MEN AT WORK (1990 American movie)

 ("Ubismo ga ko zeca!")

 KAKO SE KALIO JEDAN OD DVA I PO MUŠKARCA

r.: Emilio Estevez; ul.: Čarli Šin, Emilio Estevez, Lesli Houp, Kejt Dejvid, Džon Gec, Din Kameron.

Ovaj film sam na parčad (i to ne svu) gledao tužnih 1990-ih, nikada ne uspevši da dođem do kraja, zna se gde sam ga gledavao, na TV Pink, u onim godinama kada je Čović vratio ulje na platnu pa je smenjen da Sloba njemu ne bi čestitao za Ajde Đoleeeeee, a ovaj je posle prešjedniku predao loptu s potpisima svih igrača (a Bilbija i Kostić nisu smeli ni da pisnu na Radio Be92). I mnoge filmove tih godina 1994-1998. nisam pogledao kako valja zbog običaja te TV stanice da pred emitovanje pušta gomile reklama, po pravilu za tzv. novokomponovanu narodnu, i po zlu sam upamtio izvesnog Bekija Bekića i njegovo mlataranje rukicama i „pevanje“ Kako decu da delimoooo? More marš u pičku materinu ko ti dade da pevaš i promenim kanal, a kad se za nekoliko večnosti vratim, ono film već počeo. Čoveče, tako mi je u Utesi stranaca zauvek izmakao žbun Nataše Ričardson. E, ali to nije bilo zvog Pinka. Nego, u to vreme nisam imao kompjuter, pa sam zvao fiksnim telefon ono Programi bioskopa i TV stanica... Urnebesne najave.  Ali nema veze, napisao sam esej na temu „Zašto najbolji momenti romana Ijana Makjuana 'Uteha stranaca' nisu unišli u film i zašto to nije bitno“. Elem, ovde u Korziki, na književničkom rezidensiju, lokalni TV Trstenik poput TV Palme od 23.00 piči film. Palma ima baš lep izbor filmova koje vrti maltene na ripit (na primer, „Krilce ili batak“ s Lujem de Finesom i „The Statement“ Denijela Barbera s Majklom Kejnom i Tildom Svinton i Šarlotom Rempling) a slabost Trstenika su komedije s Badom Spenserom i ova s Čarlijem Šinom. I, u eforiji posle namrčenih 8000 reči u toku jednog dana u ubavom rezidensiju, dok se diže testo za domaću pizzu (kvasac s Malte, kačkavalj domaći, beli luk beogradski), rešim da odgledam ovaj film, na sramotu i krivicu, i ne baš veliko zadovoljstvno. Guilty torture.

Postoje (najmanje) dve vrste filmova/serija/pozorišnih predstava koje nisu primerene našem podneblju posle isklizavanja u vreme pada Berlinskog zida. Jedan su, na primer, predstave „Avgust u okrugu Osejdž“, „Egzibicionista“ u Ateljeu i slične. 

Omaž Tenesiju Vilijemsu prva, Skotu Peku druga. Ili „Srednjoškolci s Beverli Hilsa“, ili, pak amerikanske karambol komedije s junacima koji imaju toliko 'leba da jedu da ga nikada i ne jedu već poručuju pice kad im dune i jedina briga im je koji lak za nokte da met'u (što bi rekô Voki Kostić u emisijama sa svojim receptima). Ovakve predstave, filmovi i serije su, kao što rekoh,  potpuno neprimerene našoj društvenoj stvarnosti. Kao slovenačke serije s početka 1980-ih. Ili srpski film „Nije lako s muškarcima“, s reklamama za JAT.

Da je uspeo Dugoročni program ekonomske ciivilizacije... Pardon, stabilizacije, da je SFRJ ispratila pad Berlinskog zida kao i ostale zemlje Istočnog bloka, da je Ante Marković mogao 'ladno da turi Mamulu u višestranačku vladu, da su se Šipci i Srbeki podnosili, da je SFRJ unišla u EU pre Rumunije i Bulgarije, eh – da je baba muško, zvala bi se Duško – ali tada bi, u jednoj zemlji s kakvom-takvom srednjom klasom koja ima stare brojeve Burde po špajzovima i koja ume da ode na smučanje i zimovanje u Austriju, e u takvoj bi deželi ove predstave pa i film Men at Work imale smisô postojanja. Tito je umeo da pripusti „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u privatnom bioskopu, a posle – da se razveseli –  „Valter brani Sarajevo“ i – da se uspava – „Desant na Drvar“. (Oskar Davičo i Oskar Danon s mašinkama čekaju Nemce koji se padobranima spuštaju u podnožje brda u kojima se nalaze Tito, sin Vinstona Čerčila, grô Glavnig štaba i Politbiroa, Nemci skidaju padobranske kombinezone i svi vade Titove fotke iz Tajma, ali ne uspevaju da se približe brdu, sve ih dva Oskara i ostali heroji smakoše mašinkama. Kako se kliberi onaj Marković juče u francuskom dokumentarcu o Tiletu, dođe mi da ga tresnem livemim tiganjom po tintari, i poserem se na te Francuze, svete se što je Tile podržavao Alžir, mamu im kolonijalističku, pacovi udarili na Tita posle 45 godina. Pička vam materina, bre. I ovi Fulbrajtovci i čuveni kolumnisti takođe, kao bili su svesni još kao omladinci da Tito ima staračke fleke. Mrš u pičku materinu bre. Čuj, Vijetnam pod još čilim i ornim Ho Ši Minom hteo da se spase sovjtskog uticaja i Tito mu dao logističku i stučnu pomoć i to je - loše?! Ili kada je Tile oružjem pomogao Mugabeu da silom se oslobodi od aparthejda krajem 1970-ih? I to je kao - minus? Za kritiku? Ah da, imao je pudlice i uživao sa Sofijom Loren. Pa ćemo onda zato reći da je isti kao Staljin i car Bokasa, pa da. A biti isti znači da je još istiji. ma šta istiji, gori. Ma gonite se u tri pičke materine, bre.

A ove predstave, koga zanima dekadencija i trulež srednjoamerikanske familije, ili, pak, seksualna inhibicija stidljivog odraslog čoveka, ili ovaj film, koga zanima američki šiljokuran koji ne živi s materom već se sam izdržava i zajebava po floridama ili kalifornijama - samo one sa čembalima u salonu, ne one s ugrađenom podnom mušemom na tufne i koji idu na Micu Trofrtaljku.  Pa to samo pokazuje da bez socijalističkih međuljudskih odnosa nema razvoja zdrave ličnosti omladinca i omladinke kao i porodice kao osnovne ćelije društva.

Ipak, kada se prisetim naslova iz Crne hronike: očuh zlostavljao pastorku godinama, čiča silovao i zaklao devojčicu, ustrelio majku i dete pred slepom babom (baba se usrala totalno) i sve tako, e onda se pokolebam u ovoj geopolitičkoj antropologiji.

Frizure, tarzanke odnosno natapirane paževke u filmu Men at Work smesta izazivaju asocijacije na Miča Bjukenena, Mersihu Čolaković, Vladu Čapljića i Zanu. Emilio je Estevez napisao scenario ("kako, bre, da đubretari, so i tucana paprika naše radničke klase, nemaju film o sebi u Holivudu, setim se ja u 5 ujutro kad začuh drndanje kamiona?!") i režirao film, a pored njega glumi i braca. Ovde je rođen jedan od dva i po muškarca. To je onaj sitkomovski naučnofantastični humor koji danas više nije moguć ni u Meriki, otud je naučnofantastičan, jer propala je Merika, propala je EU, kriza, brate, svakih 6 sekundi se jedan čistač bazena koji je ostao bez posla (čistač) baci s visokog sprata, često ugrožavajući perače prozora, tolika je kriza, nema toga da bećar živi u velikom stanu, da se samo zeza, mora da se šljaka, sine, kapitalizam propô a duhovnosti ni za lek. Dva drugara koje glume Emilio i Čarli su đubretari. Oni su mentalno na nivou drkoša u 7. razredu koji se cerekaju na pomen reči „pička“, „sperma“, „sisa“ i slično, hahahaha, i pokušavaju da smuvaju svako žensko koje im naleti. E sad, ima tu underlying priča o ekologiji (hahahaha), jer lokalni industrijalac koga igra Gec, karakterni gluamac koji je igrao s braćom Koen („Krvavo prosto“) i s umetnikom Kronenberogom seniorom („Muva“), ovde se krevelji kao Andrija Milošević u svojim predstavama u „Buhi“. Bruka. Lesli Houp je radna žena, odana tajnica, puna vrlina kao igumanija s Kosova, a u obleki Mersihe Čolaković. Ona radi kao šefica izborne kampanje nekog tipa koji liči na Srđana Marjanovića, Demokratu s kosturima u ormanu. Dolazi do komedije zabune, kaseta koja sadrži optužnicu za zagađivanje ekologije zamenjena je s nekom glazbom kantautora Stjuarta Kouplanda. Čarli je voajer koji dvogledom ždraka u zgradu preko puta i lovi ribe koje se presvlače. Prekoputa živi ta šefica izborne kampanje, poštena ženska, jer bi inače našla bolji smeštaj. U njen stan bane političar kada vidi da su kasete zamenjene. Čarli ga gađa vazdušnom puškom u dupe. Onda se sakrije i dok se on krije, u stan banu hitmani koje poslao zagađivač i udave političara pa ga bace u bure. Koje nekako završi na đubrištu i sutradan ga dva drugara nađu i Čarli misli da ga je ubio dijabolom. Emilio Estevez je pokazao baroknu ambiciju da uplete politički i ekološki stejtment u ljigavo tkivo adolescentske "neki su se tako smuvali"-komedije, slepstik i karambol, začinivši to dražesnom homofobijom za šta poslužiše trapavi policajci, scenarijem tako nagrđeni da publika može samo da likuje. Znači, pali brate, narodnjaci su zakon, što rekoše jedno 4 milijarde puta u reklami na Pinku. "Munje" prikvel na američki način, kalifornijski bluz. Amaterski titlovi nekog nosača gajbi iz lokalnog video kluba su zapržili ionako nejestivu čorbu. Čarli, Šin dakle, velikoga Martina sin, ovde je glumio sebe. Čitajući kritike tog filma, a većina je skorašnjeg datuma i u većini se vidi da Čarlija danas u Holividu mrze kao što danas kod nas opozicionari mrze Čadonira i Botu, mogu da zaključim da je prosečna publika tog doba (sa sve vajnim krktičarima) gledala samo Fazbindera i eksperimentalni finski i iranski andergaund film s nelienarnom naracijom i transgresivnim sadržajima iz sfere bodi horora, jelte, ali to je ono naknadno kanselovanje koje se tako userava u život ljudima koji bi da se zezaju a da ne strepe hoće li ih neko tužiti Međedu iz ovog ili onog Upravnog odbora ili Udruženju majaka i tajaka Srednjeg Zapada i Juga zbog sramotnih reči i/ili slika. Film je omladinski i već je predstavnik daleke epohe, kolorizovano.