TWO DEATHS
r.: Nikolas Roug (devojačko Reg); ul.: Majkl Gembon, Sonja Braga, Patrik Melahajd, Rade Šerbedžija, Jon Karamitru, Džon Šrapnel
* * *
Čim je to film Nikolasa Rouga (devojačko Reg) ja ga pogledam, ja sam Rougov fan i nikada mi ne bi palo na pamet da koristim izraze kao što su „jedan od njegovih lošijih filmova“, „nije na nivou njegovih boljih dela“ itd. I on je morao da snima i po telefonskom imeniku, ako ga neki studio uopšte uzNe za reditelja. A ovde imamo i Majkla Gembona, koga možemo dodati Hariju Dinu Stentonu i Em Emetu Uolšu u onom čuvenom aksiomu: „Nijedan film s njima ne može biti loš!“. Radnja filma se odvija u Bukureštu tokom pada(nja) Čaušeska. To je u vreme likovanja nad raspadom („nerealnog“) socijalizma bila valjda fora za producente. I onaj ko nije znao za roman elegantnog majstora pisane reči, Stivena Dobinsa, „Dve smrti senjore Pučini“, mogao je da nasluti da je priča silom transferovana u Jevropu. Uostalom, i sam je Dobins izabrao egzotični setting – nekakvu hacijendu tokom političke frtutme u Latinskoj Americi pa su mu likovi pripadnici vojne hunte i aristokratski doktor...
Uticajni oficir (s mnogo krvi na rukama, to je jasno - Patrik Melahajd), i njegov školski drug, ugledni doktor i lični doca Čaušeskua (Gembon) i jedan ćutljivi mračnjak, verovatno tip iz Sekuritatea i još krvavijih rukah, imaju tradiciju da se naklopaju za sve pare jednom godišnje. Oni su stari drugovi, ali imaju i tajne. U pinterovskom psihološkom trileru, nadgornjavanje će barem dvojicu od njih da košta glave... Jer, sada se večera odvija usred kontrarevolucije. Gembon je, kao i svi intelektualci kojima imponuje moć, napravio grešku time što je mislio da će dovijeka moći da govori kao dvorska luda -- dakle istinu -- samo zato što je lečenjem zadužio moćnike. Ne, druže, moćnik ne voli intelektualce oko sebe i ne voli da bilo kome duguje zahvalnost, već će, pre ili kasnije, takve nadobudnike otresti kao slinu (da i ja upotrebim taj izraz, verovatno poslednji put, jer mi se ne sviđa).Gembon ima seksepilnu kućnu pomoćnicu, koja je za potrebe filma oživljena i podmlađena i data na dalju obradu Sonji Bragi, seksepilnoj ženi, koja traži snažne muškarce. Hirurg Pavenik (Gembon) hvališe se njenom fotkom iz mlađih dana na zidu do te mere da se njegovi gosti napale.
Photo: © 1994 Michael Woods
Hirurg ne može da odoli a da ne provocira ljude moći, u zabludi da to još može: „Da li si ubijao noćas?!“, pita on oficira Žorža Buskana (Patrik Melahajd), a ovaj se, naravno, zapanji i uvredi, ali isprva se pravi da to shvata kao mušku šalu i samo otpije novi gutljaj najboljeg vina. Na kraju će opaliti šamarčinu nadobudnom doci, koji tek tada shvata da imperija propada u plamenu a da on nije nedodirljiv....
Braga zrači seksepilom i ono što je u romanu priča o pokojnog gospodarici romana u nekoj vrsti latinoameričke gotike, ovde je zbrzano i ostaju vinjete Majkla Gembona i Patrika Melahajda (koji podseća na mlađeg Vasu Pantelića). Njihova igra ko je jači završava se onako kako je morala. Carstvo se raspada, a oni koji su se zavaravali da će u maloj kuli od slonovače, okruženi konzervama pačjeg ragua i teglicama kavijara i sanducima vina, moći to "samo" da gledaju – opako su se zajebali.
Film je na jednoj projekciji u Kinoteci u prvi plan istakao Radeta Šerbeždiju (koga posle niko više nije naveo u kastu) i da, igrao je i Rade, tada još mlad, bila je to ulogica mladog Stoleta Aranđelovića, a naš je glumac imao brke kao kljukanu lastavicu.
Na kraju nije bilo jasno koje su to dve smrti bile, ali Gembon, ali Roug, ali Braga... Šta ćete više?
***
COLD HEAVEN
r.: Nikolas Reg; ul.: Tereza Rasel, Mark Harmon, Vil Paton, Džejms Ruso, Ričard Bradford
* * *
Oduvek sam voleo Rouga i pratio sve što je radio, ne zato što sam hteo da se pripremim za polaganje testa iz katoličanstva (u to vreme sam Indiju odbacio zbog sraćkavice, a Tibet zbog nedemokratije), već zbog montaže, režije, fotografije i naracije. Otud su mi prigovori koji se u načelu postavljaju „verskim filmovima“ – a ovo je jedan takav uradak – išli na živce, jer ako se prave ateistički, politički, cinični i ini filmovi, zašto ne bi i verski? Takvi prigovori osim toga propuštaju da uvide nepisane tabue u mejnstrim amerikanskom filmu, naime da su zabranjeni abortus, razvod, srećan život raspuštenica i bećara i ateiste, ali da su zauzvrat dozvoljene sve moguće gadosti i izopačenosti.
Znači, ovo je film o veri. O tome da je treba dočekati i tamo gde joj se ne nadate. Postoji čitav jedan britanski podžanr katoličkog filma/Tv serije (kao što postoji skandinavski književni žanr konvertovanih luteranaca u katolike), što na prvi pogled može da izgleda kao propaganda akcija, ono, "recite ne drozi a da sportskim aktivnostima". Ima tu i nenamernih duhovitosti, jer o veri se, kao i o smerti, može pisati, govoriti i snimati jedino kao – što bi rekao Bogdan Tirnanić – u epizodama serije „Dosije Iks“. Znači najpre neverica i skepsa, pa se dođe nadomak, ali samo nadomak, nečeg neortodoksnog, evo ga vanzemaljac na tavanu, pa zatim usledi razbijanje iluzije, a onda, na kraju, depalmovska, kerijevska ruka iz groba, poenta, tipična za fantastičnu prozu Embrouza Birsa i Milorada Pavića, nešto što ipak daje nadu... Jer, kako reče Begbede, kozmetička kuća ne prodaje kremu koja će nas osloboditi bubuljica i bora, ona prodaje nadu da ćemo se osloboditi bora i bubuljica, pa i religija tako prodaje nadu da ćemo se, ovako ili onako, spasiti smrti...
Rekoh, ima nenamernih duhovitosti, jer – imajući u vidu napred rečeno – kako snimati i pisati o veri i onom posle smrti, a da ne ispadneš patetičan ili glup? Pa, kao u „Dosijeu Iks“ i – s verom. Te duhovitosti se sastoje u (neizbežnom?) klišetiranju: Đavo dolazi s olujom i vetrom i gromovima (kao u filmu Predskazanje), a nejaki pop se brani svetom vodicom, koja se priprema kao Doroslovčeva mas’, pred očima raspamećenih vernika, voda, so, soda bikarbona za višu klasu, prekrs’ prekrs’, muć muć, pa šta nam bog da, a onda to usuti u praznu bočicu od Prada parfema pa prskaj, brate, ne gledaj kud udaraš! I demoni se po pravilu utronjaju a glavni lik odluči da će do kraja života da živi kao dobar katolik i da batali kartanje, alkoholizam, jurenje tuđih sukanja i depresiju. Popovi u ovim anglosaksonskim knjigama i filmovima i serijama s naravoučenijem podsećaju na naše pouzdane vodoinstalatere, one retke koji ne piju i koji valjaju, pa koje posle prepoučujemo prijateljima. Ghostbusters za pučinu.
Imam u vidu seriju „Zeleni čovek“ po privlačnom romanu Kingslija Amisa (u urnebesnoj seriji BBC-a s Alber(t)om Finijem i u režiji Elijaha Mošinskog), kao i seriju „Povratak u Brajdshed“ po romanu Ivlina Voa (Džeremi Ajrons u gl. ulozi, režija Staridž&Lindzi-Hog, produkcija Granada). Tu je reč o konverziji ili prihvatanju katoličanstva kao jedinog leka protiv smrti (straha od smrti) i demona.
Ovaj Rougov film bih smestio uz „Zelenog čoveka“, kao njegovu žensku verziju, duhovniju, ozbiljniju, ali – paradoksalno – rizičniju po tzv. percepciju. Otud uglavnom nadrkane reakcije. Predložak je istoimeni roman Brajana Mura, srećom ne premestiše ga negde u Jugoslaviju za vreme rata.
Marija Devenport (Tereza Rasel) namerava da se razvede od muža Aleksa (Harmon) i nastavi život s ljubavnikom Denijelom Korvinom (Džejms Ruso). Film počinje sevanjem guzova tog ljubavnika. Ona taman hoće to da kaže mužu – dok ga prati na nekom simpozijumu u Meksiku, a ljubavnik ide za njima – kad, desi se nesreća na plaži. Gliser ubije Aleksa. To jest vozač glisera ga ubije, jer zbog nemirnog deteta (izrazito iritantno derle) nije gledao kud vozi i -- eto. I onda se Aleks (Harmon, da podsetim) stvori u njihovoj hotelskoj sobi i isprepada ženu. On je naime ustao iz mrtvih, to jest odšetao iz mrtvačnice, zbunjen naravno, ko bi mu zamerio. Nešto ga muči. Odbija da umre. Marija je u šoku, a ko ne bi bio.
I ona ode u u katolički manastri, popularni „konvent“, da se konsultuje, jer ipak je bila katolkinja tolike godine. Glavni sveštenik Tom Fareli (Ričard Bradford), pokazuje kranju nevericu u bilo koja čuda, on gleda na sat, žuri mu se i ispali Mariju kao naš birokrata. Marija onda ode da se ispovedi ocu Najlsu (Vil Paton) i on, iako isprva trapav kao psihijatar Berger (Džad Hirš) u filmu „Obični ljudi“, pokazuje svoj, da tako kažem, profesionalizam. On uvek daje sve od sebe i ne ispaljuje vernike ako nije u formi. Potpuno se uživi u Marijinu priču i najozbiljnije uzme u obzir sve „znakove“ i „čuda“ koja se događaju, a tu su i leptirovi, kao simboli duše... On na kraju izvodi jednu sholastičku akrobaciju, u najboljoj tradiciji pastirske psihologije, pa objašnjava da je brak – hram Božiji, i da je smisao uskrnuća njenog muža da je vrati kući... „Bog vam daje još jednu priliku!“ Gledam ja scenu u kojoj leptiri spopadaju Terezu Rasel i kao Berček u „Nacionalnoj klasi“ govorim: „Kkkkk-kako ga mmmm-montira!“.
No comments:
Post a Comment