RODEO (2022 French movie)

 

r.: Lola Kivoron; ul.: Žuli Ledru, Luj Soton, Antonina Burezi, Mohamed Betahar, Kris Makodi, Dejv Nsaman

 UA KODIFIKOVANA MUŠKOST

Oba filma koja sam u subotu pogledao u duplom programu u Art bioskopu na Kolarcu – premda se razlikuju kao nebo i zemlja – imala su elemente fantastike odnosno naučne fantastike u neočekivanim završecima.

Prvi utisak posle Rodea mi je žanrovski miš-maš i stilska vežba iz svakog od bezbroj žanrova kojim se samo usput prošvrljalo. Naime, udrobljeno je sledeće: 1) nagoveštaj sport bildung filma u podvrsti bajkerskog filma  (protagonista krene od nule, uz rad trenira i avanturistički nabavi neophodnu opremu i uz trenera informbirovca, koji mu zamenjuje tatka, ostvari cilj u poslednjim sekundama trke/utakmice/takmičenja) + 2) gangsterski film podvrsta Italian Job + 3) latinoamerička paganska misterija (protagonistkinja Žuli sanja snove posle kojih joj ostaju stvarni ožiljci, ona se tamjaniše benzinom pred spavanje, a i kraj je fantastičan) + 4) feministički film podžanra Dži AJ Džejn u muški monopolizovanom zmijskom leglu + 5) afrofrancuski omladinski film u rubnoj subkulturi... 

Drugi utisak mi je da je glavna glumica Žuli Ledru izgledala kao izmučena samohrana majka od 36 leta a ne kao tinejdžerka i nisam uspeo da joj na internetu nađem krštenicu, da li zato što joj ju je žirafa pojela kao afričkom fuzbaleru na pečalbi u FK Partizan i FK Rad  (a ono deda od 50 leta, međutim mora da hrani brojnu familiju u nekoj prikolici u okolini Žarkova ili u italijanskom izbegličkom kampu pored jezera Komo), ili je, pak, maloletna, pa to pravi probleme oko poreza, ugovora, dozvola i šta ti ja znam. U ovom filmu uz to ne skida s lica onaj dozlaboga iritantni nadrndani izraz aseksualne mučenice tipa Keri Uošington iz serije Skandal. ili Vajola Dejvis iz filma Udovice.

Znači, miš-maš počinje u valjda nekom domu za delinkvente, odakle protagonistkinja gotovo pa beži (jer ona živi za bajk i rodeo motorima a noćas joj ukradoše jedan s parkinga tog doma, ako sam ukapirao kako treba) i ona je besna, zatim vidimo kako puni pederušu šljunkom da bi izgledalo da unutra ima love i ključeva itd., i ona krade bajk nekom tipu za koga nas baš briga ("evo uzmite pederušu ako sumnjate...!"), ma da, ko ga jebe, sigurno je zaslužio da ga orobe, i ode pravo na bajk rodeo, gde je jedino žensko. Otprilike se tu iscrpljuje deo feminizma i sport bildung storije, jer – sticajem zgodnih scenarističkih okolnosti – jedan od rodeaša gine, a ona se – zato što je pripomogla u prvoj pomoći – nađe u kući mafijaške sultanije, koja neguje nemogućeg sina dok joj je muž u zatvoru i kome je baš zgodno da neka opasna cura pomaže usamljenoj supruzi... Žuli ostvaruje bonding s klinjom. Tu se odjednom uskače u žanr Italian job žanr, jer banda usvaja njenu fiks ideju da se pokrade kombi pun motocikala usred vožnje (!) i dalje sve ide po redu.

Sve vreme gledamo kako Žuli štekuje svu lovu koju zaradi i smešta je u kesu, koju drži u rezervoaru svog motocikla...

U jednom trenutku stičem utisak da je mafijaševa žena (Antonina Burezi) bacila oko na Žuli (to je ime i glumice i lika, da ne bude zabune, a ako sam dobro istražio, glumica se i sàma bavila motociklizmom još od prenatalnog perioda), ali ova odbija žensku ljubav (kao što je, uostalom, izrazito odbojna i prema svim muškim likovima). Mislim da se tim odbijanjem može objasniti otkaz koji je praktično dobila kao bejbisiterka. Otkaz telefonom uručuje lično bos i moja teorija je da je on Džuli regrutovao kao zamenu za ljubavnika svoje žene. Ali možda je to samo moja bolesna mašta.

Kraj filma je morao biti tužan, jer Džuli je autodesktruktivna, kako se to veli. Ona još jednom ili dvaput mazne bajk na goreopisani način, a onda bos iz zatvora prihvati realizaciju njene opsesije -> da se u pokretu opljačka kamion koji prevozi motocikle, takozvana diližansa motocikala. Ona je zadužena da pokupi dokumenta sa serijskim brojevima i da sedne na jedan bajk, ostali će iskočiti iz kamiona na preostalim bajkovima... E, ali film bi tako mogao unedogled, kad ono: Žulin motor se zapali tokom tog bekstva. I ona se zapali. Sagorela u želji, kako veli narod. Ona kao da ne oseća vatru... Motocikl se ruši i mi vidimo nepokretno telo koje gori...

A onda u dvorištu mafijaševe kuće onaj klinja vozika plastični skvad i pokušava da izvede one rodeo kaskaderske cake s početka filma i zatim tek tako ustane i podigne poklopac sa sedišta skvada igračke: u njemu je ona umašćena kesa s nagorelim novcem koji je Žuli sve vreme štekovala tokom filma. Klinja pozove majku, ova začuđeno prevrće masnu kesu u rukama i onda se zabrinuto osvrće levo i desno.

Da li je Žuli ipak živa?

Eto, to su moji prvi utisci i mislim da nijedan od pomenutih žanrova „nije dobio tretman kakav zaslužuje“, ali onda vidim da je filmač nagrađen u sekciji „Izvestan pogled“ u Kanu kao i da je pobrao nagrade gde god je prikazan, na festivalima u Rejkjaviku, Vankuveru... A kada se ženski autorski par, naime scenaristkinja i rediteljka Lola Kivoron i zvezda filma Žuli Ledru zajedno pojavio, znao sam da ne vredi kritikovati taj film. A kada sam još pročitao i rediteljkin intervju u kome ona kaže: „Ja i Žuli hoćemo da stavimo muškost sa svojim kodifikovatim poretkom na tapet i da ga skršimo iznutra“, uvideo sam da treba da se sklonim.

Posle projekcije sam ponovo sišao do blagajne Art bioskopa (jer na Kolarcu ne prodaju bioskopske karte unapred) i kupio i ulaznicu za „Usekovanje“. Već pristigli gledaoci za taj film su odškrinuli vrata koncertne sale odakle su dopirali zvuci Bramsovog „Nemačkog rekvijema“ u izvođenju simfonijskog orkestra RTS-a, i taj rekvijem će se posle čuti i tokom projekcije srpskog filma. Moram da izvadim cipele iz ormana i nađem pristojne hlače (u bioskop dođoh u trenerci), baš je lepo zvučao taj rekvijem.