MORNING GLORY (2010 American movie)

 

r.:Rodžer Mičel; ul.: Rejčel Mekadams, Harison Ford, Dajan Kiton, Patrik Vitson, Džef Goldblum, Mat Meloj, Džon Pankou

 JUTARNJA STOLICA

Ejlin Broš Mekena je napisala i scenario za Đavo nosi pradu, pa je primenila mustru na TV stanicu (eto šta sve može da učini 6 nedelja na tečaju kreativnog scenarija na nevjorškom koledžu). I, kao što je rekla da u Đavolu... nema ljubavne priče, već da je to „kompetitivni pornić (za tiraž) i da se protagonistkinja na kraju udala za časopis“, tako i ovde isto: ovo je kompetitivni pornić (za rejting gledanosti) a Beki Fuler se udala za Jutarnji program.

Znaći, slučaj uspešnog (za autore) samokopiranja tražene & uspešne mustre. Kod filmova Sweetest Thing (mustra) i Kako izgubiti momka za 10 dana (kopija), međutim, iskopiran je pokopan i sasečen film, a ipak je kopija malčice cenjenija (oba su u svakom slučaju zaradila više od uloženog). Nensi Pimental je napisala scenario za „Najslađu stvar“ (moj guilty plezir), ali iako je radnja drugog kopija prvog do najmanjeg detalja, oni masno lažu da su za „Kako izgubiti momka...“ koristili neku slikovnicu, da ne bi platili autorska prava.

Dobro, idemo sad na „Jutarnju slavu“. Ovo je prvi i jedini put da sam video Harisona Forda da glumi. On i to zna, ko bi to rekao. Prilično je propao, kako li sada izgleda kada je 2010. ličio na Edvarda Džeja Robinsona istegnute kičme konjima za repove? Ako je nekome pao na pamet film Broadcast News (a morao je), pa ako je taj očekivao i pristojno moralisanje kao u tom filmu, a opet imajući u vidu da je Rodžer Mičel režirao velelepno kvaziklasno sranje Changing Lanes, u kome se socijalno morališe onoliko koliko se tu može u Meriki, pa ako je onda pomislio da će ovde biti neke duhovne kritike ispraznosti jutarnjeg i u njemu informativnog programa – onda se zajebao. I treba da uzNe beli luk i čaj od nane, jer zaboravio je ko je napisao scenario: scenaristikinja filma Đavo nosi pradu, aman. Zato zaboravite na velika očekivanja, ovaj film je za Mičela isto ono što i A Good Year za Ridlija Skota. A u Broadacst News se moralisalo i to lepo, Holi Hanter je izrekla nekoliko finih rečenica i ljigav karakter Toma (Vilijema Harta) je razgolićen. Ljubav ne pobeđuje (ni uvek ni često), kao ni istina, otrežnjuje nas taj film.

Znači, mustra iz Đavo nosi pradu je razvodnjena, jer ovde je Beki Fuler (Rejčel Mekadams) sama sebi šef de fakto a sàma činjenica da je zaposlena kao izvršni producent jeste malo verovatna (ali bez toga ne bi ni bilo filma). Istina, ona ima de jure nekog šefa, Džerija Barnsa (Goldblum), koji više liči na Đavola bez advokata, on džogira, jede citruse i – samo traži viši rejting, inače ode Jutarnji program u ropotarnicu televizijske povijesti. Jedan danski pisac mi reče – kada sam mu ispričao šta se meni jednom dogodilo u mom gostovanju u jutarnjem programu – „Druže, jutarnji program prave idioti za idiote“; on inače nema telkač u kući kao ni 90 postotaka Zapadnjaka koji drže do sebe (oni se, kada hoće da pogledaju neki kulturni dokumentarac, okupljaju u avliji kod komšije Roma ili kojeg drugog gastosa koji jedini u bloku ima televizor). Sećam se nekih gostovanja naših privrednih i političkih funkcionera u jutarnjem programu RTS-a, direktor PKB-a, na primer, došao je 1980-ih bunovan, krmeljiv i kosu nije mogao da začešlja kako treba pa je stalno okretao profil, a jednom je nekom diši iz Kruševca virila pidžama ispod sakoa a podočnjaci su mu ličili na slepe miševe koji traže sisu velike slepe mišice.

Elem, Beki Fuler je ambiciozan curetak zanovetak, koji „jako voli da radi i mnoooogo voli svoj posao“, a to je da bude producent. Mi u socijalizmu nismo znali šta je to producent, pa su Dragan Babić, Ršum i Zaharije Trnavčević sami sebe snimali i producirali, a na radiju su voditelji bili tehničari, kafe kuvarice, producenti, ispražnjivači pepeljara, električari i bravari, naši mali ljudi iz radija su sve sami radili, „producent“ je kao imenica bila kapitalistički gadljiva. Kod nas i na filmu ima samo „direktor filma“, pa se jugoslovenski režiseri u inostranstvu ubiše od jeda što ih niko ne zarezuje. Rejčel Adams je odigrala energično i mene je čak hvatala nervoza dok sam je gledao, a ič me zabole za propast imperijalističkih tv studija. Producent...čega? Važno je da se producira. U stvari, amerikanski je producent mešavina glavnog i odgovornog urednika (onoga ko ide na ribanje u partijski komitet i ima čir na želucu) i operskog dirigenta. Samo ga ribaju rejtinzi a ne partija.

Besmislenost ovog filma se vidi na nekoliko nivoa. Prvo, u potpunoj nevažnosti jutarnjeg programa u sadržajnom smislu. To da li će taj jutarnji program da preživi jednako je podsticajna tema kao i Fickaraldovo prenošenje opere ili parobroda preko planina južne Amerike (što se uostalom #nije-ni-desilo, a Dankinja Hane Hejgor Viemose je u svom romanu „Izjebana do smrti u Amazoniji“ imala dobar rant na tu temu: "čemu film s imenom tog genocidaša u naslovu?; on nije ni prenosio operu tamo gde film kaže i laže, a kao gumeni baron je odgovoran za pogibiju hiljada domorodaca, zaslužio je da mu se svako popiša i posere na grob a ne da mu se ime ovekoveči ovako!; spavaš li mirno, Vernere Hercože?!", napisala ja ona --> čitajte tu knjigu u mom prevodu u ediciji Severno svetlo), drugo, ambiciozan curetak, pa šta, ali da li je korisno za društvenu zajednicu to što ona radi?,  treće, moralno je trulo njeno komandovanje i zapravo igranje zdravljem i životom potčinjenih (onaj vremenko Erni /Mat Meloj/ je mogao da umre nekoliko puta, ali to je predstavljeno samo kao komički odušak, kao u crtanom filmu), četvrto, rejting je povećan uz pomoć neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar (to je onaj primer istraživačkog novinarstva Majka Pomeroja /Harison Ford/ a to se iznebuha odigralo, da je barem kroz neke naznake najavljivano, trilerski onako, da se nagoveštava itd.). Itd.

Beki Fuler je izrazito aseksualna. Jeste da ima dobru bulju, ali nema libido. Za vreme seksa bi proveravala sms-ove za sutrašnju emisiju. Njen izabranik Adam Benet (Patrik Vilson) bledunjav je i posle prvog dejta i prekinutog pokušaja seksa gotovo nestaje iz filma, mogli su od tog momenta da umesto njega koriste kaširanu fotku u prirodnoj veličini na kojoj (fotki) on zbunjenog osmeha maše, sve je kod Beki povezano s rejtinzima, rejtinzima, rejtinzima... Beki opetovano ide na noge totalno nezaposlenom Džeriju u kancelariju (koja liči na štek kancelariju nekog šefa tajne službe) i pokazuje rejtinge, ali on nikad zadovoljan.

E, ne rekoh da je ideja Beki Fuler na početku da iz penzije dovuče nevoljnog veterana Pomeroja (Forda), da ovoga u ekipi čeka ispisnica Dajan Kiton (kojoj nije blam da se prodaje u jutarnjem a s njim ima stare račune), tako da taj animozitet babe i dede treba da bude kao neki komički odušak. Ma jok, više ima animoziteta između Betovenovog poprsja i onog kučeta što svira klavir u „Mapet šouu“. Ebert je pohvalio to što nije, bože sakloni, došlo do romanse „maj-oktobar“, već je Fordov lik ostao ocoliki ujkoliki čangrizavi čiča kome je dete na kraju postalo simpatično. Ali da je Ford glumio jeste, svaka mu čast. Lik vremenka Ernija je tretiran moralno prljavo, a čak ni u onom Pomerojovom „istraživačkom novinarstvu“ nema dovoljno moralisanja koje bi iskupilo jedno novinarsko i informativno i entertejment šmiranje zarad tog veličanstva rejtinga. To je stara fora u stilu „bez starca nema udarca“, „važno je iskustvo“, to najčešće pali, u istočnoevropskim filmovima to je obično deda iz SUBNOR-a, ali čio i zdrav i koji uči unuka pravim vrednostima a protiv otuđenog potrošačkod društva, u anglosaksonskim filmovima, pak, to je zapušteni trener, nekadašnji as nečega, ili pijani pilot, koji prolazi kroz lečenje lopatom u srpskom manastiru i na kraju trijumfuje u poslednjim stotinkama, ali u ovom filmo nije to, već je Deus ex machina u vidu odjednom agilnog Pomerioja podiglo rejting i ekipa je dobila još godinu dana da pravi bućkuriš od recepata, parodije na vremensku prognozu dok Erniju ne otkaže čuka, a (sme zapeta pre "a", aman više!) Pomeroj će verovatno nastaviti da bude džangrizalo i da se preganja s Kolin Pek (Dajan Kiton). Beki Fuler se udala za emisiju, kraj je isti kao u Đavolu...

Osim toga, ovaj film je 2010. g. već demodiran. Čitavi žanrovi su posle velike pljačke svetskih banaka fiskalne 2008. godine – zastareli. Ovo je više za Frenka Kapru I, ovo je za nas možda bilo edukativno sve do 1992. i početka rata, znate ono, Aca Autobus kod Vanje Bulića hvali Australiju i kapitalizam i monarhiju, „posle šest meseci kupiš auto, daju ti frižider čim dođeš, ceni se rad, ceni se sposobnost, ko hoće da radi ima za njega posla, demokratija bato“, ovaj je film možda do propasti ekonomskog projekta Anta Markovića imao svoj rezon kod nas, ali kada se pokazalo da je ljudima draži rat od 2000 maraka plate, ova himna radišnosti, ambiciji i producentsvu kao takvom nema nikakvog smisla. Mi koji se u 4 ujutro, po mraku bijemo za jogurt i mleko u zaključanim kaveza ispred samoposlugâ, ne možemo da kapiramo ovaj film, kao ni gladni Etiopljani što ne mogu da kapiraju početak filma Walking and Talking Nikol Holfsener. Ali, što je tužno, ovo ne mogu ni današnji Amerikanci da kapiraju.