postoje, samo su neki moji članci preneti na xxzmagazin.com, dočim se ovaj tekst o noći veštica sve donedavno nalazio na keširanoj zombi stranice e-novina, a sada više ni tamo. Ispražnjena skladišta...
Prenosim taj deo onako kako je bio objavljen ne e-novinama u tom nastavku od 19.XII. (Nastavak je inače u celini objavljen u mojim "beleškama" na FB, taj gonzo putopis je imao 5 ili 6 epizoda.)
Amsterdam, kao deo trulog Zapada koji je nepovratno potpao pod satanističku ikonografiju Holivuda i Pentagona, za čanak pasulja je prodao svoje autentične običaje i tradiciju i podao se luciferskom Halloween-u, potrošačkoj mamipari koja slavi smrt, kosture, užas, te kao čarobnom frulom zavodi pre svega mlade ljude da pod plaštom ismejavanja smrti (a za šta je barokni Danse Macabre bio primer još davno, zapravo poslednji evropski kosmopolitski krik) hrli u smrt, rečju, da obožava nihilizam.
Nametnuta veselost pod užasnim krinkama (kao Beograđani s nacrtanim metama po mostovima tokom 1999!), druženje s navodno prijaznim kosturima i vampirima, ta kao fol žurka pod neizrečenim geslom „zabavljaj se da ne budeš drugačiji od ostalih!“, to nametanje čudovišnih krabuljâ kao pionirskih marama, to rukovanje s kostima bog da prosti kao s čika Dolancom, čika Klintonom, kao sa državnicima „koji vole decu“, to je jedan put u – Veliko Ništa.
Ali nije bolje ni u Srbalja, kamo klanje crnog pevca na Svetog Mratu?! Nigde toga više nema, svuda Paja Patak i Noć Veštica. Bruka. Gledam te spodobe u amsterdamskom Poluksu (Cafe Pollux), kako se vesele po dužnosti i naručujem maredsous blond u flaši, što mi barmen, kao pravi profesionalac, donosi uz pripadajuću čašu od keramike, ali i on je, jadan, morao da obuče patetičnu crvenu uniformu ocvalog liftboja koji vozi goste u – Pakao. Cafe Pollux je ispunjen čudovičnim lutkama, u bašti se takođe nalaze kosturi u lalinskim i slavonskim belim hlačama, a jedna Korejanka je metnula plastične drakuline zube pa moli za slamku jer drugačije ne može da pijucka koktel. Kada sam poručio svoj drugi maredsous, Korejanka je zatražila pomoć od barmena – ne može da odlepi plastične zubeke. Dobila je neku tubu sa kremom, prišla je velikom ogledalu na malenom podijumu kafića i počela da maže desni i pravi pokrete rukom kao da se hladi. Svi su posetioci u tom kafiću tada imali neku masku, bio je dan kada mrtvi ne rade, bio je 1. novembar, rođendan mog tate.
(C
E-novine više ne postoje, samo su neki moji članci preneti na xxzmagazin.com, dočim se ovaj tekst o noći veštica sve donedavno nalazio na keširanoj zombi stranice e-novina, a sada više ni tamo. Ispražnjena skladišta...
Prenosim taj deo onako kako je bio objavljen ne e-novinama u tom nastavku od 19.XII. (Nastavak je inače u celini objavljen u mojim "beleškama" na FB, taj gonzo putopis je imao 5 ili 6 epizoda.)
Kako se Amsterdam podao luciferskom Halloweenu
Amsterdam, kao deo trulog Zapada koji je nepovratno potpao pod satanističku ikonografiju Holivuda i Pentagona, za čanak pasulja je prodao svoje autentične običaje i tradiciju i podao se luciferskom Halloween-u, potrošačkoj mamipari koja slavi smrt, kosture, užas, te kao čarobnom frulom zavodi pre svega mlade ljude da pod plaštom ismejavanja smrti (a za šta je barokni Danse Macabre bio primer još davno, zapravo poslednji evropski kosmopolitski krik) hrli u smrt, rečju, da obožava nihilizam.
Nametnuta veselost pod užasnim krinkama (kao Beograđani s nacrtanim metama po mostovima tokom 1999!), druženje s navodno prijaznim kosturima i vampirima, ta kao fol žurka pod neizrečenim geslom „zabavljaj se da ne budeš drugačiji od ostalih!“, to nametanje čudovišnih krabuljâ kao pionirskih marama, to rukovanje s kostima bog da prosti kao s čika Dolancom, čika Klintonom, kao sa državnicima „koji vole decu“, to je jedan put u – Veliko Ništa.
Ali nije bolje ni u Srbalja, kamo klanje crnog pevca na Svetog Mratu?! Nigde toga više nema, svuda Paja Patak i Noć Veštica. Bruka. Gledam te spodobe u amsterdamskom Poluksu (Cafe Pollux), kako se vesele po dužnosti i naručujem maredsous blond u flaši, što mi barmen, kao pravi profesionalac, donosi uz pripadajuću čašu od keramike, ali i on je, jadan, morao da obuče patetičnu crvenu uniformu ocvalog liftboja koji vozi goste u – Pakao. Cafe Pollux je ispunjen čudovičnim lutkama, u bašti se takođe nalaze kosturi u lalinskim i slavonskim belim hlačama, a jedna Korejanka je metnula plastične drakuline zube pa moli za slamku jer drugačije ne može da pijucka koktel. Kada sam poručio svoj drugi maredsous, Korejanka je zatražila pomoć od barmena – ne može da odlepi plastične zubeke. Dobila je neku tubu sa kremom, prišla je velikom ogledalu na malenom podijumu kafića i počela da maže desni i pravi pokrete rukom kao da se hladi. Svi su posetioci u tom kafiću tada imali neku masku, bio je dan kada mrtvi ne rade, bio je 1. novembar, rođendan mog tate.
This comment has been removed by a blog administrator.
ReplyDelete