Ford protivu Ferarija (Ford v Ferrari 2019 film)

Aka Le Man '66: slavna 24 sata.

Mnoge stvari su radile protiv ovog filma u mom slučaju, u bioskop sam došao pun predrasuda i one ni u kom slučaju nisu raspršene. Film me je ostavio nadrkanim kakav sam i došao.

Auto trke su mi oduvek bile nefotogenične, čak i reli trke a nekmoli formula 1, ono zuuu-zuuu-zuuu, pa neki čika komarac koji maše zastavom sa šahovnicom, pa neke tabele s milisekundama, zuuu-zuuu-zuuu, kada gledaš stazu izdaleka, ne znaš ko je ko i na kom mestu, moraš lupom da tragaš na tabeličici u gornjem levom uglu, krupni planovi su što se mene tiče mogli da budu snimljeni i u studiju, iza zelenog platna, zuuu-zuuu-zuuu, a na kraju prskanje balonom šampanjca od 5 litara, grehota onih odela od azbesta. Najbolje su slike ribâ, grupi pratiljâ, ove auto pratilje su, kao u boksu, uvek izgledale za nijansu droljastije od kelnerica u toples barovima ili igračica u Krejzi horsu, kao što su i Pirelijevi kalendari uvek razuzdaniji čak i od Stefana Lupina, koji od žene sugestivno očas posla napravi igračicu na šipci, dok su na kalendarima žene majke domaćice sekretarice od 30+ s pogledom laneta i bradavicama od 2 i po inča u prečniku (sramotne delove pokrivaju bakelitnim telefonima i registratorima Hermes iz fiskalne 1973. g.) pa su i ove oto-moto grupi cure onako, kao studentkinje ekonomije iz provincije koje se razbijaju od jebanja u studenskom gradu. E, ali pikarski film snimljen iznutra, u sporoj vožnji, dok likovi nešto traže, i obavezno u gradovima, e to je druga priča, otud je Alisa u gradovima najbolji Vendersov film. Otud mu valja i Lisabonska priča i otud je 95 postotaka pikarskih automobilskih filmova prva liga.

Dalje, podela uloga: Met Dejmon mi je oduvek išao na živce. U znaku Merkura, smrdljikavi štreber iz radničke familije, sa žicom za kvarnost, a ako tu žicu, pak, ne drnda, onda je predosadan. Kristijan Bejl, šuškavi psiho (pogled plaćenog ubojice), ovde igra Britanca koji ima sve osobine američkog junaka što uspeva sam protiv sistema i to isterujući svoje kaprice, doduše uz malu pomoć prijatelja (Dejmona).

Treće, u motivaciju se ne mogu uživeti. To jest, zabole me džordž da li će Ford da prestigne Ferarija na trci 24 časa Le Mana. Da je reč bila o nekom drugom quest-u, možda bih se saživeo, ali sada sam film posmatrao samo kao možebitnu poduku iz filmadžijstva, kako o poznatome napraviti film koji bi, Skorsezeovim rečima (ha-ha!), mogao doneti nešto „novo i uzbudljivo“. Unapred sam se pripremio za jedno pranje istorije, za plaćeni oglas u pohvalu amerikanskom duhu.

Godinama mi je bila bliska (i još je) misao da „u Americi ništa nije nemoguće“, da tamo „možete ostvariti sve to poželite“, dok je Evropa, jelte, „puna samonametnutih ograničenja“, Evropa kao da hoda po jajima. Govoraše to i sociolozi i glumci i preduzetnici razni, čak i (neki) naši našijenci, i zvučaše mi to kao neka vrsta istine. (Neću ulaziti u ono „došao sam u Ameriku s jednim centom u džepu, a vratio sam se kao milioner“.) U filmu Apolo 13 ima jedna scena zbog koje sam pomislio da gornje reči možda imaju smisla, scena zbog koje bi neko kivan na domaću ograničenost možda mogao da usklikne „ipak su Ameri največa nacija“, naime scena u kojoj se rešava pitanje opstanka Toma Henksa, Bila Pakstona i Kevina Bejkona: dovedu grupu stručnjaka u Svemirski centar Kenedi, naguraju ih u sobu, skuvaju im 100 litara kafe, daju im kartonsku kutiju s predmetima koje imaju i astronauti u Apolu 13, pokažu im te predmete: „Imate ovo: čarape, flomastere, kablove neke, plastiku, pakovanja suflea u želeu, svemirski ser-papir, rezervne gaće... itd.“, dodaju „Imate toliko i toliko sati da otkrijete kako nešto okruglo da se gurne u nešto četvrtasto a da dihtuje i prenese kiseonik (ili gorivo, šta ja znam)!“ i – zaključaju vrata.

I ljudi reše problem. Ponekad mi se javlja ta scena i uvek pomislim „a mi bismo samo sastančili i tražili krivca!“. Ali tako nešto ne možete da kažete svom pradedi ili dedi prvoborcu, koji vas meće na koleno i priča „e sine da vidiš kakvi su Rusi vojnici, a u Ameriku ima da te zgaze kolima ako laješ protiv države!“

Naravno da sam sve ovo napisao da bih istakao kako takve motivacije u filmu Ford protivu Ferarija neima ič. Reč je o ćefu Henrija Forda II da sjebe Ferari na reliju (ili kako se već zove to drndanje automobila)  u Le Manu iz osvete jer, zamislite, Ferari se nije dao prodati, stari Italijan nije hteo da ustupi Amerikancima za pare franšizu (ili kako se to već zove). Treba li da podsećam da je Henri Ford senior imao na polici „Majn kampf“, da je bio antisemita i ludak? Znači lična pizma amerikanskog biznismena protiv našeg komšije Italijana, protiv čoveka s dušom, s ljubavnicom, čoveka koji odrema posle ručka, protiv obožavaoca špageta i espresa. 

Rekoh li da su auto trke nefotogenične? Zuuu-zuuu-zuuu. Razgovor o automobilima mi je oduvek bio jednako interesentan kao i priča o skraćenju vojnog roka kod JNA mučenika u nekom vozu ili ćaskanje dva Bosanca koji se prisećaju doživljaja sa služenja vojnog roka. Ili kao razgovor dve žene s Dedinja o firmiranim torbicama. Kada čujem našeg buzdovana kako „stručno komentariše“ prednosti mercedesa u odnosu na audi ili mazdu: „ide kao san“, „ne čuješ motor“, „prenos je majka“ i slično, mašao bih se za bacač plamena da imam dozvolu za nošenje istog. Učtivo pokušavam da stavim do znanja takvim pojedincima da se u automobile ne razumem i da mi džabe pripovedaju te suptilne razlike između različitih modela.

Znači, boli me džordž za Forda protivu Ferarija. 

Čitav formulaični asortiman amerikanskog sna o uspehu ovde je uposlen. Najpre se donese odluka na najvišem mestu. Onda se posao preda u ruke sposobnom menadžeru, jer diša ima preča posla. Menadžer izabere neposrednog izvršioca – ovo malo liči na hijerarhijski algoritam kod naručivanja smaknuća, je l' da? – i, naravno, diša i upravni odbor isprva ne žele tog neposrednog izvršioca, zato što je svojeglav a i sâm se nećka, jer ne voli disciplinu. Menadžera igra antipatiko Dejmon, a izvršioca na terenu šuškavi Bejl. Već su i njihove uloge samo derivativi dostignutih klišeâ, a o epizodnim („sporednim“ ili „podupirućim“) da i ne govorim. A ipak je tu Trejsi Lets odradio dobar posao kao Henri Ford II. Trejsija znamo kao ubedljivo ljigavog šefa CIA iz jedne od sezona „Houmlenda“, tačnije iz one sezone u kojoj je intrigama istisnuo Soula. Ovde je Henri Ford upravo takva vrsta ljige, salastog direktora s viškom holesterola, ali s moralnom vertikalom umesto kičme u sebi. U trejler su metnuli tu klišeiziranu scenu u kojoj ga provozaju kolima da se usere u gaće e da bi ga ubedili da ipak dâ šansu Kenu Majlsu (šuškavom Bejlu). Da bi dobio šansu, opet jedan formulaični momenat: mora da položi test, to jest da najpre pobedi na „24 časa Dejtone“, i on to čini.  Na kraju on pobeđuje i u Le Manu. E da, pre toga ima jedan – opet formulaični antiklimaks – on ne uspeva iz prvog pokušaja, jer kakva bi to onda bila bajka? Naš deda ili pradeda prvoborac bi voleo takvu poruku o istrajnosti i marljivosti, ali bi to ipak radije pripisao ruskom pilotu ili bilo kom drugom Rusu.

Kao što rekoh, oto-moto filmači su dobri iznutra, kao pikarska traganja za ko zna čim, može i za mekgafinom, a obavezno po gradovima, ali trke – jok, ama ič. Zuuu-zuuu-zuuu.

Uostalom, živeli Italijani! Ovo je jedan isprazan, nepotrebno patriotski film, kao da ga je Huver (Džej Edgar) finansirao, ovaj film mogu da vole američke dede i pradede iz Koreje i ljubitelji video igrica – Zuuu-zuuu-zuuu. Ni vintidž scenografija ni re-kreacija duha vremena ne pomaže, naprosto mi deluje kompjuterski (premda nije), jer bih najradije prilepio CGI Stiva Makvina i Berta Rejnoldsa.

I da ne zaboravim: Dole Nikson!