WAKE UP (2023 French/Canadian film)

r.: RKSS Roadkill Superstars, to jest: Anuk Visel, Fransoa Simar, Joan-Karl Visel; ul.: Turlog Konveri, Beni O. Artur, Žaklin More, Tom Guld, Ajdan O’Her

.

Evo još jednog indi horora, kempa na slešer žanr, melema za dušu, bez suvišnog filozofiranja – štaviše vrhunsku caku, koju su kolektivci metnuli u sâm uvod, niko nije ni uočio – prelazi se bez daljeg na kokanje antipatičnih pripadnika Generacije Z. Film potpisuje  tzv.  "Kolektiv", trio šaljivdžijâ čiji mi se cenjeni Turbo Kid nije dopao jer ne mogu da se uživim u klinačku dušu ni mrtav, ali sam voleo Summer of 84, koji se pak nije dopao festivalskim tetkama.  

Pomenuh caku koju niko da primeti, e --> ona se sastoji u tome da se grupa klimatskih aktivista, rešena da vandalizuje salon nameštaja jerbo se on proizvodi od skupocenog drveća iz Kišnih šuma, suočava s opasnim introvertom, kome je opsesija  —  primitive hunting u divljini. Došli su mečki na rupu. Taj, inače bucmasti čuvar Kevin (još jedna dosetka, jer film zaista liči na Home Alone hard core za odrasle), u tumačenju odličnog Turloga Konverija, na prvi pogled deluje opasno poremećeno i većina kritičara ga proglašava ludakom, ali dajmo nemojmo: on je samo duševni incel, zgađen nad ponašanjem omladine koja zajebava ljude na ulicama i samo bulji u mobilne telefone. Čoveku je potrebna samo ženska ruka, da mu izdrka, opere čarape i podgreje gotovo jelo u mikrotalasnoj, pa da vidite kakav će to batica da bude, a vi, kao, jebete redovno, jes’ kurac jebete, nemojte da kenjate.

Zaplet je fe-no-me-na-lan: grupa aktivista iz pomenute generacije koristi priliku da se pre isteka radnog vremena posakriva kud koji – ispod kreveta, iza paravana, u veceu... – u salonu nameštaja, a poneli su džigerice, krvi i kakice i sprejeva da opogane lepe Marlesove kujne i Slovenijales regale podvučeno žutim i tako to.

Ali, dva čuvara, dva brata su ostala preko noći. Onaj pomenuti Kevin umalo nije dobio otkaz (jer je nekog odvratnog klinca vukao za uši), međutim njegov artikulisaniji brat Džek (Ajdan O’Her) šonjasti alkos, ubedi šefa da im oprosti. Cena – da preuzmu i noćnu smenu. Ali Kevin je još pre nekoliko meseci uplatio izlet za takmičenje u “primitivnog lovu”, a ne zna se kada će opet da skupi pare za takvu priliku! Tako da je veoma nadrndan što mora da se liši jedinog zadovoljstva...

I eto horora koji greje dušu i telo: klimatski aktivisti treba da postradaju od ljubitelja luka i strele i kamene sekire, Tunga je mala maca.

U početku se upoznajemo s tim klincima i priznajem da se nisam mnogo trudio da pohvatam ko je ko, ima tu i neki šonja koji se plaši, ima vođa ekipe – crnac – koji muva jednu ribu, ali svi odreda su imućni, razmaženi, leba im ne fali, jakna im je skuplja od celokupnog mog garderobnog parka, jedna patika im košta koliko moja tromesečna plata, ne razumem se u njihovu mjuzu, brate --> kolji, Kevine, šta čekaš! Ruka ti se pozlatila.

Salon nameštaja sa sve magacinom i svim drangulijama u njemu pruža obilje mogućnosti za originalne dekapitacije, testerisanja i ubadanja. Neko vreme sam se na unutrašnjoj kladionici pitao ko će da preživi – jal devojka jal onaj crnac, ali ništa od toga.

Film ima tzv. otvoreni kraj koji vapije za nastavcima. Naime, kada se sve opere i počisti i za koju sedmicu salon ameštaja ponovo otvori, mi gledamo kupce željne pazarenja, i nevini par majka i švrća se sagnu da uzmu ukusno dizajniranu kutiju sa najdonje police, kad tu ima neka žica, opruga, to pukne, “piiiiing!” i — nameštena metalna strela poleti... Čuje se JAOOOO pa onda krici i – The End.

Kakva sreća, kakva radost, ovakav film pogledati posle toliko mudrijašenja, kao treći uradak u tripl-fičeru!

 

CONCLAVE (2024 British/American movie)

r.: Edvard Berger; ul.: Rejf Fajns, Stenli Tući, Džon Litgou, Serđo Kastelito, Izabela Roselini, Lucijan Msamati, Karlos Dijez

Sad mi se čini da više istine o tajnom životu iza vatikanskih zidina ima u onoj komediji Nanija Moretija o papi koji je išao na psihoanalizu i nije hteo da bude papa. Ono: kardinali igraju odbojku i fucu na male goliće pa se svađaju, pa neko izvodi kaskaderske šetnje iza osvetljenih, navučenih zavesa, pa papa Mišel Pikoli koji se usrao “od tereta odgovornosti”... (Onu duodramu  s Hopkinsom i Prajsom ne računam u vatikanske filmove, to je zadovoljenje glumačkih egâ.)

Film treba da bude paranoični triler u stilu Pakjulinih filmova ”Ubice i svedoci” i “Svi predsednikovi ljudi”, a i uradak Contender Roda Lurija pada na pamet. Uveren sam da je zanatlija Robert Haris kao pisac hteo da političke spletke, pre svega Amerike a delimično i multikulti Evrope, preruši u popovske haljine i glasanje za novog papu. To su klerikalci naravno doživeli drugačije, kao klevetu i kaljanje sveštenih lica i prišivanje im svake moguće političke prljavštine.

Ima tu i Dosijea Pelikan, ima otkrivanja i podmetanja seksualnih skandala, ima ambicioznih simpatičnih kandidata koji se ubiše pretvarajući se “da najmanje na svetu žele papstvo, velika brate odgovornost, nego da idem da pecam i gledam talase”, ima tradicionalista, ima liberala --> a svi odreda moraju da lažu šta zapravo misle, ima međusobnog saplitanja, na jeziku med na srcu jed, ima neiskrenog prihvatanja te proklete diversifikacije, a ima i te kako nametenja iste uz prljave trikove.

Haris je mnogo istraživao i s ponosom je sve te svoje nalaze pokazao, uz dašak moratijevske duhovitosti: kako iza nikotinskih ovisnika ostane brdo pikavaca, kako se kuva hrana u menzi, kako kardinali ostavljaju telefone u kesama kao šahisti pre turnira, kako vežbaju u teretani, kako se zezaju kao deca pred ispit. Pokazana je furuna koja izbacuje beli odnosno crni dim, tehnologija glasanja, kako se razbija papin psrten posle njegove smrti, kako se telo ubacije u belu “smajling beg” (™"Tvin Piks"), bogami je sve verno prikazano. 

Zanatlija Haris (zet Nika Hornbija, kako bi on mogao gore od ovoga?!) je u romanu, koji je manje-više verno prenet (samo onaj izabrani papa nije stigao iz Bagdada već iz Avganistana u filmu), sve poznate skandale – od Čapakvidika, preko seksualnog skandala Gerija Harta (ko se seća) i Votergejta, pa do današnjih rasprava tradicionalizam sproću multikulti različitosti, glumatanje kandidata – raskirnkao cinično i nemilosrdno. Izborne mahinacije je preobukao u popovske haljine. 

Lažno skromni liberal Belini (Tući) i te kako želi papstvo, konzervativni i namazani Tedesko (Kastelito) bi da vrati latinski i olako izdanu tradiciju, Tremblej (Džon Litgou) kanadski umerenjak zloban kao inkvizitor, koji je poslednji viđen s pokojnim papom (on očigledno laže o tom susretu), kardinal Lorens (Rajf Fajnes) je nekakav prvi-među-jednakima predsedavajući i odgovoran za izbor pape, na prvi pogled jedini bezgrešni čova, ali i on dobija napade besa, crni kardinal Adejemi (Lucijan Msamati) je Nigerijac koji se otvoreno fura na svoju boju kože i kao takav može sebi da dozvoli da bude i konzervativan, Izabela Roselini igra glavnu kuvaricu i domaćicu s ovlašćenjima tajnice, koliko sam ukapirao, a O’Majlija, desnu ruku pozitivca Lorensa i neku vrstu privatnog detektiva, igra Brajan O’Bern.

Elem, Tremblej je sumnjiv da nešto krije, maltene kao da je ubio papu. Crncu Adejemiju u vreme ručka u trpezariju pred svima bane neka žena za koju se ispostavi da joj je napravio dete pre 30 godina. On je eliminisan. Ali kada se ispostavi da je Trebelej locirao i doveo ženu, on ispada Juda pa je i on eliminisan. Jer, kako reče Kirkegor (čitajte Dela ljubavi u mome prevodu!), ne samo da ne treba lažno svedočiti protiv bližnjega svoga, već ni istinito ne treba svedočiti protiv, jer se tako samo povećava količina grehova u svetu!

Belini u Tućijevom, pomalo rasejanom tumačenju, kao liberal ne može da dobije dovoljno glasova. Lorens lobira za njega i kao sve neće, ali hoće ga narod, to jest "elektori".

A ne pomenuh ono kukavičije jaje, onog meksikanskog kardinala Beniteza, koji se pojavio nenajavljeno, došao čika iz Avganistana, ne zna se čak ni da li ima diplomu. On je nekako čudan, liči na onu alžirsku bokserku Imane Kelif, u stvari muško koje je premlatilo sve žene na Olimpijadi. Žena a ide gola i nezabrađena, kurac moj je ona žensko. 

Elem, kardinali se međusobno sapliću i tokom te nečasne rabote sami sebe eliminišu, po sistemu "ko drugome jamu kopa, sam u nju upada", a onda "se desi" eksplozija, teroristički napadi diljem Evrope. I Vatikan je malo porušen.  Tu se Tedesko, koji je taman zaseo na vodeću poziciju po broju glasova, istrtljao, jer je održao jedan antimultukulti govor::::

“Dokle ćemo u svoja nedra guju primati? Pa vidite da taj Islam ovde nas bombarduje i traži poštovanje a tamo kod kuće nas mrze! Sami sebe uništavamo popuštanjem takvim nesojima!” 

I zamislite sad vi to, taj govor dolazi neposredno posle krvavih teroristilkih bombi i još su svi posuti šutom, malterom i krvavi su, ali taj govor – izaziva konsternaciju i Tedesko je njime zapečatio karijeru. On prolazi kao porotnik u tumačenju Li Dži Koba u “Dvanaest gnevnih ljudi”!

To je najbolji trenutak filma jer prikazuje totalnu samoubilačku poziciju multikulti liberalizma u današnjem svetu i lepo objašnjava kako je Tramp uspeo ono što se smatralo nemogućim.

Tako ostaju samo Lorens i onaj čudni Benitez ženskastog glasa. Lorensov pomoćnik, zapravo bivši udbaš, zatim otkrije ono što je tipičan harisovski/mametovski tvist. Benitez je rođen sa ženskim karaketristikama::: ima matericu i jajnike. Ima i kurac. Koji ionako ne bi smeo da upotrebljava. Lorens je moralna gromada i to ne koristi da razobliči već izabranog Beniteza.

Tako da film završava ne samo u doslovnoj travestiji već i u političkoj u prenesenom značenju.

Vatikan je tu takoreći zloupotrebljen za jednu Oleanu izbornog sistema danas...

Dobro napisan tekst i kao knjiga i kao scenario, mametovski sve precizno, ali ne mami na ponovna gledanja.

IZOLACIJA (2024 Serbian film)

r.: Marko Backović; ul.: Miloš Biković, MIlena Predić, Miki Krstović, Mladen Andrejević, Milutin Dapčević

Zbog vetruštine, umora i kišurine propustih jeftinu sredu (samim tim i “Samo nas dvoje”, koji sam baš želeo da pogledam, a to mu beše poslednji dan prikazivanja) u Takvudu, a onda me neki nemir navede da u petak i to po lapavici, bljuzgavici i vetru (dakle još gorem vremenu nego što je bilo u sredu) odem na tripl-fičer u preskupi Sinepleks u šoping centru u Vojislava Ilića. 

To mesto, kao svi šoping molovi, užasno je bučno mesto, klopa lakirana i preskupa kao na aerodromu, buka er kondišna se meša s drekom dečurlije, žagorom gomile i muzike u jedan bruj koji ne dozvoljava koncentraciju. Tu vreme provode oni koji nemaju gde da se ogreju, donekle nevidljivi u nekoj vrsti vazdušnog tunela od promaje i zvučnih talasa. Cigići koji samo gledaju izloge s klopom, klinci kojima su se završili časovi i koji se vaćare, roditelji koji u igraonicama drže dečicu u krilu, prodavci koji džeže jer mušterija nema, to je jedna ispostava kao u bazi na Mesecu nekog niskobudžetnog naučno-fantastičnog filma. "Izolacija", "Konklava", "Probudi se" – bili su naslovi, i uz to poređani kao da sam ja birao: najpre domaći užas, pa hirurški proračunati triler po Robertu Harisu i na kraju desert, indi horor za dušu.

O Izolaciji sam znao samo ono iz trejlera prethodnih sedmica. Tako da me je tvist u poslednjoj trećini filma razočarao. Ne znam kako da pišem o filmu a da ga ne razotkrijem, tvist to jest.

Biković igra Jovana, čoveka koji kao u Isijavanju misli da je dobio posao iz snova, da bude svetioničar, čuvar , “veliki brat ove šume”, kako reče “Mihailo”, lik koji ga je dovezao (Mladen Andrejević) ali se doživlja premetne u stravu. Ali Jovan nije pisac, nego mu valjda treba lek za nepokretnu babu.

Jovan (Miloš Biković) ima jednostavan zadatak da menja baterije u dvadesetak kamera svaki dan i da “gleda šta kamere hvataju”. U montažnoj kasetnoj kući čovek može da čita, piše i osluškuje poslednje krike iz savane. Već prvog dana po povratku iz šume gde je prvi put zamenio baterije, Jovan zatekne otvorena vrata svoje metalne kolibe. I to se ponavlja i u danima koji će da uslede. Zatim on uoči tajanstvenu u jezivu pojavu (ponekad u antinuklearnom odelu), kako uživo tako i na ekranu, a onda i u snovima. Tu je zatim susret sa “Sretenom” (Miki Krstović). I Mihailo i Sreten su odlično odigrani, understated plus imaju dubinu i valere emocija, ali – izgube se iz filma, a kada se ponovo pojave, onaj pomenuti tvist ih degradira na “može da bude ali ne mora da znači”. Naivan kakav jesam, očekivao sam neku ekološku parabolu s tužnim krajem, ono, otrovni otpad s aluzijama na Rtanj, Slobin bunker, masovne grobnice (a unutra, kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ — baškare se Albanci, Bošnjaci, Srbi, kako pasuje producentima u pogledu nagrada na festivalima). Mogao je da padne i nekakav anacionalan serijski ubica, zašto da ne, samo da nije Vlah ili Cincarin, bilo bi politički nekorektno.

Para nije bilo, vidi se, Biković se dobro naglumio i  kako rekoh, očekivao sam da i Krstović i Andrejević objasne sebe i nadgrade se i dalje zapletu fabulu, jer na taj fazon tipa “Veštice iz Blera” nikada se nisam palio: da gledam 80 minuta tipa ili tipkinju kako dahću u kameru i kukaju “ala se plašim!”. I taman kada je počelo da biva dosadno, dešava se taj totalni preokret. Film prelazi u nekakvu kritiku naše stvarnosti i medija. Marko Jocić kao sociolog Petrović i Milutin Dapčević kao androgini producent/kinja Minja su nešto kao glumili, a ostalo nisam upamtio.

Pravo ime Bikovićevog lika u filmu je Jovan Bakić, i možda je ovo češka podvala, subverzivni štos koji namiguje prema Jovu Bakiću i medijskom zaglupljivanju naroda. A možda i nije. Videćemo posle.

Taj extended twist ending (koji odaje utisak da su autori malo previše uživali u njemu!), mnogo objašnjava iako je sve jasno, i razgovor između “priducenta Minje” (pomenuti Dapčević) i Jovana preterano je popujući.

Meni preovlađuje utisak razočaranja, čak i nasamarenosti, ne znam kako je bilo drugim gledaocima.

 

 

THE MECHANIC (1972 American movie)

 

r.: Majkl Viner; ul.: Čarls Bronson, Džen-Majkl Vinsent, Kinan Vin

Odavno sam želeo da repriziram najprvu saradnju Majkla Vinera i Čarlsa Bronsona i sada s ovim ruskim sajtovima mi se pružila prilika da praktično živim na bombonjerama i Mocartovim kuglama i Tofi karamelama. Ono što sam iz davnašnjeg gledanja upamtio bio je odnos Artura Bišopa (Bronson) i Striva MekKene (Žan-Majkl Vinsent; ili Džen-Majkl, kako Amerikanci izgovaraju, a kamoli da bi Vansan rekli), namćoratog veleučitelja i ješnog učenika koji postepeno sve više prezire majstora.

Ono što daje đus tom odnosu nije samo motiv odbacivanja učitelja koji te je naučio svemu što znaš već i to da je Bronsonov lik ubio mladićevog oca, ali ovaj to ne zna. "Mehaničar" je u slengu mafije oznaka za plaćenog ubicu. Bronson je tipičan hitmen: ima rutinu, sluša ozbiljnu muziku sa kasetofona:::::

(a kada god vidimo i čujemo hitmena da sluša klasičnu muziku, znamo da je okej baja i nije nas briga koga će da ucmeka; s druge strane, pak, serijski ubica da sluša klasičnu muziku – sačuvaj bože, “auuu, bato, znali smo, bio nam sumnjiv, samo peder ide u operu, taj je manijak, inače bi slušo narodnjake, taki su najgori...!”), detaljno se priprema, najpre načini mnogo fotki (obratite pažnju na prodakt plejsments), ima beskrajno strpljenje, džogira, vodi zdrav život, stalno steže grudvu voska i jača mišiće šake, koncentracija mu je kao u sajdžije. Ali, ima on svoje traume, koje nam se pokazuju u flešbekovima, kada Bronsona oblije hladan znoj ili se probudi iz košmara, neki zvuci mogu da ga navedu da se onesvesti na javnom mestu.

Ima nečeg arthausovskog u prikazu tog Bišopa, kao i u odnosu sa starijim kolegom i poslodavcem, koji neoprezno evocira uspomene na druženje s malim Bišopom i ocem. Tu uviđamo da je prestrogi (to jest emotivno hladan današnjim psihološkim rečnikom) otac emotivno oštetio naizgled savršenog hitmana... Bronson uskoro dobija nalog da ucmeka upravo tog svog poslodavca i to čini profesionalno. 

Elem, tada se nametne mladić, lepuškasti i koš neizborani i jedar kao ruža Vinsent, to jest Stiv, ambiciozan i naivan i pun prezira prema svakome starijem od 20 leta.

Autor scenarija – čitam posle – bio je zdravo nezadovoljan realizacijom teksta; on je naime išao na potuljenu homoseksualnsot između Bišopa i Stiva, ali tu se mnogo zajebao: pa kud Bronsona da nađe, za njega je i drkanje smrtni greh a kamoli muška ljubav ili pipačina. Tako da je to otpalo, ali ipak je ovo jedan od retkih ili možda jedini film u kome je star Bronson poginuo.

Scenarista je cvilio (kao Milijus i Tarantino u svoje vreme) da su napravili “samo još jedan bondovski film”, ali mislim da to ne stoji. Ovo je jedan, nimalo spektakularan doduše, film iz ugla hitmena i ništa više. Scena karate borbe u dodžou me je podsetila na Kiša i Matvejevića, jer dvojica karatista su bili pljunuti oni. Ta scena borbe u kojoj mlađi borac na kvarno udari Matvejevića Senseija, a ovaj mu se posle krvavo osveti – anticipira ono što će se desiti u filmu.

Bišop je zaintrigiran tom mešavinom mladićstva, žurki i brzine, tim mladim i besnim svetom u koji ga pripušta i zove Stiv, ali odbija da se aktivno uključi: “Deda ide u krevet u 22.00, sine...” Privlači ga ta mešavina divljenja i podsmeha u mladom Vinsentu i mi sve vreme čekamo trenutak kada će omladinac da ukapira da školu uči kod čoveka koji mu je ubio oca. Jeste da ni on kao i Bronson nije imao srećno detinjstvo, ali ćale je ćale.

Radnja navodi vodu na vodenicu nezahvalnosti omladine ali ima i indicija izvesne staračke zavisti, a dinamična montaža u lepom koloru sinemaskopa je praznik za oke u svakoj kinoteci. Ipak je ta "psihologija" u scenariju kao šećerna vuna, ima više vazduha nego šećera i aditiva a kamoli hranljivih materija, i ostaje da uživamo u pedesetogodišnjem Bronsonu, koju zbilja još izgleda kao da ima 40, i dalje glatkog lica i crne kose, snažan, i u lepom Žan (Džen)-Majklu, koji je tek prekoračio prag stardoma. Ali, stario je brže nego što je trebalo i već 1990. u “Vetrovima rata” Hermana Vouka odigrao je poslednju veliku ulogu i u nastavku je brže-bolje zamenjen mlađim. (Doduše, u tim "Vetrovima rata" mu je Ali MekGrou bila partnerka, bio je to posledenji krik gerijatrije, Mičam je jedva hodao, ali serija je dala podataka o Drugom sv. ratu kso "Histori čenel".) Heroin i alkohol su lepog Vinsenta poružnili i ostarili.

Bolje se nije moglo u ovom filmu s takvim Bronsonom, koji se gadio svakog skretanja i samo je želeo da ubaci svoju suprugu Žil Ajerlend u projekat pa neka igra i prostitutku, kao evo ovde. Bronson je kao i Istvud “samo svoju sliku ljubio” i svaki mu je film spomenik njemu samom, agitovanje za jedan tradicionalistički, veoma konzervativan svetonazor. Terao je on tako i u ozbiljnijim godinama, kada je mogao unuke da čuva, jer ko hoće da gleda rasplakanog Istvuda i Bronsona? Šteta što neki arthausovski momenti – nisu morali da budu nešto posebno transgresivni – nisu razrađeniji, na primer odnos Bronsona s ocem i onim poslodavcem koji je ucmekan na početku, pa da se pravi paralela s Vinsentom i njegovim ocem (koji u filmu fizički baš liči na Fricla!). Takođe je i paranoična atmosfera te kompanije za iznajmljivanje hitmena uvek izdašna, pogotovo ako imamo glavnog junaka sklonog nervnim slomovima, ali Bronson nije dao: nego “slikaj bato moje mišiće i moju plavušu trofej i nemoj slučajno da me klinja zaseni u filmu!” Ima nečeg sinatrovskog u Bronsonovom odnosu prema mlađim starovima; zavist, prezir, želja da se apropriše njihovo postignuće (onako kako je Sinatra kožu s leđa skidao mladim pevačima koji su morali da gostuju u njegoom šouu inače bi se probudili s konjskom glavom u krevetu), Bronson je kao Sensej koji ne može da se pomiri sa opadanjem fizičkih mogućnosti...

Film je do trenutka kada omladinac počne da naslućuje šta je Bronson uradio odličan, a onda malo zabaguje da bi nas prenuo: ma šta kažeš, izgibe Bronson!?

Ali to je antilklimaks, ne brinite: biće čika Bronson krvavo osvećen.

Tako i treba da se završavaju filmovi o hitmanima, pomalo tužno ali s daškom likovanja i kojom trunkom nade u ljudski rod.

Inače bi Derida mogao napisati 1000 stranica o tome kako se u savremenom filmu, savremenoj književnosti, stripu itd. – negativci tako lako učine milim i dragim likovima, koji često pomažu usamljenicima na strani zakona, ti negativci su kao duhovi iz lampe, iskupljuju se tako što krenu da tamane nepopravljive gadove, imamo tu seriju filmova i tv seriju o Hanibalu, pa Blacklist, pa “Dekster”, i tako dalje.

 

ELLE (2016 French/Dutch film)

r.: Pol Ferhofen; ul.: Izabel Iper, Loren Lafit, En Konsinji, Virdžinija Efira, Šarl Berlin, Žonas Bloke

U prikazu filma “Benedeta” pomenuo sam da su početkom milenijuma i Ferhofen i Skot bili smatrani penzosima, i usnimljeni su za one vinjete o rediteljima gde se sumiraju karijere i to kasnije služi za popunjavanje rupa između termina na MTV-u i filmskim kanalima..

Evo linka::: Kritika filma "Benedeta"

Pre desetak i više godina, u seriji onih emisija tipa „Veliki režiseri“, ili slično, onih emisijica, koje se snimaju o takoreći živim pokojnicima (kao kod nas, kada se dodeljuju „nagrade za životno delo“, to znači da dobitniku nije mnogo ostalo, jer žiri konsultuje konzilijum lekara, koji inače bolesnika laže da lepo izgleda), znači, u emisijicama o rediteljima za koje niko više ne očekuje da će opet nešto snimati (pa je pored ove dvojice počašćen i Alan Parker, koji je, eto, ubrzo i riknuo), e, u tim, dakle, emisijama i Ridli i Pol su delovali pomireni s time da su svoje odrežirali. Osobito je Pol bio tužan: „Želeo bih da snimam nešto o savremenim ljudima i tome kako se osećaju“. Da, on je morao da snima i dosta bezveznih SF stvari, premda je i u njima davao sve od sebe, ali, rekoh, u vreme snimanja tih emisijica važilo je nepisano pravilo da reditelj posle 70.-te nema šta da traži na setu. A onda je valjda došlo novo vreme, terapija serumom telećih embriona se vratila u modu, infuzija dečije krvi iz internata u Samervilu, vitamini, selenijum, esktratkt tamnog pirinča, leatril, celer, i evo ima nekoliko svetskih državnika na lopati, a koji ipak drmaju sudbinom čovečanstva, a i ova dva matorca su se raspucala sve u šesnaest. Verhofen (Ferhofen?) je snimio "Tricked" i "Elle", a Skot iha-ha filmova. Fala maserkama, žen-šenju i jozi! 

I nikada se ne mogu dovoljno naglasiti tuga, skandal i sramota što je ovaj film, “Ona” — prvi Ferhofenov internacionalni uradak posle deset (10) godina pauze. Hej, deset sušnih godina...! (Ako ne računamo malo poznatu nizozemsku melodramu Steekspel.)

Elle (Ona/njojzi) je napravljen po bestseleru Filipa Dižana, po čijim su romanima snimljeni mnogi filmači, između ostalih i “Beti Blu”. U “Njojzijoj” on temu silovanja prikazuje tzv. kontroverzno, što je u vreme kada se film trebalo da realizuje i kada se napokon snimio i prikazao — išlo na živce "samo" određenim krugovima i Amerima.

Koji nisu mogli da ukapiraju kako to nije jednostavni film osvete, pa se Ferhofen neobavljena posla vratio iz puta po Meriki.— Mnogi popijeni kokteli u restoracijama, on pruža scenario preko stola, čika prelista, pa se namršti, pa priupita ovo pa priupita ono, prelistavaju oni jelovnike, izaberu vino, naruče lemb čops, glazirane špargle, sufle, pojedu, popiju, čućemo se, javićemo vam; mamurna jutra, gledaš u ekran telefona, rastvaraš šumeći kalcijum sa ce vitaminom i aspirin sa ce vitaminom pa popiješ s gorkom kafom; gledaš u nebo Los Anđelesa, čitaš e-knjige, pribeležiš ideje u blokče, ogladniš, odeš na mafine i kafu, razmeniš sms-ove s rodbinom u Holandiji, pa nova večerica, naručite skalopine i sufle od slatkog krompira i lenju pitu od rabarbare i italijansko vino iz 1970, dok oni plaćaju sve je super, novi kokteli i stari skoč, pa nova klopa i novo vino... “Čuj, a kako to ona ne ubije odmah siledžiju kada sazna ko je on?!” I idu dani, vreme za odluku se približava, a ćutanje od urednika, producenta i agenta znači samo jedno: Ne! I vratio se čika Ferhofen da scenario usnimi u Francuskoj.

Elem, tada je to smetalo samo amerikanskim producentima i babama koje gledaju hoće li se silovani lik udati, a danas je prst u oko i #MeToo pokretu i voukovcima svih kilažâ, bojâ, verâ i rasâ.

Film počinje poludomaćom mačketinom koja prede, dok u pozadini čujemo stenjanje u nasilnom seksu. Kamera se pomera i polako otkriva da je reč o silovanju na podu od plemenitog parketa pored razbijenih staklenih vrata što vode u obdelavani patio. Maskirani muškarac završi posao, ustane, zakopča se i ode napolje kroz patio u nepoznatom pravcu. Žrtva bolna tela, Mišel (Izabel Iper), ustane s naporom i – umesto da odmah pozove policiju – raščisti nered po dnevnom boravku i okupa se. (Leži ona u kadi punoj pene, a krv iz odranog međunožja polako se probija do površine i farba belu penu u crveno...)

Žena zatim nastavlja da po svemu sudeći normalno vodi svoj užurbani život razvedene poslovne žene, s otuđenim sinom, s otuđenom i džangrizavom majkom, odlazi na posao kao da se ništa nije dogodilo, i tamo u kancelarijama uspešne firme se bori s muškim potcenjivanjem. Njena reakcija je netipična, ko zna, možda sama sebi cilj.

Da je neko drugi režirao i napisao film, možda bih ga odbacio zbog gomile nebuloza natrpanih tako jedna na drugu: Mišel (Iperova) je direktorka kompanije za video igre (a one su pune nasilja, upravo prema ženama, eto jedne poruke koja bije kurcem u čelo), ćerka je serijskog ubice (!) koji godinama čami u zatvoru, majka joj je, rekoh, gora od svekrve, jedna raspomamljena starka koja dovodi tojbojeve da je karaju maltene pred ćerkom, sin je šonja koji dozvoljava da ga  maltretira i ponižava lajava trudnjača,  bivši muž Rišar u tumačenju Šarla Berlinga (ta zar bi ona mogla u braku biti, hajte molim vas) je, naprotiv, dobrica i na leba da ga mažeš.... Ali nije tu kraj idiosinkrazijama: silovana milostiva se nesmetano kreše s mužem najbolje drugarice s posla i seksualno fantazira o takođe srećno i veoma oženjenom komšiji Patriku (Loren Lafit) . Kako znamo da fantazira? Pa, u dugom kadru gledamo kako ona uzme dvogled i sedne pored prozora da gleda komšiju koji nešto radi u bašti i jednom rukom drži dvogled (ona, ne Patrik) a drugom se dira. Sve vreme s onim zlokobnim izrazom lica kao učiteljica klavira ili u Šabrolovom “Hvala za čokoladu”. Ona je istovremeno krhka i opasna.

I sad, šta onda deli ovaj film deli od transgresivne sapunice za blaziranu višu klasu po kanadskim i evropskim festivalima?  Zlobnici bi rekli – samo stardom Izabel Iper, jer ona ja dodala već gotovo fahovsku zlobu (iz Šabrolovih, pa i – jao! – pomenutog Hanekeovog uratka) u lik s kojim treba da saosetimo.

Ferhofen je, da se razumemo, tačno i precizno pokazao sve posledice koje silovanje ima na žrtvu: nesanica, anksioznost, paranoja, stalno preigravanje scene u glavi, spavaš s upaljenim televizorom, zapustiš sređivanje kuće i ličnu higijenu, samo je sve to stavio u jedan neverovatan kontekst. Silovatelj će da pogine, evo da vam odam, ali u okvirima jedne višeklasne pariske romkom situacije, koja se nudi za psihoanalitičko tumačenje porodičnih trauma na žensku dušu.

Film nudi nekoliko lažnih sumnjivaca – ama baš po ćeifu amerikanskog žanrovskog filma – Mišel dobija anonimne sms poruke, neko na poslu deli fotošopiranu scenu silovanja iz fiktivnog crtanog filma s njenom namontiranom glavom, ali se na kraju ispostavi da je siledžija onaj simpatični i srećno oženjeni Patrik, a ne štreberi iz odeljenja za softver. Ali, čak i kada to sazna, Mišel ne preduzima osvetu smesta, kao u Samrtnoj želji, već izaziva agresora da uđe u sado-mazohističku igru, da bi – namerno ili ne – navela sina šonju da ih zatekne a ovaj, šta će, mlatne toljagom komšiju i prospe mu mozak.

Treba li reći da će veštica staramajka da se šlogira, da će se tajka serijski ubica obesiti u zatvoru kada su mu odbili pomilovanje, da će goropadna snajka da rodi sina tamne boje kože, što izgleda buni sve osim navodnog oca? Nije tu kraj: Mišel zlobno ispoveda neverstvo ženi kolege s posla s kojim se tuca. 

Što više razmišljam o toj fabuli, sve mi više ona izgleda kao odbačena varijanta jedne linije radnje iz serije Nip/Tuck (“Reži me”), ali – Izabel Iper, neodoljiva, iako je “samo” preslikala učiteljicu klavira u ovaj film.

THE SISTERS BROTHERS (2018 French/American/Spanish co-production)

Eli (Džon Si Rajli) prvi put pere zube.

r.: Žak Odijar; ul.: Džon Si Rajli, Žoakin Feniks, Džejk Jilenhol, Riz Ahmed, Rutger Hauer (u kameo ulozi Bate Paskaljevića, dakle mrtvog ‘ladnog) 

Zamisli: daš Francuzu da režira po vestern romanu koji je napisao Kanađanin. Razume se da će to biti “ultimativni” (haha) vestern, ako je režiser – Žak Odijar. Posle “Emilije Perez”, odlučio sam da pofriškam opus ovog agilnog čiče, koji sada izgledom podseća na mešavinu  Džemsa Elroja, Rona Hauarda i Hantera Tompsona + farbanje kose. I posle gledanja “Sisterz Braderza” (braća imaju neobično prezime Sisterz) svi ti revizionistički vesterni posle 2000. s prljavcima, musavim ženama i kupanjima u čabru i krezubim kravarima sada deluju – stilizovano. Jer Odijar je ubio žanr.

Najpre da kažem ovo: revizionistički vestern se kliče onaj pozniji, što promoviše prljave revolveraše, surovost i bezakonje, nasuprot naivnim prvoholivudskim predstavama o Indijancima kojima raste pero iz glave a revolveraši su ispeglani i imaju maramče oko vrata i duvaju u cev kolta po opaljivanju iz istog. Po logici bi revizionistički trebalo da budu upravo ti prvi, smešni vesterni, jer oni revidiraju istoriju jelte.

Ali kada se pogleda ovaj uradak, jasno je da su i mnogi naizgled istiniti vesterni i te kako stilizovani i da obilato koriste templejte, samo s obrnutim predznakom. Nije dovoljno nagaraviti kauboja i dati mu da prdi posle pasuljage da bi se ostvarila tzv. realističnost Divljeg Zapada.

Odijar zna sve što treba o Americi. Voleo bih s njim da pričam o filmu, ali plašim se malo. On je očigledno erotoman. Šta ako bi hteo da me naguzi? Evo i Radoš je Bajić zbog opšteg promiskuitea pobegao iz Holivuda. Evo šta on kaže. 

Radoš Bajić: zašto me nema u Holivudu/8bchk

Ili ovde:

Radoš Bajić o tome zašto nije otišao u Holivud

Ovaj se film odigrava sredinom XIX veka u vreme vrhunca zlatne groznice. Tajanstveni lik “Komodor” hoće glavu a pre toga  hemijsku formulu (za hemikaliju korisnu u ispiranju zlata) izvesnog Vorma (Riz Ahmed) i ništa ne prepušta slučaju: unajmi privatnog detektiva Morisa (Džejk Jilenhol) da mu nađe lokaciju (popularni whereabouts), a detektiv to posle brzojavom treba da dojavi dvojici hitmena – zapravo glavnim likovima, braći koje glume Džin Si Rajli (Eli) i Žoakin Feniks (Čarli). Braća se glože u stilu fabulozne braće Bejker, samo što Rajlijev Eli – glas razuma – nije toliko šonja i smotan kao lik Boa Bridžiza. (A ni Čarli nije toliko otrestit kao lik Džefa Bridžisa.) Naši hitmeni su na džombastom putu nizbrdo prema sredovečnosti, Eli mašta o tome da se skući i otvori neku radnju, a mlađi Čarli mu se podsmeva, on je još ješan, lumpuje, povraća i neodgovoran je brate.

Dva para glavnih likova, hemičar Varm i detektiv Moris, odnosno braća Sisterz, putuju odvojeno tokom prvog sata filma. Odijar se usrećio kao ljubitelj slatkog koji se zatekao slučajno zaključan preko noći u robnoj kući slatkiša. On pokazuje onaj dualizam Istok – Zapad, prljavo kauboja koji se oduševi, na primer, toaletnom školjkom i prvi put vidi pastu za zube. (Kao naši fuzbaleri u vreme Miljanića i Stevana Vilotića: oni su skupljali čobane po gudurama da ih regrutuju za fuzbal po nacionalnom ključu i posle su uz cigar duvana kitili tople ljudske priče: "Mnogi od naših velemajstora bubamare su na pripremama prvi put naučili da operu zube inoge kao i da obrišu dupe Sava toaletnim papirom a ne koprivom... Oni su postali pre svega ljudi i nemojmo se ljutiti što su opet ispušili na prvenstvu ili u kvalifikacijama..."! Zato su naše fudbalske selekcije loše pikale fucu, nisu birani ti igrači po talentu za loptanje već po ponašanju u svlačionama.) Rajlijev Eli se oduševi vodokotlićem kao dete na noši. Pacifik kao velika voda... Prvo pranje zuba praškom i četkicom... Čoveče. S druge strane, islednik Moris pokušava da navede Vorma da mu oda tajnu zbog koje Komodor hoće da ga ubije: Vorm naime ume da napravi neku hemikaliju koja olakšava pronalazak zlata u vodi. On se sve vreme češe po cevanicama i kašlje. (Svi pomislimo na sifilis.) Taj škrti ali minama zasejan dijalog pokazuje onu ćutologiju Divljeg Zapada i Amerikanca kao čoveka koji sve u sebi zadržava. Jilenhol ispituje li ispituje i u jednom trenutku u pogledu Vorma vidimo promenu: neizmerna mržnja je zamenila dotle izraženu simpatiju: shvatio je da mu ovaj zapravo radi o glavi. Dolazi do sukoba, ali Vorm nudi detektivu da postanu partneri u traganju za zlatom u zamenu za život. I ovaj pristane. I on bi, naime, da se skući. Vorm je uz to i nekakav marksista.

“Ali kada misliš da kreneš u tu popravku sveta?”, pita ga u isti mah cinično i nadrndano detektiv Moris. “Kada se obogatiš?!” Vorm je malo postiđen, ali zapravo to je poenta: daj da zaradimo prvi milion, pa ćemo onda da brinemo o socijalnoj pravdi....

Kada par ubica ukapira da ih je detektiv izdao, prvi impuls je da počnu da pucaju. Ali onda i oni odluče da se najpre obogate. Eliju bi koji dolar koristio kao početni kapital za tu radnju...

U ovom se filmu vidi koliko iskopavanje litijuma ima da nas unazadi. Ta hemikalija koji je Vorm smućkao nimalo nije bezopasna: jeste da ona postizava da zlato svetluca u mraku u vodi, to da, ali posledice po okolinu, čoveka, ekologiju i ribe su stravične: tek tada shvatamo zašto se Vorm stalno češe po cevanicama i ima bolesnu boju kože – nije to sifilis, već trovanje hemikalijama. Posle celonoćnog prosejavanja zlata u reci, sva četvorica su narednog dana bolesni na smrt. Oni kunjaju i jauču, a rekom plivaju crknute ribe. Kao da ih je Petar Božović dinamitom lovio u nekom filmu Živka Nikolića. Detektiv moli Čarlija da mu pomogne, a to znači da mu da revolver da se ubije. Ovaj mu svojom već sakatom rukom gurne kolt na grudi. Bum! Eli se secne, pa se prenerazi kada vidi detektivov mozak na kamenu za pod glavu. Vorm umire tiho i bez reči. Braća Sisterz ozbiljno nagrđena kiselinom jedva stignu do grada gde Feniksu moraju da odtesterišu ruku do lakta kao posle Igmanskog marša. Tako da tokom konačnog obračuna on ne može da pomogne bratu::::

Odijar snima vestern kao Pekinpo koji konsultuje istoričare i pisce knjiga “Svakodnevni život u Americi 1800-1900”. Koltovi imaju burenca sa po 6 metaka i nema se vremena za punjenje kao u stripovima i običnim filmovima, niti se iz burencadi ispaljuje po milion metaka, već revolveraši nose više spremnih, napunjenih burencadi.  Prvi put smo videli kakve čarape nose kauboji u čizmama. Sve je scenografisano po propisu. Jedva čekam da se Odijar dohvati naučno-fantastičnog filma, pa da nam napokon pokaže kako kosmonauti brišu bulju u svemirskom brodu u bezvazdušnom prostoru. Jer, to je ono što zanima 97% ljubitelja popularne nauke, a što Jugin nije hteo da nam kaže, a ni Kaufman ni Kjubrik niti Ron Hauard nisu želeli prikazati, ali Jugin je mogao, a on zapeo Gagarin pa Gagarin, jebô ga Gagarin. 

Film ima takve dragulje, na primer kada Rajlijev Eli pere zubeke prvi put pa proverava svoj dah, pa posle pored reke kada vidi da i Jilenhol pere  zube istim praškom, onda se pokretom hvali kao da kaže: “Vidi, i ja isto!”, pa ona scena u bordelu, kada kauboji polupijani igraju Ojkaško krajiško kolo uz citar, pa kada Ruskinja kaže “boršč” Rajliju a ovaj iz sve snage okušava da bude učtiv ali jezička barijera... Odijar je namignuo i prema “Vratima raja”... 

Odijar je sve famozne trope i naivnog i revizionističkog vesterna (ili, ako ćemo po mome, revizionističkog s Indijancima kojima raste pero iz glave i istinskog, naturalističkog) zakovao i konačno (ultimativno, rekli bi u Žarkovu) prikazao: bordel sa sultanijom, ovde u vidu “Mejfild” koju ulogu je dodelio trandži Rebeki Rut s glasom dubokim kao glas Emila Galebovića posle 5. oktomvrija 2000, odnos majke i nikad neodraslih sinova-čiča, prljavost i kupanje kraj studene reke, čuđenje seljaka sa Zapada kada vide vodokotlić u hotelu na Istoku, mokumentaristički je ismejao čuvene dvoboje, niti ima sto metaka iz kolta kao iz kalašnjikova, niti krv lipti kao islandski gejzir kao kod Tarantina, zapravo je pucačinu postavio u zvučni off, nikakve razmene pogleda čeličnoplavih očiju (kano drug Tito pored vatre partizanske) i grickanja cigare u uglu usana kso kod Leonea, namignuo je Ćiminu s tolikim istočnim Evropljanima i proverbijalnim “borščom”, čak je i drocu iz bordela udesio da izgleda kao naivna konobarica prispela Balkanskom ulicom, konzumaciju alkohola je prikazao sa svim naturalističkim posledicama, a i samo ispiranje zlata otrovnim hemikalijama bi se moglo koristiti kao antireklama za priprećeno rudarenje litijuma kod nas. 

Vestern posle ovoga može da se snimi samo kao pripovedanje poslednjeg deda Solunca u nepomičnu kameru (treba pronaći poslednjeg revolveraša Divljeg Zapada u nekom arkanzaškom staračkom domu i dati to japanskom reditelju da režira, ili možda Zafranoviću). 

Na kraju Rajli odlučuje da preuzme amanet od osakaćenog brata – on će da ubije “Komodora”; to jest Rutgera Hauera. Ali ovaj umire misteriozno pre nego što su stigli, valjda od kovida, šta li. Hauera u kovčegu nisam ni prepoznao odmah, jadan, spao je na to da mu poslednja uloga bude Bata Paskaljević, mrtav ‘ladan. 

Rutger Hauer, mrtav 'ladan, siroma'

Ličio mi je na Stejsija Kiča. Kada pogrebnici pitaju “Da zatvorimo kovčeg, gospodine?”, Rajli se predomisli, vrati i izudara pokojnika.

Evo juče umrela važna politička ličnost i podžapaše se oko nje neka važna imena naše kulture. Naime Kiš je Danilo napisao potresnu pesmu, onu istu koju je napisao i posle smrti A.T.-a, samo je dva stiha prepravio. Evo stihova

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
 kakav uspeh,
 srušiti takvu tvrđavu!
 Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
 za tako kratko vreme.
 Potrošiti toliku energiju,
 brzo, kao kad se ispuši cigareta.
 Kakav je to bio posao, Smrti,
 kakva demonstracija sile.
 (Kao da ti ne bismo
 verovali na reč.)

E to je najedilo Predraga Matvejevića i ovaj ga je izazvao na dvoboj i izmlatio.

Danilo Kiš i Predrag Matvejević na tatamiju

Na kraju filma nisam mogao da ne zaplačem kada majka zagrli sinove a kamera koja kruži pokaže da im je svako veče namešala krevet, potrošio sam pakovanje Illy maramica s mirisom lavande. Ma i kamen bi zaplakao. Sredovečna kaubojska deca. Čiče prave, koje kupa matera koja izgleda kao bakuta. Tako se završava život. Čehovljevski, bez hepienda, kao nagoveštaj moguće sreće, dvojica hitmena na kraju su trapavi kao Oblomov u rodnoj kući, na čistoj ponjavi preko oprane posteljine, na ormanu mirišu dunje...

Posle Trampove pobede

 

POSLE TRAMPOVE POBEDE

Amerikanske viču belolistićarke: "Šišamo se do glave! Nećemo biti radodajke niti nafrakane kurave." Naši krugodvojkaši sekli sebi kitu na glasačkom listiću, crtajući čiča Gliše; Amerikanke seku sebi kliću, ni Tileta ni Kenedija nema više, od govana sada pravimo pitu!

EMILIA PÉREZ (2024 French film)

  

r.: Žak Odijar; ul.: Zoe Saldanja, Karla Sofija Gaskon, Selena Gomez, Adrijana Paz, Mark Ivanir, Edgar Ramirez,

Još jedna filmčina ili “samo” sugestivna ingenioznost u poigravanju formom (s tri frtalja suštine)? Moj prvi impuls je bio ono prvo, jer volim Odijara, ali onda krene sumnja.

Odijar je late bloomer što se tiče režije, debitovao je u četrdeset drugoj, daleke 1994, filmom “Pogledaj kako padaju” ni s kim drugim do Trentinjanom i Kasovicem u glavnim ulogama. Ali dotle je postao iskusan montažer i scenaristički vuk (crnac, rekô bi Bergman), ili pak svaštar, kako se uzme, a odande je posle snimao malo ali dobro, kako veli reklama za Vinjak. Rimejkovao je moj omiljeni Tobakov film, i tu me je kupio. (Premda je francuski Fingers mnogo mlad... Mene je američki original oduševio upravo sredovečnim batrganjem – čiče koji u četrdesetoj još mašta o karijeri pijaniste i uzima časove dok se trudi da održi mačo imidž mafijaškog inkasanta, ali to je bila moja zabluda koju sam tek posle otkrio. Naime, i u američkom scenariju “Fingers” ima 28, a to što ga glumi četrdesetogodišnji Kajtel druga je stvar.  Svih ovih godina sam živeo u zabludi. Ko zna, možda i Gaša pripravnik zaista nije matori hipik, već srednjoškolac koji radi preko oml. zadruge!)

Odijar snima svaki put drugačiji film, pada mi na pamet Kjubrik (ili Miloš Radović francuskog filma, ali s milijardu puta manjim budžetom i milion puta manje prilika da radi) – on uzme temu koja ga opseda kao DePalmu, na primer, trandže dok se još nisu politički organizovale već su bile samo smatrane tetkama na seoskim vašarima, pa je (temu) izjebe i izraubuje i posle više niko neće da se oženi njome. Tako je Odijar uzeo "Seks i Grad" kao temu svog prethodnog filma “Pariz distrikt koji beše". Filmom “Prorok” (“Sivim domom” zapadnog obreda) stekao je ime, to je mučan uradak za gledati, zatvorska saga o usponu sitnog kriminalca koji da bi preživeo mora da postane jedan od bosova.)

Odijar je pre koju godinu napisao libreto za nikad nerealizovanu operu po bestseleru Borisa Razona i tu se napalio dosetkom: da je šef najjačeg meksikanskog kartela u zrelim godinama rešio da promeni pol. To je zaista efektna dosetka. Dolazim u iskušenje da postavim retoričko pitanje vredi li zbog toga praviti čitavu operu, useravati se u mehikanski milje, praviti bazlurmanovsku viziju zatvora/Mehiko Sitija/života operisane trandže – ali odgovor je: naravno da da, ako si genije. A Odijar je autentični filmski genije. Sve žanrove je ispipao i natrtio (od krimića, preko romantične komedije, do revizionističkog vesterna čak), on ume s transgresivnim sadržajima (tipa jednonoga trenerka kitova ubica) a uvek dominira svojim stilom. Džangrizavo sam posle poslednje omnibusne priče o Parizu pomislio da se umorio i da se odao bleji i prevrtanju mladih muzâ tj. guzâ, kad evo: čika je našao dovoljno sponzora da za Netfliks snimi svoj pet prodžekt. Šef meksikanskog kartela menja pol. Za filmčinu koja očarava trebalo je para, oko 27 miliončića, otud spisak svih producenata i donatora traje koliko srpski studentski kratki igrani film.

Očaravajuća je to filmčina, iako je mjuzikl, a ja nikada nisam ljubio to s pevanjem i igranjem, pa naravno da sam se zapitao: a šta da je snimljeno to sve “normalno” – da li bi bilo bolje ili barem isto? Mislim da da. Muzičkih numera ipak nema mnogo i one služe više kao Tarantinov narator ili postmoderni telop s komentarima...

Film sam pogledao na jednom ruskom sajtu i – sa još svežim utiscima od kvadrofonskog drmusanja prilikom Supstance – pokušavao sam da se uživim u veliko platno na kome se bolje vide svi ti uloženi dolari, minuciozna scenografija što imitira sirotilju Mehika.

Početak je fascinantan, vokalni interpretatori u meksikanoj narodnoj nošnji sa sve sombrerima pevaju neky ljigu na fonu panorame Mehiko sitija i eto kako se ekonomično saopštava gde se radnja odigrava. Pretapanje i slike i zvuka na --> jedan očukani zvučnik, razglas na šklopociji od kamioneta koji skuplja stare kišobrane i akumulatore, a onda rez na radnu sobu advokatice (kako znamo?; pa, vidimo diplomu) koja piše završnu reč o teškom i delikatnom slučaju u kome brani moćnog bogataša (kako znamo?; pa vidimo fotografije s mesta zločina i čitamo tekst na ekranu kompjutera; ekonomija uvodne scene  bato!). Advokatica je Rita (Zoe Saldanja) i ona vazda izgleda aseksualno namučeni, tužno i strogo, kao prosvetna radnica, kao Viola Dejvis u Makvinovim Udovicama, ili Keri Uošington u seriji "Skandal" Šonde Rajms. Njene godine su po izgledu – nesrećno sredovečje, i normalno je da se gledalac zapita ima li ona porodicu i zašto je posle pristala na sve “tek tako”.

A ona ubrzo pristaje na više od svega plauzibilnog kada dobija poziv Manitasa, najvećeg narko bosa u Mehiku da se nađu jednim poslom. Tek kada je izašla na ulice tog Buenos Ajresa za sirotilju (uostalom sve je snimljeno u Franciji, u studijima) ukapirao sam da je to mjuzikl. Uh, ala sam se štrecnuo. Ali nije bilo mnogo strašno.

Odijar je koristio karnevalizaciju kao pristup, u ovom filmu se pozabavio onim postmodernim šaljenjem od koga su karijere napravili Almodovar, de la Iglesijas i slični. Mora da Almodovar škrguće zubima: “Koji sam klinac ja krvario šupak tolike godine, da bi ti, Odijare, sada držao predavanja o trandžama i to za neviđene pare?!” Postmoderna hispano kinematografija sada je dobila svoju “Odiseju 2001. u svemiru”. Naredni će takav film snimati na licu mesta, dakle u Deridinoj bulji.

I kidnapuju Ritu, ture joj crnu vreću na glavu i odvezu u “nepoznatom pravcu”. Tamo je u dispečerskoj sobi telekomunikacionog kombija dočeka lično Manitas: gurne joj ček od 12 miliona dolara za protivuslugu: da posreduje između njega i najboljih urologa nasvijet i utanači operaciju promene pola. Podrazumeva se da ona za te pare napušta slabo plaćenu advokaturu i postaje njegova konsiljerka i da se kasnije seli s decom iz njegovog braka u Pariz.

Do četrdesetog minuta filma, Manitas je postao Emilija, koja u zavojima kao u filmu “Stanar” Romana Polanskog uz jauke ogledalcetom gleda svoju novu pičku... Dotle je ispričana bajka fastendfjuriouz, ali iskusan gledalac zna da sledi peripetija i kvarenje idile. I Manitasa i Emiliju igra operisani Božo Vreća, s ručerdama kao ona Sajnfeldova momak-devojka, Karla Sofija Gaskon. Malo podseća na Dafinu Milanović... 

Telop: 4 godine kasnije. Emilija i Rita se sreću na nekoj večerici u elitnom pariskom restoranu; svakom gledaocu je jasno ko je Emilija, samo Riti treba crtati. Nostalgija i čežnja za decom.

GOSPOĐA DAUTFAJER SREĆE LICE S OŽILJKOM

Može i ovo, jer je Odijar film uvrstio u žanr komedije. Ne znam čemu to, meni ništa nije smešno, a ne mogu da zamislim da je reditelju sáma činjenica promene pola smehotresna. Rita uz malo roptanja prihvata da se, iako se baš lepo skrasila u Parizu, vrati u Mehiko i ostavljenoj supruzi Džesi (Selena Gomez) i sinovima predstavi Emiliju kao tetku iz daleka sveta.

Mafijaški bos pičku menja, ali ćud nikada.

Ne prođe dugo dok u bišvem mužu ne proradi balkanska razarajuća osvetnička ljubomora: on ne može da podnese što će žena da se preuda za mlađeg Gustava (Edgar Ramirez). A isprva se dobro adaptirao.

Elem, do 40. minuta filma je bajka, do 50. minuta je Emilija već gospođa Dautfajer i čak rešava da se iskupi za mračnu prošlost i osniva Fondaciju za pronalaženje nestalih žrtava mafije, zakopanih u masovnim grobnicama. Taj deo filma (II čin) pretenduje da, kao, propituje sâm fenomen reinvencije, da li je ona moguća  s već spremnim odgovorom da nije, jer mafijaški bos će možda da postane zmijanac spolja, ali u duši će da ostane kabadahija arkan i ne dâ ceci da je drugi dirka.

Sve žene su dosledno i smišljeno predstavljene kao izraubovane fufice iz naših rijalitija i grand paradâ, neisturpijanih petâ, na neopranu kožu debelo našminkane, blajhane i “prirodno slama boje”, s noktima poput Makazorukog i kao da im je zubotehničar obrazovan u kasarni JNA radio fasadu. Ali, bogatstvo mehikanske majke se preliva, mala četa sluškinja opslužuje familiju, dečija soba je opremljena laserskim visuljcima, stančuga u penthausu, vozni park kao u druga Tite.

Film, kao i Supstanca, obiluje draguljima, na primer, kada se sluškinje sjate oko džinovskog plej-stejšna da igraju igru virtuelnog smučanja.

Emilijina vučja nasilna priroda probija kroz sav onaj navodno filantropski rad kada vidi zaljubljene golubove, Džesi i njenog planiranog supruga Gustava kako pevaju u baru “Karađorđe”, na stihove poznatog šlagera.

Gustavo pljunuti Dragan Jovanović

Emiliji nije dovoljna reinvencija i kao bonus srećna lezbejska veza s jednom od majaka kojoj je pomogla da nađe kosti i trulo meso sina u otkopanoj kesi za đubre. Ona hoće i jare i pare, hoće da uništi sreću bivše žene, pa dohvati za gušu jadnu Džesi i krene da reži onim istim hrapavim glasom s početka filma, dok je još bio Manitas.

Posle 100 minuta gotov je i drugi “čin”, po teoriji holivuđanskog filmskog scenarija, tačno po 50 minuta svaki. Preostalo je oko pola sata za razrešenje. Tu se sve ubrzava, ginu i Emilija i Džesi i Gustav, i strini Riti ostaje da deci saopšti tužnu vest i ponudi se da im bude staratelj do daljeg. Zbilja je taj lik Rite nedovršen. Ima li ona neki svoj svet?! Zar ona ne treba da živi? Ima li makar nepokretnu majku da joj nosi lekove?

Lik Emilije je poleteo u svoje snove, ali je završio kao Kluzo u liku grbavog zvonara u filmu “Pink Panter ponovo napada”, ipak je to bio samo kostim, telo je htelo, ali duša je klokotala.

Odijar je udovoljio sebi i ispričao priču koja ga je opsedala već nekoliko godina i ujedno se posrao u usta Amoldovaru (Almodovaru? Nikada neću upamtiti.), a bogme i de la Iglesiji: “Vidi, sine, mogu levom rukom isto to!”

Odijar ima 72 godine. Znamo koliko ima Istvud a upravo mu prikazuju odličan film. Ko zna šta će čika Odijar sledeće dohvatiti da režira (i time iscrpeti još jedan žanr, zakovati ga kao Velimir Zajec svojim pasom prvu dostupnu polutku, udaljenu samo pola metra). Ratni film? Stravu i užas? Mokumentari?

Mehiko je ovde zloupotrebljen, onako kako Zapadnjak zamišlja karneval u Brazilu i mehikansku vladavinu kartela, onako kako je Kusta koristio cigose. Otud se voukovske tetke možda i opravdano bune: “Kada će Mehikanac da dobije toliku lovu da snima film o svojoj deželi?!” Nepravda. Može se i tako posmatrati: veliki reditelj je realizovao svoju opsesiju i bila mu je potrebna pozadina. Španski jezik tu funkcioniše kao aramejski u Gibsonovoj viziji Hristovog stradanja. Čuju se još i francuski i sasvim malo engleski. Odijar je primenio bazlurmanovski pristup: ako se moja vizija ne slaže sa stvarnošću, tim gore po stvarnost. Postmodernisti – ubijte se.

Ali, kada se ispucaju prigovori tog tipa – upitajmo se da li je sve ovo bilo vredno zbog jedne dosetke i autorskog svraba i opsesije da se stvori frenetični univerzum praktično ni iz čega, da se opišu gradske kule koje opasane zidinama daju utočište privilegovanoj manjini dok raja pleše poput statista u nepreglednom ansamblu nekog mjuzikla? Odgovor je: da, zbog veličanstvenog doživljaja u bioskopu. Hej, zar to nije na Netfliksu? Pa, jeste. Ali ta vizija, ta filmska naracija, koja zvukom muzikom slikom rečju — omađija gledaoca, vodi ga za ruku i ne dâ mu da misli na nešto drugo — to je neprocenjivo. Ovo je latino Supstanca, “Supstanca za sirotilju”, ipak dakle filmčina, i sva pitanja o verovatnosti i svrsi tu padaju u vodu. Autentični filmski genije je isterao svoje i alal mu vera na tome.