- Imate li hranu u toj kesi, gospodine?! - upita me juče cepač karata pred projekciju "Maratonca", kao drugog filma u duplom programu u Kinoteci u Uzun Mirkovoj, ledenog i smogovitog 3. januara.
- Molim? - upitam, jer nisam dobro čuo i još nisam siguran da li je rekao "hranu" ali, posle nekoliko ponovljenih pitanja, priznadoh.
- Knedle sa šljivama... ali neću sada da ih jedem!?!
- Ovo je zgrada pod zaštitom države, nije dozvoljeno unošenje hrane...
- Mogu da ostavim kesu napolju - kažem ja...
- Ma uđite, samo da znate da je ovo zgrada pod zaštitom države...!
Unutra već počeo "Maratonac", crno-beli snimci Abebe Bikile i Pavla Nurmija se kao "tok svesti" mešaju s neuspešnim treningom Bejba Livija, to jest Dastina Hofmana, a ja sam u mislima s mojim knedlama sa šljivama, koje sam kao seljak uneo u zaštićeni spomenik kulture, i pitam se: da nisam zaista isprljao taj hram kulture?! Naime, tokom prethodnog filma, "Betsi", metnuo sam kesu na sedište do mene zajedno s vetrovkom. Na tom susednom sedištu uočio sam nekakvu oker mrljicu, ali ona je tu stajala (sedela, da budemo precizni, reč je o stolici) pre nego što sam ja ušao u dvoranu (i to prvi put od otvaranja zgrade, ostao sam veran podrumu u Kososvkoj...). Da li je cepač karata to povezao sa mnom kada je obavio rutinsku inspekciju pre sledećeg filma? Hofman vadi štopericu i razočarava se u vreme, dok ga u paranoično urađenoj sekvenci nekakav konkurent, džogerski sabrat, podjebava i izaziva na takmičenje. A možda su uparene knedle procurile kroz donji deo kese?! Smesta spustim kesu na pod kinoteke i opipam rukom ovo drugo sedište pored mene (nisam naime seo u isti red, sala je sada punija). Ništa masno ili vlažno ne napipavam. Sagnem se da opipam kesu na podu. Ma ne, ništa nije procurilo. Kako je cepač karata samo mene uzeo na zub, toliki ljudi su ušli s ruksacima i kesama, boga mu poljubim...?!
A knedle su inače iz, prošle godine otvorene, knedlaonice Ferdinand u Cara Lazara 19, i sa zadovoljstvom ih besplatno reklamiram i želim im da požive, a budući da sada imaju već tri (3) filijale, to će se možda i ostvariti. Naime, rešio sam da pre duplog programa u Kinoteci kupim knedličke i madlene u pekari odnosno patiseriji u Kosovskoj, ali one se sve ispostaviše zatvorene prve nedelje januara, a tada se setim "Ferdinanda", koji mi obično nije usput, ali sada jeste bio, na putu do Uzun Mirkove. I gle, oni su otvoreni, moje knedle sa šljivama nisu imali odmah, ali sam bio srećan što sam mogao da se ogrejem kod njih dok nije stigla sledeća tura...
I tako, s vrućim knedlama (ljubazna devojka je čak metnula salvete preko njih pre nego što je zatvorila kutije: "da se ne upare, jer su vruće!") opet na studeno smogovsko veče, pravac Kinoteka.
Pod zaštitom države... Majku mu... Dobro je da se ne izuvam...
A sada, napokon, o filmovima.
(1978, r: Denijel Petri)
"Sumrak bogova" sreće "Velikog Getsbija" a u mekoj pornićarskoj verziji sa šmekom Silvije Kristel.
Ako se kaže da je film rađen po romanu Harolda Robinsa, koji je učestvovao i kao šef producentske ekipe, sve je jasno. Robins je muška Džeki Kolins, ili tenesivilijamsovska i tetkinska verzija Lorensa Darela. Uzalud je ovde tražiti paralele sa Stendalovim romanom "Crveno i crno" ili s "Kovačima lažnog novca" Andrea Žida: za Robinsa se, naime, a mnogo pre Fukujame, dogodio kraj istorije, karte su u socijalnom pogledu podeljene onda kada su prvi očevi-magnati velikih bogataških familija zgrnuli početni kapital, a posle toga su na delu samo dekadencija, krunjenje, starenje i smrt. A na tom putu u propast treba što više uživati. Političari, državni službenici, jednako kao i sirotinja raja u vidu posluge i najamnih radnika (makar oni bili i "stručnjaci", štaviše naučnici), samo su epizodisti, manje ili više plaćeni (češće manje nego više) i jedva da su dostojni toga da im se zapamti ime. Familija, to je ono što je važno. A otac porodice uvek hoće i jare i pare, i naslednici mu nikada nisu dovoljno dobri.
Odmah s najavne špice zapljusne nas očaravajuća simfonijska muzika Džona Berija. On je sam matori prdonja, veliki jebač i nikad nedojebani natapirani keša, kome se kita nije spuštala od swinging sixties (video golu Džejn Birkin, što bi rekao Vučela), umočio je taj čika u mnoge glumice i starlete (koje nije pitao za krštenicu, jer se tada to nije ni pitalo) i mora da je bio naročito nadahnut da sklada glazbu za ovaj film. Zaplet je začuđujuće smislen, razrađen i - nenamerno - proročanski ekološki i politički tačan da bi ga i Greta podržala a Tramp napao. Olivije je u tom trenutku imao dve vrste raka i već je bio obogaljen degenerativnim artritisom, pa je snimao sve i svašta da bi naslednicima obezbedio kakvo-takvo nasledstvo (sve suprotno od likova iz ovakvih filmova), tako da je ovde pristao da igra jebežljivog dedu sa smešnim južnjačkim akcentom. (Gle, terapije su bile efikasne, pa je poživeo još petnaestak godina zaradivši usput dosta para i odglumivši desetak najgorih uloga u karijeri. Telo mu se deformisalo: noge, kao Đurđevi stupovi naših penzionerki, prsti, kao reumatični pipci veštice koja bi da ispeče Ivicu i Maricu u rerni, donja vilica oklembešena kao kod izlapelog Bila Klintona, ali - te oči, to lice, taj glas, attitude, energija. I takav je imao najveći honorar i bio prvi na najavnim špicama filmova, pa makar izgovorio samo jednu rečenicu.) Film počinje kao u nekoj mini-seriji Džeki Kolins, s trkama ludih bolida i s nesrećom favorita Anđela Perina, to sve u direktnom TV prenosu prati Hardeman senior (Olivije), koji iz invalidskih kolica urgira komičnim južnjačkim akcentom: "Pronađite gde mu je bolnica i dovedite mi ga!"
Zaplet onda ide ovako: deda hoće da napravi narodna kola, ali ekološka, na gasnu turbinu, jer on zna da će nafta da presuši. "Samo su dva čoveka napravila narodna kola, Ford je stvorio 'Model T', a onaj ludi nesrećnik Hitler je napravio folksvagen. Ja ću da napravim treći! Ali moram da krijem od moga unuka, Hardemana III, pa ćemo bajagi da pravimo trkaća kola kao paravan a ti si bajagi vozač tih trkaćih kola, a u potaji ima da mi dizajniraš gasna kola za narod, povezaću te s mojim inženjerom...! Hoćeš?!" - to on za doručkom pita Anđela Perina kome je obezbedio najbolju negu posle one nesreće.
A Anđelo Perino je mladi Tomi Li Džons, tada s mnogo, mnogo kose i manje brazdi po licu.
I možda on ne bi ni 'teo, ali u ranu zoru video je golu unuku Betsi, po kojoj će ta kola da se nazovu kada budu gotova. Ketlin Beler se za tu priliku cela skinula gola i pokazala žbun i lepe sise pre nego što je ušla u bazen, a Tomi Li Džons u off-u na balkonu gleda i smeška se, s friškim zavojima oko rebara...
Pomoću nekolikih flešbekova u 1931.-vu i još nekoliko predratnih godina (sadašnjost filma je u 1975.-oj), mi saznajemo da je sin Hardemana seniora (bio) homoseksualac i šonja. On je oženjen prelepom ženom (Ketrin Ros), na koju se pali i ćale i koju čak i smuva, između ostalog i zato što je žena nezadovoljna muževljevim prečestim odsustvima. Sin slabić izvršava samoubistvo a tom činu svedoči njegov tek probuđeni petogodišnji sin, koji zatim otrči u sobu kod majke i zatekne je kako spava u zagrljaju - dede!
Ova scena je sablaznila Džina Siskela, jednog od dve tada dežurne babuskere (druga je Rodžer Ebert), koje su ubrzo zatim mahale svojim suknjetinama i siktale na serijal "Petak 13.-ti" i uopšte "loš položaj ženskinja" u savremenom a napose stravoužasnom filmu, otprilike onako kako danas kritičarka Nađa Bobičić negoduje zbog lošeg položaja ženskih likova u balkanskoj prozi.
Ali nije bila bezrazložna, ta scena, opalila je pri kraju filma, jer se pokazalo da unuk - Robert Dival kao agilni, sposobni izvršni direktor i de fakto šef čitave imperije - to nije zaboravio i čekao je priliku da se osveti.
Dok se ne dođe do kraja (u kome se sve vrti oko deonica i glasanja na upravnom odboru, što je omiljena neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar kod Džeki Kolins i tolikih drugih sapunskih pisaca i scenarista), ima mnogo seksa i meke erotike (pa čak i jedna odlična car chase scena), s čestim preletavanjima (da upotrebim aktuelan politički termin) iz kreveta u krevet u stilu sapunske opere i s jednako tako mehurastom ljubomorom, koja, znači, ne dovodi do ubistava kao u "Skupljačima perja" ili današnjim crnim hronikama u našoj štampi. Lesli-En Daun, Ketlin Beler, Ketrin Ros, Džejn Aleksander su polečile rane tolikih erotomanskih prdonja u ovom filmu a i gledalaca u bioskopima tog doba. Setio sam se i poslednjeg filma Elije Kazana "Aranžman" (po sopstvenom romanu), ali ovde je zahvat malo manje ambiciozan, manje parče epohe se zagrabilo i flešbekovi su ograničeniji, pa je "Betsi" zato pregledniji.
Anđelo Peri je inače unuk Hardemanovog starog saradnika i pajtosa iz 1930-ih. Otud, kao što rekoh na početku, ič nema socijalne "poruke", a kamoli nekog "uspona merdevinama društvenog i ekonomskog statusa": sve ima da ostane u familiji. Autsajderima sleduje u vrh glave velikodušan (jednokratan) bakšiš, ali pristup u kap i seme - e, to jok. (Telohranitelji su devetsto sedamdesetih, posle otmice Pola Getija, bili pronašli jedan način: da napumpaju cenjene klijentkinje, ali i tome se našao lek /kako je otkrio Salman Ruždi u "Klovnu Šalimaru"/). Film je seksistički do jaja. Žene nemaju apsolutno nikakvu drugu ulogu osim da budu lepe, okupane, namirisane, negovane, odevene u svilu i kadifu, štikle, krzno i baršun, a zatim da budu po muškarčevoj zapovesti hitro razodevene i potom opet odevene. One su hrana i pogonsko gorivo muškom egu, one su doping za njihov poslovni uspeh, to jest - profit. Ovo je B-film u svakom pogledu, ali ga vade ozbiljna, proročanska tema (iako najverovatnije bez dobre/zle namere) i sočna muzika Džona Berija.
U zlatno vreme FEST-a film je bio povezan s književnošću utoliko što su naši porodični časopisi sve velike filmske hitove zasnovane na bestselerima pratili objavljujuću te romane u nastavcima. Poslednji roman Agate Kristi je bio objavljivan u nastavcima, "Koma" Majkla Krajtona (koji se tada valjda zvao Kričton), "Maratonac", "Isijavanje", pa onda romani Marija Puza i friških dobitnika Nobelove nagrade (Belou, Singer...). Koji porodični časopisi? Neću da kažem. Jedan od njih je imao tradicionalnu novogodišnju nagradnu igru za čitaoce: objavljivali su ukusno odabran krimić iz "Misteri magazina Elerija Kvina" a čitaoci su dopisnicama (!!) glasali da pogode ko je počinilac. E, u toj atmosferi je i sam roman Vilijama Goldmana u nastavcima bio horor, onaj opis bušenja zubne pulpe bio je strava, i čak je delovao strašnije na stranicama časopisa nego na velikom platnu (što inače ne bi trebalo, jer je reč uvek slabija od slike). I danas pamtim neke rečenice iz tog romana, premda sada zvuče tipično palp: "znao je da je polomio šaku" (kada Dok Livi /Roj Šajder/ udari ubicu Čena u sobi pariskog hotela), ili, opet, "znao je da mu nema spasa" (kada Kristijan Zel /Lorens Olivije/ ubode Doka Livija u stomak nožem montiranm na ručni zglob). Ima mnogo toga što likovi "odmah znaju", bezmalo kao u romanu Svetlane Velmar-Janković o Karađorđu. I tada i sada mi je bilo krivo što je najsimpatičniji lik, Dok Livi, tako rano ubijen. A tokom gledanja me je, pak, impresionirala montaža u onim delovima kada je pomenuti Dok, ideal starijeg zaštitničkog brata (zar ne bismo svi želeli jednog takvog?), još bio živ. Ona scena s podmetnutom bombom u dečijim kolicima na pariskom buvljaku - u duhu evropskog pop art filma 1960-ih - bila je praznik za oči, sa sve simpatično gadljivom - skoro pa kameo - pojavom večnog francuskog epizodiste kvarnih zuba, Žaka Marina, francuskog M. Emeta Uolša, u ulozi Leklerka. (Marin je mnogo snimao za Amerikance 1960-ih, a svi ga verovatno pamte po filmovima "Šarada" Stenlija Donena i potcenjenom Vajlerovom samooslobodilačkom uratku "Kako ukrasti milion dolara".) Pa zatim paranoična scena s fudbalskom loptom i nedefinisanom (nagovorenom da mu smesti?) koleginicom Nikol po izlasku s opere - kako sam to voleo. Film me je očarao, a majka se u to vreme brinula da li će on i "Isijavanje" možda biti "preteški" za mene.
Kada danas čitam ondašnje kritike (koje u to vreme nisam ni mogao da pratim a nisu me ni interesovale), čudi me gotovo jednoglasna tupost i ujedinjenje gomile u potrazi za "nelogičnostima" i neobjašnjenim rukavcima priče. Koji su to debili od kritičara bili, jebote!
A Šlezinger, genije. Posle početne briljantne montaže pa sve do ubistva Doka Livija i scene mučnog ispitivanja neposredno posle, koja scena je završena fenomenalnim stavljanjem pokojnika u forenzičarsku vreću - ZIIIIP, ZIP.ZIIIIIIIIIP...
...ton iz off-a preko lica Dastina Hofmana, posle tog grandioznog početka, dakle, sledi otplaćivanje duga scenariju, koji mora da "ispoštuje" Goldmanovu preopširnost plus maskiranje palpa jevrejskom i antimaakrtijevskom notom, a onda opet sledi dragulj na kraju: u 47.-oj ulici, u ulici draguljara, ne kvazidokumentaristički već doslovno dokumentaristički, Šlezinger snima zbunjena lica prolaznika koji očigledno nemaju pojma da se snima film dok Lota Andor-Palfi, ta čudesna starica, prepoznaje "belog anđela" i viče: "ZEL, ZEL, ZEEEEL, zaustavite ga pre nego što ode!", pa kada Fred Statman, koji (iako daleko mlađi od uloge) igra jednog od draguljara, bivšeg logoraša, sustigne Zela - a tu treba pomenuti i Olivijea koji igra uplašenog, uzdrmanog Zela, ali ipak proračunatog i hladnokrvnog - to je tako neodoljivo užasno lepo da gledalac poželi da i sam potrči da hvata ratnog zločinca. To je ona šlezingerovska montaža, koja može da podseti na pekinpovsku alkoholisanu i "prljavu" montažu iz "Pasa od slame" i "Divlje Horde", ali je ipak uglađenija, palatabilnija i više popartovska. Kada sam već kod toga, valja spomenuti i početak "Maratonca", onu svađu Lua Gilberta i Bena Dove (Rozenbaum odnosno Klaus Zel) pre nego što udare u cisternu s gorivom. I tu, kao i u sceni s podmetnutom bombom na pariskom buvljaku, možemo videti cheat cut: automobili koji gore svuda su - prazni, ali ko to primećuje osim frikova. Onaj dokumentaristički pristup, ljudi koji posmatraju pločnike s prozora, žena s viklerima koja zagrize jabuku na primer, starac u kolicima na terasi koji svedoči napadu na Doka Livija ali mu niko ne veruje, vreva nevjorških ulica na kojima niko ni na koga ne obraća pažnju, pa to je divno, kao kada Klod Leluš beleži puls Istanbula...
Budući da mi metodski glumci sve više idu na živce, pomenuću onu anegdotu, bez obzira što je svi znaju i bez obzira što ju je lično Hofman demantovao (premda je sačekao da Olivije umre): dođe Hofman na snimanje mučenja na zubarskoj stolici, a Olivije ga pita: "Je li sine, što si tako prop'o?" Hofman odgovara: "To je za ulogu, čiča, namerno nisam spavao da bih izgledao izmučeno!" A Olivije pita: "Pa što ne probaš da glumiš, lakše je?!" E, posle mnogaja ljeta Hofman rešio da to demantuje (ili izdemantuje, kako bi rekli na nekim drugim blogovima) pa objašnjava: "ma jok, nisam namerno bdeo, već me mučila nesanica zbog razvoda, imao sam emocionalne probleme". Neka mu bude.
edit: "Is it safe?!" Nekada je publika reagovala u sceni na koledžu kada Hofman kao student prećuti da zna odgovor na pitanje ko je autor onog citata o hiperprodukciji doktora istoričara, njegovo likovanje je bilo praćeno smehom, a isto tako i njegovi odgovori na pomenuto pitanje. "Da, savršeno je bezbedno, ič ne morate da brinete!" a kada Olivije opet, ali sada živnuo i s trunkom nade, pita "Is it safe (really)?!", Hofman proba: "Ne, uopšte nije bezbedno, ako ne budete oprezni može da nastane pačaris!", na šta se Olivije opet smrkne, e nekada se publika smejala, a sada je ništa ne može dirnuti i zasmejati, osim valjda Džokera...
- Molim? - upitam, jer nisam dobro čuo i još nisam siguran da li je rekao "hranu" ali, posle nekoliko ponovljenih pitanja, priznadoh.
- Knedle sa šljivama... ali neću sada da ih jedem!?!
- Ovo je zgrada pod zaštitom države, nije dozvoljeno unošenje hrane...
- Mogu da ostavim kesu napolju - kažem ja...
- Ma uđite, samo da znate da je ovo zgrada pod zaštitom države...!
Unutra već počeo "Maratonac", crno-beli snimci Abebe Bikile i Pavla Nurmija se kao "tok svesti" mešaju s neuspešnim treningom Bejba Livija, to jest Dastina Hofmana, a ja sam u mislima s mojim knedlama sa šljivama, koje sam kao seljak uneo u zaštićeni spomenik kulture, i pitam se: da nisam zaista isprljao taj hram kulture?! Naime, tokom prethodnog filma, "Betsi", metnuo sam kesu na sedište do mene zajedno s vetrovkom. Na tom susednom sedištu uočio sam nekakvu oker mrljicu, ali ona je tu stajala (sedela, da budemo precizni, reč je o stolici) pre nego što sam ja ušao u dvoranu (i to prvi put od otvaranja zgrade, ostao sam veran podrumu u Kososvkoj...). Da li je cepač karata to povezao sa mnom kada je obavio rutinsku inspekciju pre sledećeg filma? Hofman vadi štopericu i razočarava se u vreme, dok ga u paranoično urađenoj sekvenci nekakav konkurent, džogerski sabrat, podjebava i izaziva na takmičenje. A možda su uparene knedle procurile kroz donji deo kese?! Smesta spustim kesu na pod kinoteke i opipam rukom ovo drugo sedište pored mene (nisam naime seo u isti red, sala je sada punija). Ništa masno ili vlažno ne napipavam. Sagnem se da opipam kesu na podu. Ma ne, ništa nije procurilo. Kako je cepač karata samo mene uzeo na zub, toliki ljudi su ušli s ruksacima i kesama, boga mu poljubim...?!
A knedle su inače iz, prošle godine otvorene, knedlaonice Ferdinand u Cara Lazara 19, i sa zadovoljstvom ih besplatno reklamiram i želim im da požive, a budući da sada imaju već tri (3) filijale, to će se možda i ostvariti. Naime, rešio sam da pre duplog programa u Kinoteci kupim knedličke i madlene u pekari odnosno patiseriji u Kosovskoj, ali one se sve ispostaviše zatvorene prve nedelje januara, a tada se setim "Ferdinanda", koji mi obično nije usput, ali sada jeste bio, na putu do Uzun Mirkove. I gle, oni su otvoreni, moje knedle sa šljivama nisu imali odmah, ali sam bio srećan što sam mogao da se ogrejem kod njih dok nije stigla sledeća tura...
I tako, s vrućim knedlama (ljubazna devojka je čak metnula salvete preko njih pre nego što je zatvorila kutije: "da se ne upare, jer su vruće!") opet na studeno smogovsko veče, pravac Kinoteka.
Pod zaštitom države... Majku mu... Dobro je da se ne izuvam...
A sada, napokon, o filmovima.
THE BETSY
(1978, r: Denijel Petri)
"Sumrak bogova" sreće "Velikog Getsbija" a u mekoj pornićarskoj verziji sa šmekom Silvije Kristel.
Ako se kaže da je film rađen po romanu Harolda Robinsa, koji je učestvovao i kao šef producentske ekipe, sve je jasno. Robins je muška Džeki Kolins, ili tenesivilijamsovska i tetkinska verzija Lorensa Darela. Uzalud je ovde tražiti paralele sa Stendalovim romanom "Crveno i crno" ili s "Kovačima lažnog novca" Andrea Žida: za Robinsa se, naime, a mnogo pre Fukujame, dogodio kraj istorije, karte su u socijalnom pogledu podeljene onda kada su prvi očevi-magnati velikih bogataških familija zgrnuli početni kapital, a posle toga su na delu samo dekadencija, krunjenje, starenje i smrt. A na tom putu u propast treba što više uživati. Političari, državni službenici, jednako kao i sirotinja raja u vidu posluge i najamnih radnika (makar oni bili i "stručnjaci", štaviše naučnici), samo su epizodisti, manje ili više plaćeni (češće manje nego više) i jedva da su dostojni toga da im se zapamti ime. Familija, to je ono što je važno. A otac porodice uvek hoće i jare i pare, i naslednici mu nikada nisu dovoljno dobri.
Odmah s najavne špice zapljusne nas očaravajuća simfonijska muzika Džona Berija. On je sam matori prdonja, veliki jebač i nikad nedojebani natapirani keša, kome se kita nije spuštala od swinging sixties (video golu Džejn Birkin, što bi rekao Vučela), umočio je taj čika u mnoge glumice i starlete (koje nije pitao za krštenicu, jer se tada to nije ni pitalo) i mora da je bio naročito nadahnut da sklada glazbu za ovaj film. Zaplet je začuđujuće smislen, razrađen i - nenamerno - proročanski ekološki i politički tačan da bi ga i Greta podržala a Tramp napao. Olivije je u tom trenutku imao dve vrste raka i već je bio obogaljen degenerativnim artritisom, pa je snimao sve i svašta da bi naslednicima obezbedio kakvo-takvo nasledstvo (sve suprotno od likova iz ovakvih filmova), tako da je ovde pristao da igra jebežljivog dedu sa smešnim južnjačkim akcentom. (Gle, terapije su bile efikasne, pa je poživeo još petnaestak godina zaradivši usput dosta para i odglumivši desetak najgorih uloga u karijeri. Telo mu se deformisalo: noge, kao Đurđevi stupovi naših penzionerki, prsti, kao reumatični pipci veštice koja bi da ispeče Ivicu i Maricu u rerni, donja vilica oklembešena kao kod izlapelog Bila Klintona, ali - te oči, to lice, taj glas, attitude, energija. I takav je imao najveći honorar i bio prvi na najavnim špicama filmova, pa makar izgovorio samo jednu rečenicu.) Film počinje kao u nekoj mini-seriji Džeki Kolins, s trkama ludih bolida i s nesrećom favorita Anđela Perina, to sve u direktnom TV prenosu prati Hardeman senior (Olivije), koji iz invalidskih kolica urgira komičnim južnjačkim akcentom: "Pronađite gde mu je bolnica i dovedite mi ga!"
Zaplet onda ide ovako: deda hoće da napravi narodna kola, ali ekološka, na gasnu turbinu, jer on zna da će nafta da presuši. "Samo su dva čoveka napravila narodna kola, Ford je stvorio 'Model T', a onaj ludi nesrećnik Hitler je napravio folksvagen. Ja ću da napravim treći! Ali moram da krijem od moga unuka, Hardemana III, pa ćemo bajagi da pravimo trkaća kola kao paravan a ti si bajagi vozač tih trkaćih kola, a u potaji ima da mi dizajniraš gasna kola za narod, povezaću te s mojim inženjerom...! Hoćeš?!" - to on za doručkom pita Anđela Perina kome je obezbedio najbolju negu posle one nesreće.
A Anđelo Perino je mladi Tomi Li Džons, tada s mnogo, mnogo kose i manje brazdi po licu.
I možda on ne bi ni 'teo, ali u ranu zoru video je golu unuku Betsi, po kojoj će ta kola da se nazovu kada budu gotova. Ketlin Beler se za tu priliku cela skinula gola i pokazala žbun i lepe sise pre nego što je ušla u bazen, a Tomi Li Džons u off-u na balkonu gleda i smeška se, s friškim zavojima oko rebara...
Pomoću nekolikih flešbekova u 1931.-vu i još nekoliko predratnih godina (sadašnjost filma je u 1975.-oj), mi saznajemo da je sin Hardemana seniora (bio) homoseksualac i šonja. On je oženjen prelepom ženom (Ketrin Ros), na koju se pali i ćale i koju čak i smuva, između ostalog i zato što je žena nezadovoljna muževljevim prečestim odsustvima. Sin slabić izvršava samoubistvo a tom činu svedoči njegov tek probuđeni petogodišnji sin, koji zatim otrči u sobu kod majke i zatekne je kako spava u zagrljaju - dede!
Ali nije bila bezrazložna, ta scena, opalila je pri kraju filma, jer se pokazalo da unuk - Robert Dival kao agilni, sposobni izvršni direktor i de fakto šef čitave imperije - to nije zaboravio i čekao je priliku da se osveti.
Dok se ne dođe do kraja (u kome se sve vrti oko deonica i glasanja na upravnom odboru, što je omiljena neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar kod Džeki Kolins i tolikih drugih sapunskih pisaca i scenarista), ima mnogo seksa i meke erotike (pa čak i jedna odlična car chase scena), s čestim preletavanjima (da upotrebim aktuelan politički termin) iz kreveta u krevet u stilu sapunske opere i s jednako tako mehurastom ljubomorom, koja, znači, ne dovodi do ubistava kao u "Skupljačima perja" ili današnjim crnim hronikama u našoj štampi. Lesli-En Daun, Ketlin Beler, Ketrin Ros, Džejn Aleksander su polečile rane tolikih erotomanskih prdonja u ovom filmu a i gledalaca u bioskopima tog doba. Setio sam se i poslednjeg filma Elije Kazana "Aranžman" (po sopstvenom romanu), ali ovde je zahvat malo manje ambiciozan, manje parče epohe se zagrabilo i flešbekovi su ograničeniji, pa je "Betsi" zato pregledniji.
Anđelo Peri je inače unuk Hardemanovog starog saradnika i pajtosa iz 1930-ih. Otud, kao što rekoh na početku, ič nema socijalne "poruke", a kamoli nekog "uspona merdevinama društvenog i ekonomskog statusa": sve ima da ostane u familiji. Autsajderima sleduje u vrh glave velikodušan (jednokratan) bakšiš, ali pristup u kap i seme - e, to jok. (Telohranitelji su devetsto sedamdesetih, posle otmice Pola Getija, bili pronašli jedan način: da napumpaju cenjene klijentkinje, ali i tome se našao lek /kako je otkrio Salman Ruždi u "Klovnu Šalimaru"/). Film je seksistički do jaja. Žene nemaju apsolutno nikakvu drugu ulogu osim da budu lepe, okupane, namirisane, negovane, odevene u svilu i kadifu, štikle, krzno i baršun, a zatim da budu po muškarčevoj zapovesti hitro razodevene i potom opet odevene. One su hrana i pogonsko gorivo muškom egu, one su doping za njihov poslovni uspeh, to jest - profit. Ovo je B-film u svakom pogledu, ali ga vade ozbiljna, proročanska tema (iako najverovatnije bez dobre/zle namere) i sočna muzika Džona Berija.
MARATONAC
(1976, r. Džon Šlezinger)
Kada danas čitam ondašnje kritike (koje u to vreme nisam ni mogao da pratim a nisu me ni interesovale), čudi me gotovo jednoglasna tupost i ujedinjenje gomile u potrazi za "nelogičnostima" i neobjašnjenim rukavcima priče. Koji su to debili od kritičara bili, jebote!
A Šlezinger, genije. Posle početne briljantne montaže pa sve do ubistva Doka Livija i scene mučnog ispitivanja neposredno posle, koja scena je završena fenomenalnim stavljanjem pokojnika u forenzičarsku vreću - ZIIIIP, ZIP.ZIIIIIIIIIP...
Budući da mi metodski glumci sve više idu na živce, pomenuću onu anegdotu, bez obzira što je svi znaju i bez obzira što ju je lično Hofman demantovao (premda je sačekao da Olivije umre): dođe Hofman na snimanje mučenja na zubarskoj stolici, a Olivije ga pita: "Je li sine, što si tako prop'o?" Hofman odgovara: "To je za ulogu, čiča, namerno nisam spavao da bih izgledao izmučeno!" A Olivije pita: "Pa što ne probaš da glumiš, lakše je?!" E, posle mnogaja ljeta Hofman rešio da to demantuje (ili izdemantuje, kako bi rekli na nekim drugim blogovima) pa objašnjava: "ma jok, nisam namerno bdeo, već me mučila nesanica zbog razvoda, imao sam emocionalne probleme". Neka mu bude.
edit: "Is it safe?!" Nekada je publika reagovala u sceni na koledžu kada Hofman kao student prećuti da zna odgovor na pitanje ko je autor onog citata o hiperprodukciji doktora istoričara, njegovo likovanje je bilo praćeno smehom, a isto tako i njegovi odgovori na pomenuto pitanje. "Da, savršeno je bezbedno, ič ne morate da brinete!" a kada Olivije opet, ali sada živnuo i s trunkom nade, pita "Is it safe (really)?!", Hofman proba: "Ne, uopšte nije bezbedno, ako ne budete oprezni može da nastane pačaris!", na šta se Olivije opet smrkne, e nekada se publika smejala, a sada je ništa ne može dirnuti i zasmejati, osim valjda Džokera...
No comments:
Post a Comment