Očekivao sam mnogo, posetu opijumskom klubu i đuskanje u gej baru od ove autofikcije. Nje je bilo i
u ranijim Almodovarovim filmovima, raspoređene u homeopatskim dozama i umotane u
posmodernističko šarenilo. Ti filmovi su izgledali srećniji od autora, te žive boje,
razobručeni humor i erotski ples likova koji bi pristajali stripu Tarana, e, to je, znači, bila autorerapija,
muka živa (kaže on da je godinama pisao scenarije za pojedine filmove), ali meni
je to izgledalo kao karneval ponosa, žovijalni izlazak iz ormana. Ovaj film, međutim, nije to. Ovo je nešto što se govori uz suze i za rastanak.
Kasno sam se upoznao s tim gradivom. 1990-ih, kada je
Almodovar bio ovde hit među dorČolskom i inom filmskom populacijom, kada je
valjda i dolazio na FEST, ne znam, jedni kontakt s njegovim filmovima bili su raznobojni
prikazi Nebojše Popovića u Metropolisu
i nekog pripravnika u ponekoj Hronici
Festa, ali to sam ja gledao kao iz bunkera, tada sam imao druge probleme i
drugim stvarima sam se bavio. Čak i kada sam svraćao u Kinoteku na molitvu, ni
plakat Kike (Piter Kojoti s prekrštenim
rukama) nije me dozvao da je pogledam u tom podrumu. Pamtim komentar tada stalne, živopisne
posetiteljke Kinoteke sa štakama „kakav nemoral...!“, i napisao sam jednu TV
dramu zamislivši da će tu ženu da igra Mira Banjac. (Sada bi to bila uloga za
Ljiljanu Stjepanović!) Darko Rundek bi bio kameo, a pored nje – Aleksandra Nikolić,
još jedna zaboravljena naša glumica, s kojom sam se mimoišao otoič, ispred
pozorišta Dupko Radović.
Apsolvirao sam Almodovara, znači, tek pre nekoliko godina, kada sam
u nesanici blejao u televizor (tada sam još imao aparat) i neki kanal je zapeo
da emituje celokupan opus, po dva filma noćno, sa reprizama.
Tako da sam na Bol i
slavu otišao s izvesnim očekivanjima, iako sam naravno prelistao prikaze
posle kanske premijere.
I, dobio sam kurac. (Almodovar ima običaj da uslika po
jedan.) Ovo je sada zlovoljni Almodovar koji to ne skriva živim bojama – to se
vidi već na kraju animirane špice, jer pretapanje „u sadašnjost“, postaje
pečena sijena. Ovo je sada džangrizavi čiča koji se oblači kao mladić, ali hoda
kao starkelja i živi kao samotnjak i nikoga ne trpi duže od sat-dva u kući, već mu
pokaže vrata (svog komfornog i ukusno dizajniranog stana).
Reditelj ima milion boleština, boli ga glava, ne može da diše, teško guta, muči ga nesanica, spopadaju
ga napadi straha i gušenja, ima gorušicu, vraća mu se hrana iz želuca, boli ga kičma na
nervnoj bazi. Kao Dušana Počeka u signature
ulozi. Idealan pacijent za neše bioenergetičare, samo šteta što nema rak, tek
bi to radosno izlečili, a ovako bi mu pomogli pomadama i preparatima sa Stare planine. Pacijenti
koji svakodnevno obilaze Onkološki institut rado bi menjali svoju muku za njegov spisak tegoba,
koji spisak je reditelj dao animirati u crtać kao reklamu za voltaren u telešopu.
Ovaj film bih mogao uporediti s poslednjim knjižicama Sola
Beloua, kada više nije imao snage za romančuge tipa Dekanov decembar i Više se
mre od slomljena srca, kada je ostario, prestao da bude jebežljivi
intelektualac u društvu mlađe pratilje i napokon postao dedica koga jure jevrejske
uspomene... Tako je i Almodovar odlučio da opiše nekoliko neizrečenih stvari iz
detinjstva i odnosa s majkom. Ovo bi mogao biti i dokumentarac o nekom filmu „30
godina kasnije“.
Penelope Kruz igra mladu Almodovarovu majku, energičnu i jaku,
otac je slab i nevidljiv, a mladi reditelj se zagleda u mišićavog molera koji im
kreči dok njega zauzvrat "senzibilni" dečak uči da čita i piše. (Pažnja: kurac.) Sledeći sentimentalni
trenutak je razgovor starijeg Almodovara s majkom na samrti: ona mu kaže „moje komšinice
su se ljutile što si im se rugao u filmovima!“ pa onda „nemoj da me mećeš u te svoje
autofikcije!“ To je bila trostruka autofikcija. (Ima tu jedna scena, u kojoj
Penelope Kruz gleda sina kako blene u molera i vrti glavom: da li je to ona naslućivala da joj je
sin gej?)
Između toga pratimo bilten fensi tegoba i spisak bolova koje
muče ostarelog reditelja, u tolikoj meri ga muče da bez oklevanja pređe na – heroin.
I bez problema se i skine s njega. Teško da neki gledalac može da se
identifikuje i pati s glavnim likom zbog toga. (Reakcija publike na onaj
bradati muški poljubac sa zavlačenjem jezika pri kraju filma bila je, međutim, neprocenjiva.)
Još nešto se događa između ovih reminiscencija na majku, detinjstvo
i prvo zatelebevanje u muškarca – pokušaj Salvadora/Almodovara da se izmiri s
glumcem s kojim nije progovorio reč 30 godina. Taj glumac je inače narkos, otud
matorcu belo. Ta „linija radnje“ se isprepliće
s pomenutim flešbekovima iz detinjstva, dok je dramatika je dodata na kraju nagoveštenom mogućnošću
da reditelj ima rak. Naravno, nema ga, to je nešto drugo i on pred operaciju tog
nečeg drugog počinje da piše scenario pod naslovom „Moja prva želja“, čime se
pohvali hirurgu pre nego što ga ovaj uspava (!) i čime onaj molerov kurac zadobija
puno umetničko opravdanje. Da li je to najava novog prvoligaškog Almodovarovog
uratka?
Ovo je, znači, pozni
Almodovar, što je eufemizam za „prestali su da mu daju Supstral“, kako je rekao
Tirnanić opisujući urušenog Hičkoka na dodeli Oskara za životmo delo. Neloše.
No comments:
Post a Comment