USEKOVANJE (2022 Serbian film)

 

 r.: Siniša Cvetić; ul.: Pavle Mensur, Bojan Žirović, Aleksandra Balmazović, Marko Grabež, Anita Ognjanović, Jovana Gavrilović, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Aleksandra Pleskonjić, Momo Pićurić.

   RADO IDE SRBIN U OVISNIKE

Ovo je film skroz srbijanski produkovan, tipa ateljeovski film (misli se na pozorište, za razliku od, npr., jedepovski, regionalni dotiran...), znači s teatarskim šmekom. Pretpostavljam da je scenarista David Jakovljević utopio svoj nerealizovani dramski tekst. Naša se pozorišta (i beogradska i kneževačka)  gade angažovanog savremenog dramskog teksta osim ako ga neko ne preporuči, ali one man’s loss, another man’s gain, što kažu u Los Anđelesu i Nevjorku,

Film karakterišu dve odlične stvari: realno je ovo jedini pravi pandemijski film + scenario je odličan. Tačnije, tri odlične stvari: i suverena montaža. Suveren je termin koji obično vezujemo za rediteljsko-montažerske brilijante Zvonimira Berkovića (Minjon Mihaljević) i Srđana  Karanovića, ali ovde sam zaista sa zadovoljstvom pronašao imena montažera Tihomira Dukića i Marka Tisoveca. Rezovi vode gledaočevu pažnju tamo gde treba; na primer kada na slavu bane brat Milan (Zlatan Vidović) a bivša žena Nena (Dubravka Kovjanić) to doživi kao šok i kaže da će da ode, Milan je na terasi s domaćinom Banetom (Bojan Žirović), pa se oni vrate a kamera hičkokovski dođe do – prazne stolice. I uopšte rezovi se u filmu nalaze gde Bog zapoveda: nema ih kada su dijalozi mirni i melanholični (Jovan i rođaka Ana, ili završna scena za trpezarijskim stolom), kontraplan kada se likovi nadmudruju (Jovan i brat mu Dušan), a tenisko levo-desno  pomeranje se primenjuje kod uzbudljive prepirke (Iva i Dušan). To što se gotovo čitav film odigrava u stanu olakšalo je posao produkcijski, ali je ostala opasnost dosade, to jest da to izgleda kao prepisano pozorište. Montaža je stručno vodila gledaoce kroz radnju, bez arthausovski nepokretnih kadrova koji izazivaju meškoljenje. Dobro, četiri dobre stvari ima u filmu – i gluma. Bojana Žirovića sam tokom godina gledao u više predstava u Ateljeu, ovde je igrao za film a ne za daske, jer on zna kako se to radi, odigrao je neuspešnu glavu porodice što se ždere iznutra. Simbolika te neuspešnosti života koji je obećavao jeste uramljeni ček za pobedu u „Slagalici“. Ne sećam se sada u kom sam filmu ili pozorišnoj predstavi video kako neki potomak prezire svog oca koji je toliko glup da zna napamet sve glavne gradove svih  zemalja sveta. Nešto u tom stilu se pokazuje i u ovom filmu kada Bane na kraju malo živne dok izlaže akribično prikupljene podatke o izvesnoj sekti koja očekuje dolazak vanzemaljaca a koji će, pak, u nekakvoj mother ship Nojevoj barci povesti sa sobom 2,5% populacije posle smaka ovog našeg sveta. Naime sin Jovan je sledbenik te sekte – ne zna se ipak da li je to samo zezanje ili on stvarno veruje u to – što donekle iskupljuje tatu. Propalost snova kod učmalog Baneta se pokazuje odličnom dosetkom: on neguje nepokretnog oca, nekadašnjeg policajca, a iz njihovih dijaloga saznajemo da je Bane nekada bio bundžija, štaviše 9. marta (zna se koje godine) a da ga je rođeni ćale gađao vodenim topom. Ali, sada ga ne prepoznaje... Slika našeg vremena, ali nepotpuna --> jer, ko je ono na vlasti?

Glumi se dobro jer ima rašta – tekst je za razliku od naših imitacija gangsterskih nebuloza – veoma tačan u pogledu emocija i psihologije likova, ovo je zaista porodična drama a ne kako mali Đokica zamišlja da nas zamišljaju na Zapadu pa da se prilagodimo toj slici e ne bi li bismo dobili nagrade na festivalima. Glumi se i očima i ćutanjem, ne samoobjašnjavjućim replikama. Dva primera samo. Pri kraju filma za trpezarijskim stolom povratnik iz Australije Milan (Zlatan Vidović) podjebava zeta Gagija (Aleksandar Đurica) kome je karijerno i finansijski očigledno upala sekira u med, ali ima tu skandala, tenderi ovo ono (a pre toga na terasi Gagi otvoreno nudi Banetu „kurtizanke“ i uopšte onu vrstu raspojasanog hedonizma uspešnih ljudi koji su od zakona zaštićeni kao lički međedi) i Đurica krvnički gleda Milana, a ostali za stolom majka Mila (Aleksandra Balmazović) i Nena i Bane svi u minuciozno prostudiranom mizanscenu glume bez reči „replike“ na prethodno izrečene reči i to je tako dobro. Kasnije ću navesti i drugi dobar primer glume bez reči.

Kod tog kratkog obračuna Milana i Gagija treba reći ipak i jednu zamerku: to je jedino mesto gde se vidi slabašna socijalna kritika. Izokola i u nanodozama. Na početku filma su bile mikrodoze  kritike u vidu „Dole Nikson“, kad baka (Aleksandra Pleskonjić) kara unuka Jovana što nema devojku i nigde ne izlazi: „Moraš svoj seksualni aparat na namiriš, jer kako ćeš da dižeš revoluciju?! Vidiš one žute prsluke, sve to će da dođe do nas veoma brzo!“ U stvari, taj dijalog na početku me je malo secnuo, jer je vonjao po onom benignom humoru apsurda tipa „Otvorena vrata“ ili one boštjanhladnikovske ubij-me-nežno-bakutanerke Duše Počkaj, ali to je bilo samo malecko isklizavanje. Ima nekoliko scenarističkih dragulja u filmu, dijalozi majke i ćerke na početku (baka i Mila /odlična Balmazovićeva/), Ive i Dušana, Dušana i Jovana, a najviše od svega klinačko bondovanje Jovana i Ane (Pavle Mensur i Anita Ognjanović). Ne sećam se kada sam poslednji put u nekom domaćem filmu slušao dijaloge a da da nisam osećao krindž za krindžom. Mislim, zajebi više Gaja Ričija i „Ken Park“ i „hej, brate, da ti ka’e, ono...“. Evo sada i drugog primera glume bez reči a ujedno i primera pravilne montaže: U jednom trenutku Bane (Bojan Žirović) pogleda prema balkonu, sebi levo nama desno, usledi rez, mi vidimo starijeg sina Dušana koji razgovara s majkom. Malo pre smo i čuli delove tog dijaloga. Na Banetovom licu potisnuta bura. Izvanredna montaža, izvanredna gluma. Znači i to može. Bojan Žirović je mnogo ličio na Vulina. Ako se bude zdravo hranio, ko zna, možda za dvadeset godina, dvadeset tri, dvadeset četiri, šta ja znam, ako opozicija bude vredno radila na političkom programu, možda on bude glumio Vulina u državno finansiranom blokbasteru posle pobede građanskog saveza na izborima 2048. U antiklimaksu, u stilu Formanovog „Svlačenja“, Bane uzme crtu spida s tanjira, možda i iz pedagoških razloga, da bi ostvario kontakt sa sinom Jovanom koji je upravo doživeo manji nervni slom. 

A stvarni kraj filma je SF. Vidi s i nekakav svemirski brod. Znači ona sekta je ipak opalila, Čehov može da bude zadovoljan. Moj prvi impuls bio je da je to odudaralo od prethodnog verizma u opisu naše postranzicijske čamotinje i depresije, ali možda nisam ukapirao namere autora: možda je poenta u tome da je brod otišao bez Baneta? A budući da u kući nikog nema, možda su u tom brodu upravi roditelji?! 

U ovom filmu je uočljva tužna sudba glumica. Staračka domaćinstva su ostala na selu, pa su nam pozorišta prepuna generacijskih ansambala štaviše klapâ, pa nema ko da igra sredovečne i starije ljude, žene napose. Ovde su i Balmazovićeva i Kovjanićeva i Pleskonjićeva morale da igraju starije žene od svojih godina i to je grehota. Već sam negde jednom pomenuo da je grehota što Katarina Gojković (buduća Rahela Ferari) mora da igra tašte. Jelisaveta Sablić ne može da postigne da igra sve lude babe u našim filmovima. Jedva su negde za ulogu svekra iskopali Pićurića (Miroljub Lešo je umro).