r.: Dejvid Kronenberg; ul.: Vigo Mortensen, Lea Sedu, Kristin Stjuart, Skot Spidmen, Velket Bunge, Don Mekelar
GOLI RUČAK U REŽIJI ĆERKE DEJVIDA...LINČA
Film počinje ovako: neki potišteni klinja se igra lopaticom na obali mora. Pored njega zarđala kantica. Na terasi obližnje vile, koja liči na utočište nacističkog zločinca u Paragvaju, pojavljuje se majka (Lihi Kornovski) koja se strogo istrese na sina: „Nemoj slučajno da si jeo nešto što si iskopao, je l’ ti jasno?!“ Kasnije klinja opere zube, a onda sedne ispod lavaboa (klonja je prljava kao u javnom klozetu) i krene da jede plastičnu kantu za đubre. Posle ga majka uguši jastukom i to prijavi policiji bakelitnim telefonom... To će, po Čehovu, kasnije propisno opaliti...
Kronenberg se izjavom da je scenario za film pisao dugo, još od prošlog milenijuma, naguzio da mu se kaže: druže, trebalo je još to da dorađuješ! Još dvadeset godina. Pročitao sam sinopsis filma da bih se pripremio za – kod Kronneberga uvek komplikovanu – radnju i opet teško da bih ukapirao o čemu se radi da nije bilo zamornih objašnjavajućih dijaloga, koji nešto možda jesu objasnili ali su zvučali kao eseji o smislu umetnosti na prvoj godini kulturologije. Nije sama premisa čudna, nije ni odvratna, navikli smo se kod Kronenberga da ljudi svršavaju na automobilske nesreće, da iz stomaka izvlače video kasete, da se žene zaljubljuju u hirurge blizance koji koriste srednjeovekovne instrumente, već je problem to što je – i pored dvodecenijskog rada na scenariju – sinopsis na nivou novinske SF priče.
Elem – a moguće je i da nisam (sve) ukapirao, praštajte ako možete – ljudi u nekoj budućnosti mogu u sebi da iskloniraju organe, neke čak nove, za koje čak i ne znaju čemu služe. Osećaj bola je zahvaljujući medicini postao nepoznat kao i strah od bacila. (Na ovo ću se kasnije vratiti.) Ljudi su izmislili novu vrstu umetničkog performansa – vađenje tih veštački uzgojenih organa i samopovređivanje ili podvrgavanje povređivanju. Štaviše sakaćenju, kod umetnika koji su izgleda avanzovani majstori tetovaže s Višom medicinskom školom iz Kolašina.
Eto, to je osnovni zaplet. U filmu igraju Vigo Mortensen i Lea Sedu i pogledao bih film i samo zbog njih, premda u Kronenbergovim filmovima nije bitno ko igra: gledaci idu da „vide Kronenberga“, on koristi glumce kao lego kockice, ali ovi mu slepo veruju. Protagonisti su par umetnika Sol Tenser (Mortensen) i njegova partnerka u umetnosti i životu Kapris (Lea Sedu). Asocijacija na „Goli ručak“ dolazi zbog atmosfere paranoje, doušništva i sveprisutnog raspadnutog industrijskog dizajna, na primer specijalnog spavaćeg kreveta, zatim „stolice za hranjenje“ i jednog aparata po umenu „Sark“, koji je – to nam je objašnjeno jednim od pomenutih zamornih dijaloga – „nekada bio alatka forenzičara a sada je prerađen pa ga koriste bodi artisti“. Pa vi sad vidite. Vigo Mortensen zaista glumi celim telom, a i gola Lea, tu se skalpelima seče gde se stigne, krv teče, propali studenti medicine će se opet onesvešćivati i tako to.
Ovaj par umetnika se pojavi na prljavim vratima koja bi bolje pristajala propalom privatnom detektivu u nekom noaru, na vratima piše Nacionalni registar za organe, unutra je nameštaj napadno raspadnut (kao što je set dekorejšn svuda napadno metalan i zarđao, kao unutrašnjost nekog zapuštenog svemirskog broda) i dočekuju ih dve smušene osobe, istražitelji Vipet (Don Meklar) i njegova saradnica, isprva nabusita a kasnije puna seksualnog žara Timlin (Krestin Stjuart). Tu već počinju oni zamorni eksplanatori dijalozi i film me je već tu izgubio, jer ona anahronost prvobitnog drafta prosto bode oči dok Vipet u jednom nategnutom monologu kuka što više nema bola i što ljudi više ne peru ruke, „pa kako ćemo se braniti od zaraza, ljudi?“ i to on ima obraza da priča posle pandemije, alo, bre, kako se ne peru ruke, koji je tebi đavo? I dalje na nekoliko mesta u filmu se uvode jalove estetičke rasprave o smislu telesne umetnosti, kao da gledamo one flešbekove u filmu Smrt u Veneciji.
Lik detektiva Koupa (Velket Bunge) osvežava film, jer napokon pokazujeda pored ovih samodovoljnih umetničkih bablova i performerskih klanova postoji i neka država, nekakva vlast, koja drži na oku ovu samovoljnu (protivzakonitu čak?) proizvodnju organa zarad umetničkih ambicija, jer – ti novi organi se mogu izmetnuti u neka bića, koja dakle nisu ljudska i koja mogu nadjačati ljude i preuzeti vlast?! Jasno vam je onda zašto je film neprohodan čak i ako volite gola i isečena tela.
I tek u poslednjoj trećini filma se unosi element špijunskog filma: ispada da je Sol Tenser zapravo dvostruki agent koji radi za detekiva Koupa na raskrinkavanju tih umetnika koji iz čiste žudnje za novcem i slavom mogu proizvesti neke klonove, šta li, koji mogu da nas porobe. Ona scena na početku opaljuje kada se ispostavi da otac ubijenog dečaka traži od Sola da – u vidu javnog peformansa – izvrši autopsiju njegovog sina (koga čuva u horizontalnom zamrzivaču u hodniku vikendice, kao naši seljaci) – e da bi „preneo poruku, koju umetnici mogu jače od novinara“, šta li.
Eh da je ova špijunska nota uvedena odmah, ala bi film bio dinamičniji, a Kronenberg bi i to umeo, kao što je na primer uradio u prvom svom filmu s Mortensenom. Ovako ispada da na svaku dozu hardkor kronenbergovštine s golotinjom i skalpelima i krvlju i svršavanjem na osakaćivanje (javlja se asocijacija na onog kanibala iz austrijskog zamka) dolazi zamorna doza dijaloga koji zvuče kao amaterska debata o smislu performansa.
Falim te bože pa mi ne pobeže poslednji tramvaj, baš bih se smorio da se to desilo.
No comments:
Post a Comment