MORNING GLORY (2010 American movie)

 

r.:Rodžer Mičel; ul.: Rejčel Mekadams, Harison Ford, Dajan Kiton, Patrik Vitson, Džef Goldblum, Mat Meloj, Džon Pankou

 JUTARNJA STOLICA

Ejlin Broš Mekena je napisala i scenario za Đavo nosi pradu, pa je primenila mustru na TV stanicu (eto šta sve može da učini 6 nedelja na tečaju kreativnog scenarija na nevjorškom koledžu). I, kao što je rekla da u Đavolu... nema ljubavne priče, već da je to „kompetitivni pornić (za tiraž) i da se protagonistkinja na kraju udala za časopis“, tako i ovde isto: ovo je kompetitivni pornić (za rejting gledanosti) a Beki Fuler se udala za Jutarnji program.

Znaći, slučaj uspešnog (za autore) samokopiranja tražene & uspešne mustre. Kod filmova Sweetest Thing (mustra) i Kako izgubiti momka za 10 dana (kopija), međutim, iskopiran je pokopan i sasečen film, a ipak je kopija malčice cenjenija (oba su u svakom slučaju zaradila više od uloženog). Nensi Pimental je napisala scenario za „Najslađu stvar“ (moj guilty plezir), ali iako je radnja drugog kopija prvog do najmanjeg detalja, oni masno lažu da su za „Kako izgubiti momka...“ koristili neku slikovnicu, da ne bi platili autorska prava.

Dobro, idemo sad na „Jutarnju slavu“. Ovo je prvi i jedini put da sam video Harisona Forda da glumi. On i to zna, ko bi to rekao. Prilično je propao, kako li sada izgleda kada je 2010. ličio na Edvarda Džeja Robinsona istegnute kičme konjima za repove? Ako je nekome pao na pamet film Broadcast News (a morao je), pa ako je taj očekivao i pristojno moralisanje kao u tom filmu, a opet imajući u vidu da je Rodžer Mičel režirao velelepno kvaziklasno sranje Changing Lanes, u kome se socijalno morališe onoliko koliko se tu može u Meriki, pa ako je onda pomislio da će ovde biti neke duhovne kritike ispraznosti jutarnjeg i u njemu informativnog programa – onda se zajebao. I treba da uzNe beli luk i čaj od nane, jer zaboravio je ko je napisao scenario: scenaristikinja filma Đavo nosi pradu, aman. Zato zaboravite na velika očekivanja, ovaj film je za Mičela isto ono što i A Good Year za Ridlija Skota. A u Broadacst News se moralisalo i to lepo, Holi Hanter je izrekla nekoliko finih rečenica i ljigav karakter Toma (Vilijema Harta) je razgolićen. Ljubav ne pobeđuje (ni uvek ni često), kao ni istina, otrežnjuje nas taj film.

Znači, mustra iz Đavo nosi pradu je razvodnjena, jer ovde je Beki Fuler (Rejčel Mekadams) sama sebi šef de fakto a sàma činjenica da je zaposlena kao izvršni producent jeste malo verovatna (ali bez toga ne bi ni bilo filma). Istina, ona ima de jure nekog šefa, Džerija Barnsa (Goldblum), koji više liči na Đavola bez advokata, on džogira, jede citruse i – samo traži viši rejting, inače ode Jutarnji program u ropotarnicu televizijske povijesti. Jedan danski pisac mi reče – kada sam mu ispričao šta se meni jednom dogodilo u mom gostovanju u jutarnjem programu – „Druže, jutarnji program prave idioti za idiote“; on inače nema telkač u kući kao ni 90 postotaka Zapadnjaka koji drže do sebe (oni se, kada hoće da pogledaju neki kulturni dokumentarac, okupljaju u avliji kod komšije Roma ili kojeg drugog gastosa koji jedini u bloku ima televizor). Sećam se nekih gostovanja naših privrednih i političkih funkcionera u jutarnjem programu RTS-a, direktor PKB-a, na primer, došao je 1980-ih bunovan, krmeljiv i kosu nije mogao da začešlja kako treba pa je stalno okretao profil, a jednom je nekom diši iz Kruševca virila pidžama ispod sakoa a podočnjaci su mu ličili na slepe miševe koji traže sisu velike slepe mišice.

Elem, Beki Fuler je ambiciozan curetak zanovetak, koji „jako voli da radi i mnoooogo voli svoj posao“, a to je da bude producent. Mi u socijalizmu nismo znali šta je to producent, pa su Dragan Babić, Ršum i Zaharije Trnavčević sami sebe snimali i producirali, a na radiju su voditelji bili tehničari, kafe kuvarice, producenti, ispražnjivači pepeljara, električari i bravari, naši mali ljudi iz radija su sve sami radili, „producent“ je kao imenica bila kapitalistički gadljiva. Kod nas i na filmu ima samo „direktor filma“, pa se jugoslovenski režiseri u inostranstvu ubiše od jeda što ih niko ne zarezuje. Rejčel Adams je odigrala energično i mene je čak hvatala nervoza dok sam je gledao, a ič me zabole za propast imperijalističkih tv studija. Producent...čega? Važno je da se producira. U stvari, amerikanski je producent mešavina glavnog i odgovornog urednika (onoga ko ide na ribanje u partijski komitet i ima čir na želucu) i operskog dirigenta. Samo ga ribaju rejtinzi a ne partija.

Besmislenost ovog filma se vidi na nekoliko nivoa. Prvo, u potpunoj nevažnosti jutarnjeg programa u sadržajnom smislu. To da li će taj jutarnji program da preživi jednako je podsticajna tema kao i Fickaraldovo prenošenje opere ili parobroda preko planina južne Amerike (što se uostalom #nije-ni-desilo, a Dankinja Hane Hejgor Viemose je u svom romanu „Izjebana do smrti u Amazoniji“ imala dobar rant na tu temu: "čemu film s imenom tog genocidaša u naslovu?; on nije ni prenosio operu tamo gde film kaže i laže, a kao gumeni baron je odgovoran za pogibiju hiljada domorodaca, zaslužio je da mu se svako popiša i posere na grob a ne da mu se ime ovekoveči ovako!; spavaš li mirno, Vernere Hercože?!", napisala ja ona --> čitajte tu knjigu u mom prevodu u ediciji Severno svetlo), drugo, ambiciozan curetak, pa šta, ali da li je korisno za društvenu zajednicu to što ona radi?,  treće, moralno je trulo njeno komandovanje i zapravo igranje zdravljem i životom potčinjenih (onaj vremenko Erni /Mat Meloj/ je mogao da umre nekoliko puta, ali to je predstavljeno samo kao komički odušak, kao u crtanom filmu), četvrto, rejting je povećan uz pomoć neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar (to je onaj primer istraživačkog novinarstva Majka Pomeroja /Harison Ford/ a to se iznebuha odigralo, da je barem kroz neke naznake najavljivano, trilerski onako, da se nagoveštava itd.). Itd.

Beki Fuler je izrazito aseksualna. Jeste da ima dobru bulju, ali nema libido. Za vreme seksa bi proveravala sms-ove za sutrašnju emisiju. Njen izabranik Adam Benet (Patrik Vilson) bledunjav je i posle prvog dejta i prekinutog pokušaja seksa gotovo nestaje iz filma, mogli su od tog momenta da umesto njega koriste kaširanu fotku u prirodnoj veličini na kojoj (fotki) on zbunjenog osmeha maše, sve je kod Beki povezano s rejtinzima, rejtinzima, rejtinzima... Beki opetovano ide na noge totalno nezaposlenom Džeriju u kancelariju (koja liči na štek kancelariju nekog šefa tajne službe) i pokazuje rejtinge, ali on nikad zadovoljan.

E, ne rekoh da je ideja Beki Fuler na početku da iz penzije dovuče nevoljnog veterana Pomeroja (Forda), da ovoga u ekipi čeka ispisnica Dajan Kiton (kojoj nije blam da se prodaje u jutarnjem a s njim ima stare račune), tako da taj animozitet babe i dede treba da bude kao neki komički odušak. Ma jok, više ima animoziteta između Betovenovog poprsja i onog kučeta što svira klavir u „Mapet šouu“. Ebert je pohvalio to što nije, bože sakloni, došlo do romanse „maj-oktobar“, već je Fordov lik ostao ocoliki ujkoliki čangrizavi čiča kome je dete na kraju postalo simpatično. Ali da je Ford glumio jeste, svaka mu čast. Lik vremenka Ernija je tretiran moralno prljavo, a čak ni u onom Pomerojovom „istraživačkom novinarstvu“ nema dovoljno moralisanja koje bi iskupilo jedno novinarsko i informativno i entertejment šmiranje zarad tog veličanstva rejtinga. To je stara fora u stilu „bez starca nema udarca“, „važno je iskustvo“, to najčešće pali, u istočnoevropskim filmovima to je obično deda iz SUBNOR-a, ali čio i zdrav i koji uči unuka pravim vrednostima a protiv otuđenog potrošačkod društva, u anglosaksonskim filmovima, pak, to je zapušteni trener, nekadašnji as nečega, ili pijani pilot, koji prolazi kroz lečenje lopatom u srpskom manastiru i na kraju trijumfuje u poslednjim stotinkama, ali u ovom filmo nije to, već je Deus ex machina u vidu odjednom agilnog Pomerioja podiglo rejting i ekipa je dobila još godinu dana da pravi bućkuriš od recepata, parodije na vremensku prognozu dok Erniju ne otkaže čuka, a (sme zapeta pre "a", aman više!) Pomeroj će verovatno nastaviti da bude džangrizalo i da se preganja s Kolin Pek (Dajan Kiton). Beki Fuler se udala za emisiju, kraj je isti kao u Đavolu...

Osim toga, ovaj film je 2010. g. već demodiran. Čitavi žanrovi su posle velike pljačke svetskih banaka fiskalne 2008. godine – zastareli. Ovo je više za Frenka Kapru I, ovo je za nas možda bilo edukativno sve do 1992. i početka rata, znate ono, Aca Autobus kod Vanje Bulića hvali Australiju i kapitalizam i monarhiju, „posle šest meseci kupiš auto, daju ti frižider čim dođeš, ceni se rad, ceni se sposobnost, ko hoće da radi ima za njega posla, demokratija bato“, ovaj je film možda do propasti ekonomskog projekta Anta Markovića imao svoj rezon kod nas, ali kada se pokazalo da je ljudima draži rat od 2000 maraka plate, ova himna radišnosti, ambiciji i producentsvu kao takvom nema nikakvog smisla. Mi koji se u 4 ujutro, po mraku bijemo za jogurt i mleko u zaključanim kaveza ispred samoposlugâ, ne možemo da kapiramo ovaj film, kao ni gladni Etiopljani što ne mogu da kapiraju početak filma Walking and Talking Nikol Holfsener. Ali, što je tužno, ovo ne mogu ni današnji Amerikanci da kapiraju.

GONE BABY GONE (2007 American movie)

 

r.: Ben Aflek; ul.: Kejsi Aflek, Ejmi Rajan, Mišel Monahen, Morgan Frimen, Ed Heris, Džon Ešton, Madlen O'Brajen (dete), Mark Margolis, Ejmi Madigan  

 BOSTON BURNING

Ovaj film bi mogao biti prikazan u „Kino Oku“ 2123. godine s temom: pravda ili pravičnost? O toj dilemi smo svi ponekad mozgali, po mogućstvu nezainteresovano (jer nismo lično pogođeni), i liberali bi govorili „ko smo mi da sudimo, bolje 100 krivih na slobodi nego jedan prav u zatvoru“, a seljaci bi vikali: „konjima za repove, pa će da nauče“. Film ima dobar kraj (vidi sliku!), koji će većinu gledalaca navesti da se odluče u toj večitoj dilemi, taj kraj u kojem Patrik Kenzi (Kejsi Aflek) sedi na trosedu pored Amande (Medlin O'Brajen, dete) i gleda s njom crtać, glumi bejbisitera jer je majka – koja je u ranije u filmu kroz plač obećala da će da se promeni i da neće da se provodi i zeza već samo da pazi dete – otišla na sudar pošto se nafrakala i popila pivo-dva iz flaše. Gledalac tada (u srcu) zna da li je Patrik doneo pravu odluku kada je prijavio nekadašnjeg šefa odjela za nestalu decu i moralnu gromadu Džeka Dojla (Frimen, od svih) za kidnapovanje. A kada smo saznali da je mala Amanda ipak živa i da se nalazi upravo kod (polu)nečasno penzionisanog komesara, sve se sklopilo: zar on nije ranije u filmu objasnio da mu je 12-godišnja ćerka oteta i ubijena? Zar nije normalno da želi da to nadoknadi? Onda je jasna i žvaka detektuva Remija Bresana (Ed Heris) da valja i podmetnuti dokaze ako nema druge, najvažnije je dete. Dijalog Dojla i Kenzija je nadmudrivanje kao u debatnom klubu Cross Fire na CNN-u, zamoran je i meni je bio patetičan. I pomalo neverovatan (iz više razloga). Ali onaj kraj je sve izvadio. On je rekao sve.

Film ste sigurno gledali, davno je to bilo, a ne kao ja pre neki dan na Korzici u rajter rezidensiju, tako da neću da brinem zbog spojlera. Ja sam tek pre neki dan saznao da je Amanda ipak ostala živa.

Mistična reka, na taj film mora da se pomisli jer i ovde je roman Denisa Lehejna osnova, iako se meni javlja i Mississippi Burning u režiji Alana Parkera. Boston naime u ovom filmu izgleda kao najgori vilajet i palanka i tu su voljom scenarija bačeni nerdovi, detektivi i momak i devojka,  Patrik Kenzi (Kejsi Aflek)  Endži Đenaro (Mišel Monahan), koji bi najviše pristajali stupidnom sitkomu Rules of Attraction, ali na volšeban način uspevaju da prežive zmijsko gnezdo, leglo lavova, gladijatorsku arenu, balkansku krčmu, lude Irce, nadrkane crnce dilere i prezrive, okorele policajce. U stvari, jedna doza neuverljivosti jeste i previše i olako dobar odnos koji klinci imaju s glavnim detektivima, Bresanom (rekosmo, Heris) i vernim mu posilnim, Nikom Pulom (Džon Ešton, specijalizovan za ovakve uloge detektiva s večitom papirmom čašom kafe u ruci). Prosto je nemoguće da su ta dva nežna cveta preživela neokaljana i čitava. Ono jeste da je „objašnjeno“ da je Patrik odavde, znači družio se nekada u kraju sa svim i svakim, ispostavlja se sve krimos do krimosa, ali kako, bre?! Da nije posle proveo nekoliko godina na Tibetu i u nekom manastiru se čistio od pljačaka trafika i droze?

Denis Lehejn je Irac. I reditelj i brat mu, kao i većina glumaca (i imena likova). Ovde se irska mafija i crnački karteli mrze kao pas i mačka, kao da je film iz 1970-ih, nema tu ni P od političke korektnosti i miljanićevskog ključa (u rodnom, queer i svakom drugom pogledu). Denis Lehejn piše mušku prozu, u Mističnoj reci jedna likica kaže mužu „ti si pravo muško“, kaže to Šonu Penu, normalno, i jasno je da za šonje nema mesta u Bostonu, barem u ovim arealima koji su narkomanske džungle u pabovima i oko njih. Postoje beli i crni pabovi... samo na filmu i u knjizi lik Denijela Defoa i lik Patrika Kenzija mogu da izvedu ove podvige koje su izveli. U Mističnoj reci jedna žena kaže „ti si pravo muško“, u ovom, pak, Helen Makridi (Ejmi Rajan, nominacija za epizodu) na početku kaže: „tukô me je malo, bio je neodgovoran, ali imao je veliku karu, pa šta onda... “ Ženski likovi u Lehejnovim romanima su kao u filmovima Majkla Ćimina – slabosti, ime ti je žena. Oni rezonuju kao supruga Reja Liote u Dobrim momcima, ili su zabrađene babe i staramajke.

Book Depository je ugušen kesom i bačen s betonskim ortopedskim cipelama u Hadson, inače bih tačno poručio primerak ove knjige da vidim kako je scenario rezao pa lepio.

„Imate li vi decu?“ Nemojte nikada nastavljati razgovor kada vas neko to pita. To je toksičnija (počeo sam previše da rabim tu reč, kao da sam neka tetka, jebote) verzija onoga „ja sam pravnik pa znam“, a na nivou „krv sam lio na frontu a ti nosiš maskirne hlače s samo slušaš Ramonse“. Tu rečenicu je izgovorio Friman i lepo ju je obrazložio, ali kraj će pokazati da je bio kvaran kao mućak.

Mala Amanda je nestala a ujak i ujna nemaju poverenja u policiju pa angažuju pomenute nerdove. Familija smrdi, doslovno i metaforički, žive kao u svinjcu, a tek je niži društveni talog još ružniji, da bi ga u cirkusu teško razlikovali od kaveza s orangutanima i šimpanzama. Epizodisti Mark Margulis i Žil Kig igraju naročito odvratan bračni par matoraca ovisnika i pedofila. Margulis je u fahu matorog mafijaša odavno, a rekoh za Eštona da je rođen s futrolom oko ramena i s plastičnom čašom loše kafe. 

Film je u departmentu pravno/filozofske/etičke poruke odličan. Kada se otkup završi pucnjavom u kojoj negativci ginu a Amanda je verovatno pala s visine u vodu i ostala samo lutkica, sat pokazuje da je prošao samo sat filma. Znači onaj epilog s naratorom i rezimeom ne može biti kraj. I nije bio, evo nestalo je još neko dete – previše zgodno, ali idealno za roman i film – i Patrik sasvim slučajno, dok pomaže starom ortaku da proda kokain (što se toleriše, važnija su teža kriminalna dela jelte) spazi na ruci jednog degenerika u kući matorih ovisnika – ogrlicu Sv. Kristofera inače pokazanu u opisu na TV Vestima. Patrik to dojavi gde treba i u raciji pogine simpatični Pul, a Kenzi uđe sam u kuću, pronađe mrtvo i mučeno dete i napadu konsternacije ubije počinica.

 Posle se kaje, posle mu se Bresan ispoveda (kao fol, zbog viskija, jer svi detektivi i novinari i glumci piju), i to je opet zgodno, jer ne bismo imali rešenje zločina.

Što više vremena prolazi, sve mi više bode oči ta zgodnoća, ali film ima srce na pravom mestu: zapamtite onu scenu kada se Helen (Ajmi Rajan) zaplače i obeća da će se „popraviti“ i iznudi obećanje od dirnutog Kenzija da će naći Amandu. Pa je onda zamislite dok gledate završnu scenu: Kenzi i Amanda gledaju crtać u ofucanom stanu. Odlučite sami. A ionako biste pre izabrali Miljakovac kada prodate Titov stan pod stare dane umesto Bostona ovakvog, jer propala je Merika...

MEN AT WORK (1990 American movie)

 ("Ubismo ga ko zeca!")

 KAKO SE KALIO JEDAN OD DVA I PO MUŠKARCA

r.: Emilio Estevez; ul.: Čarli Šin, Emilio Estevez, Lesli Houp, Kejt Dejvid, Džon Gec, Din Kameron.

Ovaj film sam na parčad (i to ne svu) gledao tužnih 1990-ih, nikada ne uspevši da dođem do kraja, zna se gde sam ga gledavao, na TV Pink, u onim godinama kada je Čović vratio ulje na platnu pa je smenjen da Sloba njemu ne bi čestitao za Ajde Đoleeeeee, a ovaj je posle prešjedniku predao loptu s potpisima svih igrača (a Bilbija i Kostić nisu smeli ni da pisnu na Radio Be92). I mnoge filmove tih godina 1994-1998. nisam pogledao kako valja zbog običaja te TV stanice da pred emitovanje pušta gomile reklama, po pravilu za tzv. novokomponovanu narodnu, i po zlu sam upamtio izvesnog Bekija Bekića i njegovo mlataranje rukicama i „pevanje“ Kako decu da delimoooo? More marš u pičku materinu ko ti dade da pevaš i promenim kanal, a kad se za nekoliko večnosti vratim, ono film već počeo. Čoveče, tako mi je u Utesi stranaca zauvek izmakao žbun Nataše Ričardson. E, ali to nije bilo zvog Pinka. Nego, u to vreme nisam imao kompjuter, pa sam zvao fiksnim telefon ono Programi bioskopa i TV stanica... Urnebesne najave.  Ali nema veze, napisao sam esej na temu „Zašto najbolji momenti romana Ijana Makjuana 'Uteha stranaca' nisu unišli u film i zašto to nije bitno“. Elem, ovde u Korziki, na književničkom rezidensiju, lokalni TV Trstenik poput TV Palme od 23.00 piči film. Palma ima baš lep izbor filmova koje vrti maltene na ripit (na primer, „Krilce ili batak“ s Lujem de Finesom i „The Statement“ Denijela Barbera s Majklom Kejnom i Tildom Svinton i Šarlotom Rempling) a slabost Trstenika su komedije s Badom Spenserom i ova s Čarlijem Šinom. I, u eforiji posle namrčenih 8000 reči u toku jednog dana u ubavom rezidensiju, dok se diže testo za domaću pizzu (kvasac s Malte, kačkavalj domaći, beli luk beogradski), rešim da odgledam ovaj film, na sramotu i krivicu, i ne baš veliko zadovoljstvno. Guilty torture.

Postoje (najmanje) dve vrste filmova/serija/pozorišnih predstava koje nisu primerene našem podneblju posle isklizavanja u vreme pada Berlinskog zida. Jedan su, na primer, predstave „Avgust u okrugu Osejdž“, „Egzibicionista“ u Ateljeu i slične. 

Omaž Tenesiju Vilijemsu prva, Skotu Peku druga. Ili „Srednjoškolci s Beverli Hilsa“, ili, pak amerikanske karambol komedije s junacima koji imaju toliko 'leba da jedu da ga nikada i ne jedu već poručuju pice kad im dune i jedina briga im je koji lak za nokte da met'u (što bi rekô Voki Kostić u emisijama sa svojim receptima). Ovakve predstave, filmovi i serije su, kao što rekoh,  potpuno neprimerene našoj društvenoj stvarnosti. Kao slovenačke serije s početka 1980-ih. Ili srpski film „Nije lako s muškarcima“, s reklamama za JAT.

Da je uspeo Dugoročni program ekonomske ciivilizacije... Pardon, stabilizacije, da je SFRJ ispratila pad Berlinskog zida kao i ostale zemlje Istočnog bloka, da je Ante Marković mogao 'ladno da turi Mamulu u višestranačku vladu, da su se Šipci i Srbeki podnosili, da je SFRJ unišla u EU pre Rumunije i Bulgarije, eh – da je baba muško, zvala bi se Duško – ali tada bi, u jednoj zemlji s kakvom-takvom srednjom klasom koja ima stare brojeve Burde po špajzovima i koja ume da ode na smučanje i zimovanje u Austriju, e u takvoj bi deželi ove predstave pa i film Men at Work imale smisô postojanja. Tito je umeo da pripusti „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u privatnom bioskopu, a posle – da se razveseli –  „Valter brani Sarajevo“ i – da se uspava – „Desant na Drvar“. (Oskar Davičo i Oskar Danon s mašinkama čekaju Nemce koji se padobranima spuštaju u podnožje brda u kojima se nalaze Tito, sin Vinstona Čerčila, grô Glavnig štaba i Politbiroa, Nemci skidaju padobranske kombinezone i svi vade Titove fotke iz Tajma, ali ne uspevaju da se približe brdu, sve ih dva Oskara i ostali heroji smakoše mašinkama. Kako se kliberi onaj Marković juče u francuskom dokumentarcu o Tiletu, dođe mi da ga tresnem livemim tiganjom po tintari, i poserem se na te Francuze, svete se što je Tile podržavao Alžir, mamu im kolonijalističku, pacovi udarili na Tita posle 45 godina. Pička vam materina, bre. I ovi Fulbrajtovci i čuveni kolumnisti takođe, kao bili su svesni još kao omladinci da Tito ima staračke fleke. Mrš u pičku materinu bre. Čuj, Vijetnam pod još čilim i ornim Ho Ši Minom hteo da se spase sovjtskog uticaja i Tito mu dao logističku i stučnu pomoć i to je - loše?! Ili kada je Tile oružjem pomogao Mugabeu da silom se oslobodi od aparthejda krajem 1970-ih? I to je kao - minus? Za kritiku? Ah da, imao je pudlice i uživao sa Sofijom Loren. Pa ćemo onda zato reći da je isti kao Staljin i car Bokasa, pa da. A biti isti znači da je još istiji. ma šta istiji, gori. Ma gonite se u tri pičke materine, bre.

A ove predstave, koga zanima dekadencija i trulež srednjoamerikanske familije, ili, pak, seksualna inhibicija stidljivog odraslog čoveka, ili ovaj film, koga zanima američki šiljokuran koji ne živi s materom već se sam izdržava i zajebava po floridama ili kalifornijama - samo one sa čembalima u salonu, ne one s ugrađenom podnom mušemom na tufne i koji idu na Micu Trofrtaljku.  Pa to samo pokazuje da bez socijalističkih međuljudskih odnosa nema razvoja zdrave ličnosti omladinca i omladinke kao i porodice kao osnovne ćelije društva.

Ipak, kada se prisetim naslova iz Crne hronike: očuh zlostavljao pastorku godinama, čiča silovao i zaklao devojčicu, ustrelio majku i dete pred slepom babom (baba se usrala totalno) i sve tako, e onda se pokolebam u ovoj geopolitičkoj antropologiji.

Frizure, tarzanke odnosno natapirane paževke u filmu Men at Work smesta izazivaju asocijacije na Miča Bjukenena, Mersihu Čolaković, Vladu Čapljića i Zanu. Emilio je Estevez napisao scenario ("kako, bre, da đubretari, so i tucana paprika naše radničke klase, nemaju film o sebi u Holivudu, setim se ja u 5 ujutro kad začuh drndanje kamiona?!") i režirao film, a pored njega glumi i braca. Ovde je rođen jedan od dva i po muškarca. To je onaj sitkomovski naučnofantastični humor koji danas više nije moguć ni u Meriki, otud je naučnofantastičan, jer propala je Merika, propala je EU, kriza, brate, svakih 6 sekundi se jedan čistač bazena koji je ostao bez posla (čistač) baci s visokog sprata, često ugrožavajući perače prozora, tolika je kriza, nema toga da bećar živi u velikom stanu, da se samo zeza, mora da se šljaka, sine, kapitalizam propô a duhovnosti ni za lek. Dva drugara koje glume Emilio i Čarli su đubretari. Oni su mentalno na nivou drkoša u 7. razredu koji se cerekaju na pomen reči „pička“, „sperma“, „sisa“ i slično, hahahaha, i pokušavaju da smuvaju svako žensko koje im naleti. E sad, ima tu underlying priča o ekologiji (hahahaha), jer lokalni industrijalac koga igra Gec, karakterni gluamac koji je igrao s braćom Koen („Krvavo prosto“) i s umetnikom Kronenberogom seniorom („Muva“), ovde se krevelji kao Andrija Milošević u svojim predstavama u „Buhi“. Bruka. Lesli Houp je radna žena, odana tajnica, puna vrlina kao igumanija s Kosova, a u obleki Mersihe Čolaković. Ona radi kao šefica izborne kampanje nekog tipa koji liči na Srđana Marjanovića, Demokratu s kosturima u ormanu. Dolazi do komedije zabune, kaseta koja sadrži optužnicu za zagađivanje ekologije zamenjena je s nekom glazbom kantautora Stjuarta Kouplanda. Čarli je voajer koji dvogledom ždraka u zgradu preko puta i lovi ribe koje se presvlače. Prekoputa živi ta šefica izborne kampanje, poštena ženska, jer bi inače našla bolji smeštaj. U njen stan bane političar kada vidi da su kasete zamenjene. Čarli ga gađa vazdušnom puškom u dupe. Onda se sakrije i dok se on krije, u stan banu hitmani koje poslao zagađivač i udave političara pa ga bace u bure. Koje nekako završi na đubrištu i sutradan ga dva drugara nađu i Čarli misli da ga je ubio dijabolom. Emilio Estevez je pokazao baroknu ambiciju da uplete politički i ekološki stejtment u ljigavo tkivo adolescentske "neki su se tako smuvali"-komedije, slepstik i karambol, začinivši to dražesnom homofobijom za šta poslužiše trapavi policajci, scenarijem tako nagrđeni da publika može samo da likuje. Znači, pali brate, narodnjaci su zakon, što rekoše jedno 4 milijarde puta u reklami na Pinku. "Munje" prikvel na američki način, kalifornijski bluz. Amaterski titlovi nekog nosača gajbi iz lokalnog video kluba su zapržili ionako nejestivu čorbu. Čarli, Šin dakle, velikoga Martina sin, ovde je glumio sebe. Čitajući kritike tog filma, a većina je skorašnjeg datuma i u većini se vidi da Čarlija danas u Holividu mrze kao što danas kod nas opozicionari mrze Čadonira i Botu, mogu da zaključim da je prosečna publika tog doba (sa sve vajnim krktičarima) gledala samo Fazbindera i eksperimentalni finski i iranski andergaund film s nelienarnom naracijom i transgresivnim sadržajima iz sfere bodi horora, jelte, ali to je ono naknadno kanselovanje koje se tako userava u život ljudima koji bi da se zezaju a da ne strepe hoće li ih neko tužiti Međedu iz ovog ili onog Upravnog odbora ili Udruženju majaka i tajaka Srednjeg Zapada i Juga zbog sramotnih reči i/ili slika. Film je omladinski i već je predstavnik daleke epohe, kolorizovano.   

THE POPE’S EXORCIST (2023 American movie)

 

 

r.: Džulijus Ejveri; ul.: Rasel Krou, Franko Nero, Lorel Marsden, Aleks Esoe, Danijel Zovato, Piter Desouza-Fejhani

 MAJ NEJM IZ AMORT. GABRIJELI AMORT.

 

O katoličkom goust-basterstvu pisao sam povodom filma Nikolasa Rouga Cold Heaven na ovom mestu..

Očekivao sam nešto istinito, naivan kakav već jesam, jer tako su najavili film: o životu pravog papskog isterivača Đavola. Kad ono, Repossessed Boba Logana, s elementima Džejmsa Bonda. Papa u ovom filmu liči na bolešljivog „M“-a a Amort liči na Bonda koji mora da trpi ribanje od mastiljara iz MI 6-a.

Film počinje scenom koja bi mogla biti i kratki igrani film u produkciji "Zastava filma" a u režiji Lordana Zafranovića. U nekom alpskom selu mladić je opsednut. Pozvali su Amorta (Rasel Krou). On stiže na vespi s dodatkom za koferče u kome je alat (rešo na špiritus, gliterica, digitron iz Buja, joj-jo, klik-klak, bombone Pepermint, kafetin, O-ho lepak, makazice za nokte, kotur kanapčeta, bočice sa slanim rastvorom, kutija prve pomoći, soda bikarbona, krstovi u raznim veličinama).

 „Koji  su simptomi?“, pita Amort, Gabrijeli Amort.

„Dečko priča engleski!“, kaže rodbina. I kanda podržava ostanak Italije u NATO paktu, nema ništa protiv bombardovanja Čačka i Jugoslavije 1999. i uporno piše latinicom. Autošovinista i krka frenč frajz s kečapom umesto kačamak.

„Dovedite svinju!“, kaže Amort, koji posle na sujetu namami Đavla: „Ajde uniđi u svinju ako si frajer!“ Đavlu proradi sujeta i uniđe, a oni upucaju vepra kao za Dan republike.

Amort ima specijalan odnos s Papom koga igra Franko Nero. Ovaj ga – kao „M“ što šalje Bonda – šalje u Španiju, u San Sebastijan, gde je neki švrća iz Amerike zaposednut.

To je američka samohrana majka s dvoje dece došla da renovira neku opatiju pa da je proda. Pokojni muž je nekako nabavio tu opatiju, i sad im je to jedini finansijski spas. Dolazak te disfunkcionalne američke obitelji do najsitnijeg detalja kopira sve obrasce horora u stilu „Petak 13.“ i „Noć veštica“. Sin je opičen, a ćerka je u vrućim hlačicama. I sin i ćerka ne skidaju slušalice s glavâ, a muzika je krasota: „She Sells Sanctuary“ od D’Kalt i „Gone Daddy Gone“ od Vajolent Fam. Sotona, bato. Opatija inače izgleda kao gastarbajterska nedovršena kuća na 4 sprata. U srcu opatije je Đavo još iz XV veka, iz doba španske inkvizicije. (Posle će nam se objasniti da je Inkvizicija nastala kao zamisao Đavola samog, da pod plaštom Božije volje muči ljude! Papa je imao loše saradnike...) Glumica koja igra ćerku prematora je za to. Koliko sam sam puta video da u B filmovima srednjoškolce i srednjoškolke igraju glumci u poodmaklim tridesetim. Ova ćerka bi ’ladno prošla kao mlađa sestra svoje majke. Lokalni pop Eskibel (Danijel Zovato) izgleda kao mlađi brat Zlatka Dalića, neki sekularni ujka. I on i Amort, Gabrijeli Amort, imaju butera na glavi iz dalje i bliže prošlosti, jer lajt-motiv filma je „stići će te gresi prošlosti!“.

Amort bez pogovora posluša nalog Pape i evo njega na vespi u San Sebastijanu. Tamo se „istušira“ tako što se alkoholom zapere ispod pazuha a onda potegne viski iz pljoske. Oznojio se mnogo na putu: ispod mantije nosi crvene vunene čarape.

Pre nego što krene na posao, Amort želi da najpre ispovedi pomoćnika Eskibela. Ovaj klekne pa počne: „Oprosti mi, Oče, na grehovima, poslednji put se ispovedih pre 8 meseci...“ „Ček, ček, šta reče, pre osam meseci?! A, ne, nemamo toliko vremena!“; kaže Armort, pa zbrza proceduru na ovaj način: „Šjedi tu, pazi ’vako. Ti si pošten čovek, završio si fakultet, radio si u struci, išao si u Višu političku, svešteno si lice, pa ne bi ti nešto strašno radio, nego evo ti je sve oprošteno i ideš u raj, Amin, a sada da rabotamo, nema vremena za gubljenje, aj em depjutajzing ju!"

I posle gledamo slešer + Repossessed + Bond! Ama nimalo one žvake da je Martin Šin u jezgru nuklearnog reaktora video Bogorodicu.

Pročitaću neku od Amortovih knjiga da vidim o čemu se tu radi.

 

LE OTTO MONTAGNE (2022 Italian/Belgian film)

 

r.: Feliks fan Hruningen & Šarlot Vandermerš; ul.: Alesandro Borgi, Luka Marineli, Surakšija Panta, Elena Lijeti, Filip Timi, Luj Garel, Elizabeta Mazulo

 

DRUGARSTVO BISTRIH POTOKA

 

Dečačko prijateljstvo kroz decenije, skovano i srodnošću duha ali i kroz druženje oca s drugarom sina (što će se otkriti kasnije), počinje 1984. kada jedna torinska nukleus porodica reši da nađe svoju oazu u Alpima i proluftira se iz „ružnog i zagađenog Torina“. 

Kako je kalendar stravičan. Osamdesete nam se čine tu odmah iza ćoška, ali otad su prošle evo četiri decenije. Pank generacija je već stekla pravo na starosnu penziju, šezdesetosmaša ima samo šačica aktivnih, a one koji su imali uspomene iz 1930-ih i 1940-ih – obilazimo na groblju i gledamo u Trezoru. Pjetro je gradsko dete, jedinac, a u alpskom selu gde su otac i majka iznajmili kuću, ostao je samo jedan vršnjak, Bruno. Imaju po 12 godina i postaju nerazdvojni. Glumci koji ih igraju starije ič ne liče (mogli su bar mladež Luke Borelija da nameste klincu). Pjetrov otac je za potrebe te decenije dobio ekstenzije, zulufe i ofarban je (igra ga Filipo Timi koji inače muca i to se čak i čuje u pojedinim scenama). On je inženjer tehnologije i puši kao Turčin. Brunovog oca i ne vidimo, on je negativna sila u životu svog sina, jer sprečava ponudu Pjetrovih roditelja da ga uzmu na školovanje u velikom gradu... Ali ni odnos u torinskoj familiji nije idealan: između sina i oca postoji ogromna netrpeljivost, sin se opire vođenju za ručicu, odbija da ide očevim stopama i – dok mašta o tome da postane pisac – radi sve i svašta, pere sudove, učli za kuvara, putuje svetom. postaje ugostitelj. „Nisam ja za pisca“, kađe on Brunu kada se sretnu posle skoro dve decenije, ali nikada ne verujte čoveku koji kaže da „nije za pisca“. Svako misli da može da napiše knjigu, pa i više njih. Upečatljiva je scena u I delu filma kada Pjetrov otac povede i sina i Bruna u planinarenje; sina strefi visinska bolest i moraju da se vrate pre vremena... Gnev Pjetra prema ocu je silan. ali mene su skolile uspomene na mog ćaleta, naročito u poslednjem delu filma kada su bili pronađeni oni dnevnici. Toliki se, eto, žale na posesivne i kompetitivne roditelje, ali meni ne bi smetao ćale kakav je bio „Đovani“...

Film ima dva kompaktna dela, posle čega se ubrzava i izneverava očekivanja da će to biti još jedna poruka o povratku prirodi i predodređenim ljubavima sa srećnim krajem. U stvari, ovo je film s nesrećnim krajem, gde se teško izgrađeni dom i fizički i metaforički ruši, po svemu sudeći zbog sudbinski loše donetih odluka, ali za koje se tada nikako nije moglo znati da su sudbinski loše.

Prvi deo, dolazak Pjetra u alpsko selo i trenutni bonding s Brunom; završava se odlukom nevidljivog Brunovog oca da ga pošalje na težak letnji rad i time odbije ponudu za školovanje sina.  Drugi deo počinje ponovnim susretom odraslih i bradatih drugara. Pjetro je upravo saznao da mu je otac umro i dolazi da obiđe očevinu, koja je sada gomila ruševina. Bruno ga obaveštava da se zapravo svih ovih godina družio s Pjetrovim ocem i da mu je ovaj u amanet ostavio da izgradi kuću! Bruno i Pjetro je zajednički i udarnički izgrade za rekordna 4 meseca. Pjetro dovodi kolege iz ugostiteljske sfere, srećom se tu izbegavaju otužne rasprave o lažnim ekolozima. Drugi deo se završava time da se Bruno zaljubi u Pjetrovu bivšu, Laru, i pita ga za dozvolu da započne s njom vezu.

Tada Pjetro kao narator kaže da mu ne valja nijedna kuća i uputi se u Nepal, gde će se otad stalno vraćati. Uspeva i da napiše uspešan putopis. Bruno i Lara su dobili dete. Izgleda da Lari prija seoski život, čak im i biznis s proizvodnjom sira ide dobro (u početku).

Kada u goste dođu Pjetro i majka, dešava se momenat koji mora da dirne; majka ode da se poigra sa sinom Bruna i Lare. Svima je jasno: ona pati što nema unuka...

Film posle toga skreće s terena prirodne idile i tople ljudske priče. Raj se ruši. Bruno i Lara se posvađaju, izgleda da njihov stočarski biznis nije finansijski održiv. Lara odlazi s detetom, a Bruno i Pjetro se ozbiljno posvađaju. Razmenjuju teške reči posle kojih ništa više ne može biti isto.

Bruno je nestao tokom jedne surove zime, i možda bi filmu više pristajalo da nam – kadrovima smučki i gladnih lešinara – nije potvrđeno da je mrtav. Pjetro se ipak skrasio s jednom prilično vremešnom učiteljicom u Nepalu. Nema želju da se vrati u kuću u kojoj su mu knjige, gasni rešo i uspomene. Na krovu te kuće je rupa koju su testerom napravili brdski spasioci što se spustiše helikopterom... U Nepalu, Pjetro je tata-mata za fudbal među klincima u školi svoje ljube Asmi, ali lice mu odaje neodlučnost. Da li je zakasnio da stekne potomstvo? Hoće li mu majka ostati bez unuka?

Film je zapravo duboko depresivan; odluke koje donosimo, naši izbori, naši snovi i nadanja – to samo na filmu uvek ima srećan kraj. To jest, ne u ovom filmu... Kada na kraju Pjetro ide od jedne planinske kote do druge, i u škrinjama pored drvenih krstača nalazi dnevnike koje je pisao njegov otac, koji je u ta planinarenja vodio Bruna a ne njega – osetimo ubod nostalgije i žal za propuštenim: zaista, u kojoj meri je Pjetrov bes protiv oca uopšte imao smisla? U želji da bude svoj, on se našao na jednom koloseku koji vrlo lako može biti slep. Okrutna i lepa priroda, kako alpska tako i nepalska, samo nesmiljeno podseća kako će pejzaži biti lepi i posle nas. Dve duboko nesrećne porodice su se svele na jednog zalutalog sina i eventualnu vremešnu nepalsku snajku.

Posle sam se setio da je reditelj snimio i The Broken Circle Breakdown, koji sam pogledao u Domu omladine pre desetak godina i koji mi je delovao kao presipanje životnih nedaća (teška bolest poremeti raj) iz šupljeg u prazno. Ovaj film je u tom pogledu bolji: za rušenje raja sumnjivci su i već pomenute odluke i izbori.   

 

USEKOVANJE (2022 Serbian film)

 

 r.: Siniša Cvetić; ul.: Pavle Mensur, Bojan Žirović, Aleksandra Balmazović, Marko Grabež, Anita Ognjanović, Jovana Gavrilović, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Aleksandra Pleskonjić, Momo Pićurić.

   RADO IDE SRBIN U OVISNIKE

Ovo je film skroz srbijanski produkovan, tipa ateljeovski film (misli se na pozorište, za razliku od, npr., jedepovski, regionalni dotiran...), znači s teatarskim šmekom. Pretpostavljam da je scenarista David Jakovljević utopio svoj nerealizovani dramski tekst. Naša se pozorišta (i beogradska i kneževačka)  gade angažovanog savremenog dramskog teksta osim ako ga neko ne preporuči, ali one man’s loss, another man’s gain, što kažu u Los Anđelesu i Nevjorku,

Film karakterišu dve odlične stvari: realno je ovo jedini pravi pandemijski film + scenario je odličan. Tačnije, tri odlične stvari: i suverena montaža. Suveren je termin koji obično vezujemo za rediteljsko-montažerske brilijante Zvonimira Berkovića (Minjon Mihaljević) i Srđana  Karanovića, ali ovde sam zaista sa zadovoljstvom pronašao imena montažera Tihomira Dukića i Marka Tisoveca. Rezovi vode gledaočevu pažnju tamo gde treba; na primer kada na slavu bane brat Milan (Zlatan Vidović) a bivša žena Nena (Dubravka Kovjanić) to doživi kao šok i kaže da će da ode, Milan je na terasi s domaćinom Banetom (Bojan Žirović), pa se oni vrate a kamera hičkokovski dođe do – prazne stolice. I uopšte rezovi se u filmu nalaze gde Bog zapoveda: nema ih kada su dijalozi mirni i melanholični (Jovan i rođaka Ana, ili završna scena za trpezarijskim stolom), kontraplan kada se likovi nadmudruju (Jovan i brat mu Dušan), a tenisko levo-desno  pomeranje se primenjuje kod uzbudljive prepirke (Iva i Dušan). To što se gotovo čitav film odigrava u stanu olakšalo je posao produkcijski, ali je ostala opasnost dosade, to jest da to izgleda kao prepisano pozorište. Montaža je stručno vodila gledaoce kroz radnju, bez arthausovski nepokretnih kadrova koji izazivaju meškoljenje. Dobro, četiri dobre stvari ima u filmu – i gluma. Bojana Žirovića sam tokom godina gledao u više predstava u Ateljeu, ovde je igrao za film a ne za daske, jer on zna kako se to radi, odigrao je neuspešnu glavu porodice što se ždere iznutra. Simbolika te neuspešnosti života koji je obećavao jeste uramljeni ček za pobedu u „Slagalici“. Ne sećam se sada u kom sam filmu ili pozorišnoj predstavi video kako neki potomak prezire svog oca koji je toliko glup da zna napamet sve glavne gradove svih  zemalja sveta. Nešto u tom stilu se pokazuje i u ovom filmu kada Bane na kraju malo živne dok izlaže akribično prikupljene podatke o izvesnoj sekti koja očekuje dolazak vanzemaljaca a koji će, pak, u nekakvoj mother ship Nojevoj barci povesti sa sobom 2,5% populacije posle smaka ovog našeg sveta. Naime sin Jovan je sledbenik te sekte – ne zna se ipak da li je to samo zezanje ili on stvarno veruje u to – što donekle iskupljuje tatu. Propalost snova kod učmalog Baneta se pokazuje odličnom dosetkom: on neguje nepokretnog oca, nekadašnjeg policajca, a iz njihovih dijaloga saznajemo da je Bane nekada bio bundžija, štaviše 9. marta (zna se koje godine) a da ga je rođeni ćale gađao vodenim topom. Ali, sada ga ne prepoznaje... Slika našeg vremena, ali nepotpuna --> jer, ko je ono na vlasti?

Glumi se dobro jer ima rašta – tekst je za razliku od naših imitacija gangsterskih nebuloza – veoma tačan u pogledu emocija i psihologije likova, ovo je zaista porodična drama a ne kako mali Đokica zamišlja da nas zamišljaju na Zapadu pa da se prilagodimo toj slici e ne bi li bismo dobili nagrade na festivalima. Glumi se i očima i ćutanjem, ne samoobjašnjavjućim replikama. Dva primera samo. Pri kraju filma za trpezarijskim stolom povratnik iz Australije Milan (Zlatan Vidović) podjebava zeta Gagija (Aleksandar Đurica) kome je karijerno i finansijski očigledno upala sekira u med, ali ima tu skandala, tenderi ovo ono (a pre toga na terasi Gagi otvoreno nudi Banetu „kurtizanke“ i uopšte onu vrstu raspojasanog hedonizma uspešnih ljudi koji su od zakona zaštićeni kao lički međedi) i Đurica krvnički gleda Milana, a ostali za stolom majka Mila (Aleksandra Balmazović) i Nena i Bane svi u minuciozno prostudiranom mizanscenu glume bez reči „replike“ na prethodno izrečene reči i to je tako dobro. Kasnije ću navesti i drugi dobar primer glume bez reči.

Kod tog kratkog obračuna Milana i Gagija treba reći ipak i jednu zamerku: to je jedino mesto gde se vidi slabašna socijalna kritika. Izokola i u nanodozama. Na početku filma su bile mikrodoze  kritike u vidu „Dole Nikson“, kad baka (Aleksandra Pleskonjić) kara unuka Jovana što nema devojku i nigde ne izlazi: „Moraš svoj seksualni aparat na namiriš, jer kako ćeš da dižeš revoluciju?! Vidiš one žute prsluke, sve to će da dođe do nas veoma brzo!“ U stvari, taj dijalog na početku me je malo secnuo, jer je vonjao po onom benignom humoru apsurda tipa „Otvorena vrata“ ili one boštjanhladnikovske ubij-me-nežno-bakutanerke Duše Počkaj, ali to je bilo samo malecko isklizavanje. Ima nekoliko scenarističkih dragulja u filmu, dijalozi majke i ćerke na početku (baka i Mila /odlična Balmazovićeva/), Ive i Dušana, Dušana i Jovana, a najviše od svega klinačko bondovanje Jovana i Ane (Pavle Mensur i Anita Ognjanović). Ne sećam se kada sam poslednji put u nekom domaćem filmu slušao dijaloge a da da nisam osećao krindž za krindžom. Mislim, zajebi više Gaja Ričija i „Ken Park“ i „hej, brate, da ti ka’e, ono...“. Evo sada i drugog primera glume bez reči a ujedno i primera pravilne montaže: U jednom trenutku Bane (Bojan Žirović) pogleda prema balkonu, sebi levo nama desno, usledi rez, mi vidimo starijeg sina Dušana koji razgovara s majkom. Malo pre smo i čuli delove tog dijaloga. Na Banetovom licu potisnuta bura. Izvanredna montaža, izvanredna gluma. Znači i to može. Bojan Žirović je mnogo ličio na Vulina. Ako se bude zdravo hranio, ko zna, možda za dvadeset godina, dvadeset tri, dvadeset četiri, šta ja znam, ako opozicija bude vredno radila na političkom programu, možda on bude glumio Vulina u državno finansiranom blokbasteru posle pobede građanskog saveza na izborima 2048. U antiklimaksu, u stilu Formanovog „Svlačenja“, Bane uzme crtu spida s tanjira, možda i iz pedagoških razloga, da bi ostvario kontakt sa sinom Jovanom koji je upravo doživeo manji nervni slom. 

A stvarni kraj filma je SF. Vidi s i nekakav svemirski brod. Znači ona sekta je ipak opalila, Čehov može da bude zadovoljan. Moj prvi impuls bio je da je to odudaralo od prethodnog verizma u opisu naše postranzicijske čamotinje i depresije, ali možda nisam ukapirao namere autora: možda je poenta u tome da je brod otišao bez Baneta? A budući da u kući nikog nema, možda su u tom brodu upravi roditelji?! 

U ovom filmu je uočljva tužna sudba glumica. Staračka domaćinstva su ostala na selu, pa su nam pozorišta prepuna generacijskih ansambala štaviše klapâ, pa nema ko da igra sredovečne i starije ljude, žene napose. Ovde su i Balmazovićeva i Kovjanićeva i Pleskonjićeva morale da igraju starije žene od svojih godina i to je grehota. Već sam negde jednom pomenuo da je grehota što Katarina Gojković (buduća Rahela Ferari) mora da igra tašte. Jelisaveta Sablić ne može da postigne da igra sve lude babe u našim filmovima. Jedva su negde za ulogu svekra iskopali Pićurića (Miroljub Lešo je umro).

RODEO (2022 French movie)

 

r.: Lola Kivoron; ul.: Žuli Ledru, Luj Soton, Antonina Burezi, Mohamed Betahar, Kris Makodi, Dejv Nsaman

 UA KODIFIKOVANA MUŠKOST

Oba filma koja sam u subotu pogledao u duplom programu u Art bioskopu na Kolarcu – premda se razlikuju kao nebo i zemlja – imala su elemente fantastike odnosno naučne fantastike u neočekivanim završecima.

Prvi utisak posle Rodea mi je žanrovski miš-maš i stilska vežba iz svakog od bezbroj žanrova kojim se samo usput prošvrljalo. Naime, udrobljeno je sledeće: 1) nagoveštaj sport bildung filma u podvrsti bajkerskog filma  (protagonista krene od nule, uz rad trenira i avanturistički nabavi neophodnu opremu i uz trenera informbirovca, koji mu zamenjuje tatka, ostvari cilj u poslednjim sekundama trke/utakmice/takmičenja) + 2) gangsterski film podvrsta Italian Job + 3) latinoamerička paganska misterija (protagonistkinja Žuli sanja snove posle kojih joj ostaju stvarni ožiljci, ona se tamjaniše benzinom pred spavanje, a i kraj je fantastičan) + 4) feministički film podžanra Dži AJ Džejn u muški monopolizovanom zmijskom leglu + 5) afrofrancuski omladinski film u rubnoj subkulturi... 

Drugi utisak mi je da je glavna glumica Žuli Ledru izgledala kao izmučena samohrana majka od 36 leta a ne kao tinejdžerka i nisam uspeo da joj na internetu nađem krštenicu, da li zato što joj ju je žirafa pojela kao afričkom fuzbaleru na pečalbi u FK Partizan i FK Rad  (a ono deda od 50 leta, međutim mora da hrani brojnu familiju u nekoj prikolici u okolini Žarkova ili u italijanskom izbegličkom kampu pored jezera Komo), ili je, pak, maloletna, pa to pravi probleme oko poreza, ugovora, dozvola i šta ti ja znam. U ovom filmu uz to ne skida s lica onaj dozlaboga iritantni nadrndani izraz aseksualne mučenice tipa Keri Uošington iz serije Skandal. ili Vajola Dejvis iz filma Udovice.

Znači, miš-maš počinje u valjda nekom domu za delinkvente, odakle protagonistkinja gotovo pa beži (jer ona živi za bajk i rodeo motorima a noćas joj ukradoše jedan s parkinga tog doma, ako sam ukapirao kako treba) i ona je besna, zatim vidimo kako puni pederušu šljunkom da bi izgledalo da unutra ima love i ključeva itd., i ona krade bajk nekom tipu za koga nas baš briga ("evo uzmite pederušu ako sumnjate...!"), ma da, ko ga jebe, sigurno je zaslužio da ga orobe, i ode pravo na bajk rodeo, gde je jedino žensko. Otprilike se tu iscrpljuje deo feminizma i sport bildung storije, jer – sticajem zgodnih scenarističkih okolnosti – jedan od rodeaša gine, a ona se – zato što je pripomogla u prvoj pomoći – nađe u kući mafijaške sultanije, koja neguje nemogućeg sina dok joj je muž u zatvoru i kome je baš zgodno da neka opasna cura pomaže usamljenoj supruzi... Žuli ostvaruje bonding s klinjom. Tu se odjednom uskače u žanr Italian job žanr, jer banda usvaja njenu fiks ideju da se pokrade kombi pun motocikala usred vožnje (!) i dalje sve ide po redu.

Sve vreme gledamo kako Žuli štekuje svu lovu koju zaradi i smešta je u kesu, koju drži u rezervoaru svog motocikla...

U jednom trenutku stičem utisak da je mafijaševa žena (Antonina Burezi) bacila oko na Žuli (to je ime i glumice i lika, da ne bude zabune, a ako sam dobro istražio, glumica se i sàma bavila motociklizmom još od prenatalnog perioda), ali ova odbija žensku ljubav (kao što je, uostalom, izrazito odbojna i prema svim muškim likovima). Mislim da se tim odbijanjem može objasniti otkaz koji je praktično dobila kao bejbisiterka. Otkaz telefonom uručuje lično bos i moja teorija je da je on Džuli regrutovao kao zamenu za ljubavnika svoje žene. Ali možda je to samo moja bolesna mašta.

Kraj filma je morao biti tužan, jer Džuli je autodesktruktivna, kako se to veli. Ona još jednom ili dvaput mazne bajk na goreopisani način, a onda bos iz zatvora prihvati realizaciju njene opsesije -> da se u pokretu opljačka kamion koji prevozi motocikle, takozvana diližansa motocikala. Ona je zadužena da pokupi dokumenta sa serijskim brojevima i da sedne na jedan bajk, ostali će iskočiti iz kamiona na preostalim bajkovima... E, ali film bi tako mogao unedogled, kad ono: Žulin motor se zapali tokom tog bekstva. I ona se zapali. Sagorela u želji, kako veli narod. Ona kao da ne oseća vatru... Motocikl se ruši i mi vidimo nepokretno telo koje gori...

A onda u dvorištu mafijaševe kuće onaj klinja vozika plastični skvad i pokušava da izvede one rodeo kaskaderske cake s početka filma i zatim tek tako ustane i podigne poklopac sa sedišta skvada igračke: u njemu je ona umašćena kesa s nagorelim novcem koji je Žuli sve vreme štekovala tokom filma. Klinja pozove majku, ova začuđeno prevrće masnu kesu u rukama i onda se zabrinuto osvrće levo i desno.

Da li je Žuli ipak živa?

Eto, to su moji prvi utisci i mislim da nijedan od pomenutih žanrova „nije dobio tretman kakav zaslužuje“, ali onda vidim da je filmač nagrađen u sekciji „Izvestan pogled“ u Kanu kao i da je pobrao nagrade gde god je prikazan, na festivalima u Rejkjaviku, Vankuveru... A kada se ženski autorski par, naime scenaristkinja i rediteljka Lola Kivoron i zvezda filma Žuli Ledru zajedno pojavio, znao sam da ne vredi kritikovati taj film. A kada sam još pročitao i rediteljkin intervju u kome ona kaže: „Ja i Žuli hoćemo da stavimo muškost sa svojim kodifikovatim poretkom na tapet i da ga skršimo iznutra“, uvideo sam da treba da se sklonim.

Posle projekcije sam ponovo sišao do blagajne Art bioskopa (jer na Kolarcu ne prodaju bioskopske karte unapred) i kupio i ulaznicu za „Usekovanje“. Već pristigli gledaoci za taj film su odškrinuli vrata koncertne sale odakle su dopirali zvuci Bramsovog „Nemačkog rekvijema“ u izvođenju simfonijskog orkestra RTS-a, i taj rekvijem će se posle čuti i tokom projekcije srpskog filma. Moram da izvadim cipele iz ormana i nađem pristojne hlače (u bioskop dođoh u trenerci), baš je lepo zvučao taj rekvijem.

 

CRIMES OF THE FUTURE (2022 Canadian-Greek film)

 

r.: Dejvid Kronenberg; ul.: Vigo Mortensen, Lea Sedu, Kristin Stjuart, Skot Spidmen, Velket Bunge, Don Mekelar

 

GOLI RUČAK U REŽIJI ĆERKE DEJVIDA...LINČA

Film počinje ovako: neki potišteni klinja se igra lopaticom na obali mora. Pored njega zarđala kantica. Na terasi obližnje vile, koja liči na utočište nacističkog zločinca u Paragvaju, pojavljuje se majka (Lihi Kornovski) koja se strogo istrese na sina: „Nemoj slučajno da si jeo nešto što si iskopao, je l’ ti jasno?!“ Kasnije klinja opere zube, a onda sedne ispod lavaboa (klonja je prljava kao u javnom klozetu) i krene da jede plastičnu kantu za đubre. Posle ga majka uguši jastukom i to prijavi policiji bakelitnim telefonom... To će, po Čehovu, kasnije propisno opaliti...

Kronenberg se izjavom da je scenario za film pisao dugo, još od prošlog milenijuma, naguzio da mu se kaže: druže, trebalo je još to da dorađuješ! Još dvadeset godina. Pročitao sam sinopsis filma da bih se pripremio za – kod Kronneberga uvek komplikovanu – radnju i opet teško da bih ukapirao o čemu se radi da nije bilo zamornih objašnjavajućih dijaloga, koji nešto možda jesu objasnili ali su zvučali kao eseji o smislu umetnosti na prvoj godini kulturologije. Nije sama premisa čudna, nije ni odvratna, navikli smo se kod Kronenberga da ljudi svršavaju na automobilske nesreće, da iz stomaka izvlače video kasete, da se žene zaljubljuju u hirurge blizance koji koriste srednjeovekovne instrumente, već je problem to što je – i pored dvodecenijskog rada na scenariju – sinopsis na nivou novinske SF priče.

Elem – a moguće je i da nisam (sve) ukapirao, praštajte ako možete – ljudi u nekoj budućnosti mogu u sebi da iskloniraju  organe, neke čak nove, za koje čak i ne znaju čemu služe. Osećaj bola je zahvaljujući medicini postao nepoznat kao i strah od bacila. (Na ovo ću se kasnije vratiti.) Ljudi su izmislili novu vrstu umetničkog performansa – vađenje tih veštački uzgojenih organa i samopovređivanje ili podvrgavanje povređivanju. Štaviše sakaćenju, kod umetnika koji su izgleda avanzovani majstori tetovaže s Višom medicinskom školom iz Kolašina.

Eto, to je osnovni zaplet. U filmu igraju Vigo Mortensen i Lea Sedu i pogledao bih film i samo zbog njih, premda u Kronenbergovim filmovima nije bitno ko igra: gledaci idu da „vide Kronenberga“, on koristi glumce kao lego kockice, ali ovi mu slepo veruju. Protagonisti su par umetnika Sol Tenser (Mortensen) i njegova partnerka u umetnosti i životu Kapris (Lea Sedu). Asocijacija na „Goli ručak“ dolazi zbog atmosfere paranoje, doušništva i sveprisutnog raspadnutog industrijskog dizajna, na primer specijalnog spavaćeg kreveta, zatim „stolice za hranjenje“ i jednog aparata po umenu „Sark“, koji je – to nam je objašnjeno jednim od pomenutih zamornih dijaloga – „nekada bio alatka forenzičara a sada je prerađen pa ga koriste bodi artisti“. Pa vi sad vidite. Vigo Mortensen zaista glumi celim telom, a i gola Lea, tu se skalpelima seče gde se stigne, krv teče, propali studenti medicine će se opet onesvešćivati i tako to.

Ovaj par umetnika se pojavi na prljavim vratima koja bi bolje pristajala propalom privatnom detektivu u nekom noaru, na vratima piše Nacionalni registar za organe, unutra je nameštaj napadno raspadnut (kao što je set dekorejšn svuda napadno metalan i zarđao, kao unutrašnjost nekog zapuštenog svemirskog broda) i dočekuju ih dve smušene osobe, istražitelji Vipet (Don Meklar) i njegova saradnica, isprva nabusita a kasnije puna seksualnog žara Timlin (Krestin Stjuart). Tu već počinju oni zamorni eksplanatori dijalozi i film me je već tu izgubio, jer ona anahronost prvobitnog drafta prosto bode oči dok Vipet u jednom nategnutom monologu kuka što više nema bola i što ljudi više ne peru ruke, „pa kako ćemo se braniti od zaraza, ljudi?“ i to on ima obraza da priča posle pandemije, alo, bre, kako se ne peru ruke, koji je tebi đavo? I dalje na nekoliko mesta u filmu se uvode jalove estetičke rasprave o smislu telesne umetnosti, kao da gledamo one flešbekove u filmu Smrt u Veneciji.

Lik detektiva Koupa (Velket Bunge) osvežava film, jer napokon pokazujeda pored ovih samodovoljnih umetničkih bablova i performerskih klanova postoji i neka država, nekakva vlast, koja drži na oku ovu samovoljnu (protivzakonitu čak?) proizvodnju organa zarad umetničkih ambicija, jer – ti novi organi se mogu izmetnuti u neka bića, koja dakle nisu ljudska i koja mogu nadjačati ljude i preuzeti vlast?! Jasno vam je onda zašto je film neprohodan čak i ako volite gola i isečena tela.

I tek u poslednjoj trećini filma se unosi element špijunskog filma: ispada da je Sol Tenser zapravo dvostruki agent koji radi za detekiva Koupa na raskrinkavanju tih umetnika koji iz čiste žudnje za novcem i slavom mogu proizvesti neke klonove, šta li, koji mogu da nas porobe. Ona scena na početku opaljuje kada se ispostavi da otac ubijenog dečaka traži od Sola da – u vidu javnog peformansa – izvrši autopsiju njegovog sina (koga čuva u horizontalnom zamrzivaču u hodniku vikendice, kao naši seljaci) – e da bi „preneo poruku, koju umetnici mogu jače od novinara“, šta li.

Eh da je ova špijunska nota uvedena odmah, ala bi film bio dinamičniji, a Kronenberg bi i to umeo, kao što je na primer uradio u prvom svom filmu s Mortensenom. Ovako ispada da na svaku dozu hardkor kronenbergovštine s golotinjom i skalpelima i krvlju i svršavanjem na osakaćivanje (javlja se asocijacija na onog kanibala iz austrijskog zamka) dolazi zamorna doza dijaloga koji zvuče kao amaterska debata o smislu performansa.

Falim te bože pa mi ne pobeže poslednji tramvaj, baš bih se smorio da se to desilo.

 

MUNJE: OPET! (2023 Serbian film)

 

 

r.: Radivoje Andrić; ul.: Boris Milivojević, Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Maja Mandžuka, Milica Vujović, Jelisaveta Sablić, Dragan Marinković, Nada Blam

 

ŠEĆERNA VODICA 2

Za ovaj film u tripl fičeru, u sali Merilin Monro, tražio sam I red 3. mesto, da me ne bi cimali, jer pretpostavio sam da će biti zdravo popunjena sala i bogami je i bila, mnogo poznatih faca iz sfere rokenrola, žurnalistike, filma, samo nije bilo iz pop kulture, sveštenika nije bilo, premda je jasno zašto u filmu nema golotinje: reklama za sajt "popkultura" posle reklame za pljačku banke a pre reklame za Yunet pokazuje da smo de fakto postali teokratija i da se popovi pitaju i za sadržaje bioskopskih filmova. Bio sam sam-samcat u I redu, ali to me ipak nije spasilo od ritanja u naslon, pa sam, iako iza mene seđahu sredovečne pripadnice dorćolske kulturne elite, na kraju projekcije malčice patio od potresa mozga i lutajućeg bubrega. 

 

(reklama za pljačku banke)

 (pogled iz I reda u sredu uveče)

Znao sam da će biti tako, ali svejedno sam se malo razočarao: film ič ne pominje ovo vreme, totalno je sejf i bablovski, eskapistički na način penzosa hauskipera, koji uz reprizu Boljeg života ili rijalitija kusa supu iz kesice (pa kad ga ubiju u Umri muški 2, to mu dođe najsrećniji događaj u životu), a kada su se na platnu ukazali logoi vajnih producenata, publika – koju su velikim delom činili pajtosi autorâ – ispustila je težak uzdah, ne znam čega, ali ugodno nije bilo...

Najgromoglasniji odjeci ove sadašnjice jesu pojava Wolt-a na početku (koji je jamačno i platio da ga pomenu) i kasnije neko nemušto komentarisanje naše diplomatije... Inače, mûk i veverica, brate. Razumljivo je što te kritike nije bilo u prvom filmu (nultom nastavku jelte), jer to je snimljeno 2001, Brakus je bio ujka i mrzeo je decu i matorce, tada je bila demokracija, med i mleko, kao sad Bajden u Ameriki, niko nije umirao, građanstvo se vratilo korenima, na ulici se skidao šešir, tri jajeta za dinar, popovi osveštavali svlačionce fudbalskih klubova Slanci i Šećeranac, svi ekonomi malih ligâ bili su informbirovci, mislilo se da se Šeki i Aca i Vulin nikada neće vratiti. Samo je Nikola Milošević uživo Žarkoviću na TV Studio B uporno zvocao o švercu duvana...  

Naši filmovi su godinama koristili italijansko pravilo – u prvih 10 minuta pokaži sise, pa će publika do kraja da ostane u sali čekajući još neke sise. U XXI veku je na snazi pravilo – u prvih 10 minuta natrpaj sve frendove i ortake i rodbinu kao kameo, da namiriš bližu i dalju familiju i drugove s odsluženja vojnog roka ili studija na FDU ili pranja sudova u Južnoafričkoj Republici. Po pravilu se to natrpavanje, koje vonja po sceni iz filma Noć u operi braće Marks, odvija na nekoj od čuvenih dorćolskih žuraka u raspaloj visokoplafonskoj avetinjskoj zgradurini u okolini ulice Braće Baruh. Beograd sebe voli da vidi kao par naduvanih pankera iz više klase, tipa Miloš Vlalukin & Bojan Dimitrijević, koji vazda naduvani bleje i helijumskim glasom ispaljuju fore ispred „Akademije“ i lajt motiv je da je Beograd imao najbolji noćni život u svemiru, duhovnost kô niko, brate. Takav je i početak ovog filma, isto kao u prvom, ništa se nije promenilo osim što glavni likovi izgledaju kao Nele Karajlić dva dana pre operacije na otvorenom srcu, znači Metuzalemovi baba i deda, živi leševi. U gajbi su svi koji nisu opandrčili: Basara je prilježno vežbao svoj lajn »Marš u pizdu materinu!« i sada zvuči mnogo ubedljivije, dvadeset godina je on pred ogledalom vežbao »Marš u pizfdu materinu!« »Marš u pizdu materinu!« i to doveo do perfekcije. Jedva sam prepoznao gospodina Milutina Petrovića, reditelja.

I ne znam zašto ali prisetio sam se jednog predavanja koje je g-din Petrović održao u Zavodu za proučavanje kulture u Rige od Fere prošlog leta (fiskalna 2022), a u seriji predavanja pod naslovom „Hrišćanstvo i film“. Sada kada su mi se utisci slegli, rekao bih da je to bilo veče užasavajućih tezâ izrečenih na užasno šarmantan način, onaj dorćolski način u unutrašnjem dvorištu, što toliko šarmira strance. I verovatno je mnoga koka što se poji aperolom i sokom od nara pala na tu Milutinovu žvaku, isto kao što pada i na žvaku Veselina Abramovića o Tesli. Zapravo je to bila jedna propoved koja se može meriti s Čestertonovim naizgled umilnim sarkazmom a zapravo kaustičnom propagandom. „Sloboda je hrišćanstvo“, reče g-din Petrović, a meni došlo da upitam "a kamo Fukujama, liberalna demokratija, kontrola vlasti, ombudsman, izbori i ljudska prava?". „Dostojevski da je preteča filma i izmislio scenario...!?“, hm, ovaj, meni je on degenerik i narkos koga je žena izdržavala i presvlačila ga. A ono, sad mi tek ekspodiralo, o Sonji Savić „koja je bila težak narkoman“, pa to je nečuveno. To se ne govori. U pretposlednjem romanu sam se očitovao o tome, citirajući Olgu Stojanović koja je kolumnu povodom Sonjine smrti naslovila Ajvaruše, jedite govna! Hajde, „Milijus najbolji“, to je već lampica koja upozorava na salonske nacoše s donjeg Dorčola, koji planski izbegavaju kafiće s jugonostalgičarskom ikonografijom a okupljaju se za okruglim stolom pod ikonama Henrika Seliča i Pajkića. Dobro je što se te tople večeri u Zaprokul-u ne istrčah i ne postavih pitanje o Kejdžu i Rougu. Mislim, znam ja da ni Milutin ne veruje u to što je rekao, to je monodrama, žvaka kojom se, kao što rekoh, motaju trébe koje cevče aperole i sokiće od nara kao naši pijani književnici što loču klekovaču, to je bio samo šou. Jedino se slažem s onim da su starovi prepumpani i da njihov ego pojede napore onolike združene ekipe zanatlija i vizionara, svaki glumac je potencijalna  Norma Dezmond sa sindromom ratnog veterana bez penzije, tu sam saglasan. Glumci su znači kao pisci koji rade druge stvari da bi pisali. Lepo reče Bogdan Tirnanić: „Za mene je simbol filma veliko platno sinemaskop a na njemu JOHN WAYNE kaubojskim fontom“, i meni je vazda bilo simpatično kako smo mu mi u SFRJ opraštali antikomunizam, svi smo mu to praštali, a ne samo potomci zaklanog građanstva, jer samo su nečoveci mogli da mrze vestern. Tito je čestitao Parlovu titulu profesionalnog prvaka sveta u boksu iako smo bilo socijalistička zemlja, eh nekada smo bili svet, mogli smo da volimo Vajldera koji se rugao Čehoslovakiji koja ima samo jednu (1) sijalicu (mislio je na Jugoslaviju, valjda Prčanj ili Budvu), voleli smo Vejna koji je psovao majku komunjarsku, voleli smo rokenrol i fokstrot, a danas volimo narodnjake a prijatelji u svetu su nam nefotogenične mrcine koje se nalivaju rakištinom. A tek posle sam se setio šta je bila najveća zabluda g-dina Petrovića izgovorena te večeri u Zaprokul-u: da bi ilustrovao veru na filmu prikazao je odlomak vesterna u kome Džonu Uejnu (devojačko Vejn) u sceni sahrane kao da vetar zatitra kaubojsko maramče dok on izgovara ono pepeo pepelu, zemlja zemlji itd. Režiser je Džon Ford. Za g-dina Petrovića je taj „vetrić“ fenomenalna simbolika. Pa ipak... „Vetrić“ je najobičnija promaja, jer je kafe kuvarica otvorila vrata studija i unela kafu za reditelja. Scena jeste snimljena u studiju, kao što je većina Fordovih vesterna snimljena tamo, čak je i jedan ugledni kritičar posle premijere Tragača napisao: „Šteta što scenografija izgleda kao izlog prodavnice baštenske opreme!“ Inače u sceni Tragača, kada sahranjuju „Mosa Harpera“, vidljivo je da on diše i to je čak navedeno kao goof, dobro da i to nije iskorišćeno kao dokaz da hrišćanstvo radi: „evo, umro a vaskrsô“. U filmovima Forda i Hoksa, te biblijske reči koje je Uejn izgovorio jesu deo scenografije i koreografije, one idu u rok službe kao prva psihološka pomoć ožalošćenima i drugarima. One su metafora muževnog prijateljstva, ne izraz unjkave vere. U filmu Rio Lobo jedan kaskader se smrtno polomio prilikom iskakanja iz voza. Hoks dopisuje scenu na licu mesta, a Džon Uejn kleči pored statiste (koji na brzaka presvučen igra vojnika, u čast kaskadera) i kaže mu: „Slomio si vrat!“ (U smislu – na zanosi se, ima da umreš!) Ili u nekom drugom filmu on kaže ranjenom kolezi. „Pogođen si u stomak, bre!“, opet sa značenjem: „da te ne lažem, beri kožu na šiljak, zato ti i dajem vodu jer ne može više da ti odmogne!“ Znači odsustvo svake patetike i lažnog tešenja karakterišu Fordove i Hoksove filmova. Nema mesta tumačenju ovakvih kerefeka kao što je vetrić. Nema tu praznjikavih reči, već samo ćutnja i dela, Škrti na rečima, bogati delima su njihovi likovi. U Fordovom filmu „Cena slave“ iz 1952. tzv. užasi rata (koje je, uostalom, danas sve modernije softpedalovati jer da su kuknjava i užasavanje – kriptodefetizam) dati su tragikomično i opet delima a ne verbalno „nemoj da ginu mladi, nego prvo mi matoriji“ i sličnim sranjima, pa kapetan Fleg (Džejms Kegni) najpre od posilnog traži da ga opali mokrim peškirom po glavi nekoliko puta, a onda naredi golobradom regrutu koji bi da ide u borbu, naredi regrutu: „Nazad marš! Jedan-dva, jedan-dva!“ i regrut padne s mosta i povredi se a kapetan Fleg mu kaže: „Odlično, prajvite! Panuo si i povredio se i nesposoban si. Neka te nose u lazaret!“. I tako mu je spasao život umesto da kenja o tome da „mladi ne treba uzalud da ginu“. Hoću da kažem da kod Forda i Hoksa ič nema patetike, oni i velike poruke o drugarstvu i patriotizmu umotavaju u mušku škrtost rečima i komičke oduške.

 

I izađoše Pop i Mare (Sergej i Boris) iz te stančuge u dorćolskom bablu zaglavljenom u fiskalnoj 1982. i saznaju da im je Sisa (Đuričko) maznuo stih iz neke pesme na kaseti. Pa se drugi ovajdiše njihovom intelektualnom svojinom. Valja doći do kasete. Mislim, ja sam kasetoman. Imam kasete, na dvokasetašu sam „montirao“ svašta. Imam zvuke 80-ih i 90-ih na kasetama. Ali ni mene taj predmet nije toliko impresionirao. (Čak ni mene, haha.)

Dolaženje do kasete je urađeno u stilu poslednje trećine svake epizode „Alana Forda“: ono kada svi jure mekgafin, on leti iz ruke u ruku, Margo(t), negativac onaj, Grunf, Oliver, negativac ovaj, Bob Rok, a na kraju mekgafin završi u krilu Broja Jedan.

Znači, da bi se došlo do te famozne kasete, valja otići u Beč (rodno mesto Tabana Šaulića i evropski Čikago za tolike baba sere i ostale gastarbajtere), jer Sisa je radnju preselio tamo. Mislim, svoju radnju, a radnju filma su preselili autori filma. A tamo se održava i neka proslava mature, ako sam dobro shvatio, čime se strašno kritikuje naša država koja tera narod da se iseljava. Autobusom kojim ekipa putuje na matursku žurku, putuje i ekipa mladih hemičara koja učestvuje u Olimpijadi znanja iz hemije. Autori filma brutalno nesmiljeno, rizikujući sve što imaju, od staramajke i tazbine koju su jedva vakcinisali, preko dece na studijama u Berkliju i dramskim akademijama, pa do voljenih kućnih ljubimaca i finih modela autača, udaraju po – tom šljamu od omladine talentovane za nauku, jer oni su samo štreberi koji se lako daju prodati pa talenat koriste za proizvodnju droze. Autorska ekipa nije htela da kritikuje nekakve navijače, dizelaše i omladinske krimose, kartele, klanove i klike, nekakve državne korupcije i slično, jer to je linija manjeg otpora. Ekipa udara na najjačeg. Sada su verovatno svi pod policijskom zaštitom, relocirani u štek bungalove na tropskim ostrvima gde sunce večito sija i gde se hrane ananas dinjama i koktelima na bazi kokosa i ruma. I pate za beogradskim duhom koga ima samo u Beogradu.

("Ja Vlaj ti Bečanka, zaigrajmo Vlaško ili Trojankaaaaaa!")

Sećam se da sam godinama brkao Mandžuku i Vujovićevu, blagodareći onom geniju za grafičke špice. Gledao sam uradak u „Kosmaju“ – tada radiše i „Kosmaj“ i „Zvezda“i još samo malo "20. oktobar" – i njihovo ozvučenje je bilo predratno, pa je „Čudesna sudbina Amelije Pulen“ zvučala kao kada stavite longplejku na 45 obrtaja, dok je pravi ton bio samo u „Balkanu“, „Kozari“ i „Jadranu“. Sada nijedan od pomenutih kinematografa više ne postoji, i sramota je što filmač nije to ni pomenuo... Elem, godinama sam mislio da je Vujovićeva – Mandžuka, jer je mandžukasto izgledala. Obe se dame ponovo pojavljuju u filmu. Lola je vozačica busa, Kata, pak, igračica na šipci. O toj simbolici će se jamačno pisati seminarski radovi na filmologiji za dvadesetak godina. Jedna je nažalost propala kao kineski kišobran, a druga je Hajdi Klum za sirotilju. Među novim glumcima treba pomenuti Olivu, Dragana Marinkovića i Miloša Đorđevića. Napalio sam se na zrelu lepotu Olive. Više nema noge kao čačkalice već kao Đurđeve stupove i nije vitka kao narkos na metadonu, ali zrači intenzivnim seksepilom. Dragana Marinkovića nikada nisam gledao u pozorištu ni na televiziji, pa ne znam da li je ovo stvarno njegov glas? Zvuči kao makedonski glumac koji očajnički želi da napravi karijeru na pozorišnim daskama u Beogradu. Ličio je na Tonija Beneta. Ostavio je snažan utisak belinom zuba. Inače je vidljivo da je u ovim krajevima, gde je najveća navala na fakultete menadžmenta kozmetologije, izbeljivanje zuba veći hit od „stomak eliminatora“. 

Usudio bih se reći da je finale filma ukrao Miloš Đorđević, koji je spojio nekoliko svojih poslednjih uloga u Narodnom pozorištu: zaista se razobručio, prepoznao sam ga uprkos teškoj šminki, turbanu i šalvarama i turskoj obleki, ali on je zbilja zračio kao gej dobri duh i konferansije bečke estrade. Eto glumca pametnim rediteljima, ne znam šta čekaju?!

Kao da je bilo u DKC-u, posle projekcije se začuo pljesak, ali to je zato što su gledaoci pretežno bili pajtosi. U narednim projekcijama neće, sto posto. Pogotovo ako u publici budu hemičari, fizičari, istraumirani talenti iz Petnice i slično. Oni će jamačno tužiti autore (najebaće!) zbog uvrede štreberske omladine.

*  *  *

Edit: ovaj, gle, pazi, film nije usnimljen posle 5. oktobra 1864. već u mraku slobizma. Ali Makluan je ostavio naslov svoje knjige The Medium is the Massage, Tirke je njegov moto metnuo kao moto jedne svoje knjige (Pustite vi pojedine propuste, gledajte celinu), pa neka ostane. Ko zna zašto je to dobro.