r.: Feliks fan Hruningen & Šarlot Vandermerš; ul.: Alesandro Borgi, Luka Marineli, Surakšija Panta, Elena Lijeti, Filip Timi, Luj Garel, Elizabeta Mazulo
DRUGARSTVO BISTRIH POTOKA
Dečačko prijateljstvo kroz decenije, skovano i srodnošću duha ali i kroz druženje oca s drugarom sina (što će se otkriti kasnije), počinje 1984. kada jedna torinska nukleus porodica reši da nađe svoju oazu u Alpima i proluftira se iz „ružnog i zagađenog Torina“.
Kako je kalendar stravičan. Osamdesete nam se čine tu odmah iza ćoška, ali otad su prošle evo četiri decenije. Pank generacija je već stekla pravo na starosnu penziju, šezdesetosmaša ima samo šačica aktivnih, a one koji su imali uspomene iz 1930-ih i 1940-ih – obilazimo na groblju i gledamo u Trezoru. Pjetro je gradsko dete, jedinac, a u alpskom selu gde su otac i majka iznajmili kuću, ostao je samo jedan vršnjak, Bruno. Imaju po 12 godina i postaju nerazdvojni. Glumci koji ih igraju starije ič ne liče (mogli su bar mladež Luke Borelija da nameste klincu). Pjetrov otac je za potrebe te decenije dobio ekstenzije, zulufe i ofarban je (igra ga Filipo Timi koji inače muca i to se čak i čuje u pojedinim scenama). On je inženjer tehnologije i puši kao Turčin. Brunovog oca i ne vidimo, on je negativna sila u životu svog sina, jer sprečava ponudu Pjetrovih roditelja da ga uzmu na školovanje u velikom gradu... Ali ni odnos u torinskoj familiji nije idealan: između sina i oca postoji ogromna netrpeljivost, sin se opire vođenju za ručicu, odbija da ide očevim stopama i – dok mašta o tome da postane pisac – radi sve i svašta, pere sudove, učli za kuvara, putuje svetom. postaje ugostitelj. „Nisam ja za pisca“, kađe on Brunu kada se sretnu posle skoro dve decenije, ali nikada ne verujte čoveku koji kaže da „nije za pisca“. Svako misli da može da napiše knjigu, pa i više njih. Upečatljiva je scena u I delu filma kada Pjetrov otac povede i sina i Bruna u planinarenje; sina strefi visinska bolest i moraju da se vrate pre vremena... Gnev Pjetra prema ocu je silan. ali mene su skolile uspomene na mog ćaleta, naročito u poslednjem delu filma kada su bili pronađeni oni dnevnici. Toliki se, eto, žale na posesivne i kompetitivne roditelje, ali meni ne bi smetao ćale kakav je bio „Đovani“...
Film ima dva kompaktna dela, posle čega se ubrzava i izneverava očekivanja da će to biti još jedna poruka o povratku prirodi i predodređenim ljubavima sa srećnim krajem. U stvari, ovo je film s nesrećnim krajem, gde se teško izgrađeni dom i fizički i metaforički ruši, po svemu sudeći zbog sudbinski loše donetih odluka, ali za koje se tada nikako nije moglo znati da su sudbinski loše.
Prvi deo, dolazak Pjetra u alpsko selo i trenutni bonding s Brunom; završava se odlukom nevidljivog Brunovog oca da ga pošalje na težak letnji rad i time odbije ponudu za školovanje sina. Drugi deo počinje ponovnim susretom odraslih i bradatih drugara. Pjetro je upravo saznao da mu je otac umro i dolazi da obiđe očevinu, koja je sada gomila ruševina. Bruno ga obaveštava da se zapravo svih ovih godina družio s Pjetrovim ocem i da mu je ovaj u amanet ostavio da izgradi kuću! Bruno i Pjetro je zajednički i udarnički izgrade za rekordna 4 meseca. Pjetro dovodi kolege iz ugostiteljske sfere, srećom se tu izbegavaju otužne rasprave o lažnim ekolozima. Drugi deo se završava time da se Bruno zaljubi u Pjetrovu bivšu, Laru, i pita ga za dozvolu da započne s njom vezu.
Tada Pjetro kao narator kaže da mu ne valja nijedna kuća i uputi se u Nepal, gde će se otad stalno vraćati. Uspeva i da napiše uspešan putopis. Bruno i Lara su dobili dete. Izgleda da Lari prija seoski život, čak im i biznis s proizvodnjom sira ide dobro (u početku).
Kada u goste dođu Pjetro i majka, dešava se momenat koji mora da dirne; majka ode da se poigra sa sinom Bruna i Lare. Svima je jasno: ona pati što nema unuka...
Film posle toga skreće s terena prirodne idile i tople ljudske priče. Raj se ruši. Bruno i Lara se posvađaju, izgleda da njihov stočarski biznis nije finansijski održiv. Lara odlazi s detetom, a Bruno i Pjetro se ozbiljno posvađaju. Razmenjuju teške reči posle kojih ništa više ne može biti isto.
Bruno je nestao tokom jedne surove zime, i možda bi filmu više pristajalo da nam – kadrovima smučki i gladnih lešinara – nije potvrđeno da je mrtav. Pjetro se ipak skrasio s jednom prilično vremešnom učiteljicom u Nepalu. Nema želju da se vrati u kuću u kojoj su mu knjige, gasni rešo i uspomene. Na krovu te kuće je rupa koju su testerom napravili brdski spasioci što se spustiše helikopterom... U Nepalu, Pjetro je tata-mata za fudbal među klincima u školi svoje ljube Asmi, ali lice mu odaje neodlučnost. Da li je zakasnio da stekne potomstvo? Hoće li mu majka ostati bez unuka?
Film je zapravo duboko depresivan; odluke koje donosimo, naši izbori, naši snovi i nadanja – to samo na filmu uvek ima srećan kraj. To jest, ne u ovom filmu... Kada na kraju Pjetro ide od jedne planinske kote do druge, i u škrinjama pored drvenih krstača nalazi dnevnike koje je pisao njegov otac, koji je u ta planinarenja vodio Bruna a ne njega – osetimo ubod nostalgije i žal za propuštenim: zaista, u kojoj meri je Pjetrov bes protiv oca uopšte imao smisla? U želji da bude svoj, on se našao na jednom koloseku koji vrlo lako može biti slep. Okrutna i lepa priroda, kako alpska tako i nepalska, samo nesmiljeno podseća kako će pejzaži biti lepi i posle nas. Dve duboko nesrećne porodice su se svele na jednog zalutalog sina i eventualnu vremešnu nepalsku snajku.
Posle sam se setio da je reditelj snimio i The Broken Circle Breakdown, koji sam pogledao u Domu omladine pre desetak godina i koji mi je delovao kao presipanje životnih nedaća (teška bolest poremeti raj) iz šupljeg u prazno. Ovaj film je u tom pogledu bolji: za rušenje raja sumnjivci su i već pomenute odluke i izbori.
No comments:
Post a Comment