O "Džokeru" i drugim demonima

Sezona je gotova, sezona u kojoj sam odlazio u kinematografe kao da su osamdesete, čak sam se navikao i na krckanje kokica i mljackanje i podrigivanje čipsa i sosova - to je najveći izvor zarade za ove današnje filmaonice - ostalo je ritanje u naslon kao glavno smetalo, udruženo s maloumnim stvorenjima koji svakih pet minuta proveravaju stanje na mobilnom telefonu, znači gotova je sezona i ne pravim se da sam čitavu ("relevantnu" ha ha) produkciju odgledao, taman posla, već kao neki slušalac Radio Anđelije, koji misli da je Britni Spirs grupa - sumiram: tri velika igrača "Irac", "Bilo jednom u Holivudu" i "Džoker", Almodovar se spustio s Čarobnog brega plus gomiletina horora te američko-evropski produciranih poumetničenih horora i pohororenih umetničarenja, ono, kao, Skandinavac na privremenom radu u američkom velikom studiju (da i on provoza poršea i brčne se u bazenu),  ili, pak, Amerikanac snima po Jevropi (jer bi kod kuće fatao lisje po parkovima), producentske ekipe izmešane u protivpridonom bludu kao ekipe FK Napredak iz Kruševca i NK Hajduka iz Splita u prvoj saveznoj ligi SFRJ osamdesetih, pre Osme sednice.

Džoker namlatio milijardu, barem Uorner Braderz tako zaokružuje brojku, i da li to možda ubacuje crv sumnje glavešinama Netfliksa u pogledu odluke da film ne provrte po kinematografima pre... ne znam ni ja čega? Nisam još ni otkrio šta je to Netfliks, a za Spotifaj sam samo dobio udarni (moj ćirilični prevod za pop-up) prozor Nema to u vašoj zemlji! Ili oni znaju bolje. Ma znaju bolje, sto posto. Skorseze je o istom trošku ispao snob (negirajući stripovskim filmovima svaku životnost) i izdajica bioskopskog hrama tim pristankom da film metne pravo na elektriku. Ali, ko ne bi poželeo da pogleda Džoa Pesija, De Nira i Paćina zajedno, makar da proveri u kom su stepenu umrli?

Džokeru upala sekira u med. Mislim da su se pred početak prikazivanja usrali da će im zlokobni napadi oštetiti zaradu, naročito kreštanje onog udruženja porodica nestalih i kidnapovanih Amerikanaca sa scena masovnih pucnjava, jer tu je bila reč o UVREDI, kao najzloćudnijem oružju Političke Korektnosti, pa je krenulo unjkavo pravdanje, ali sada - kada se isposatvilo da je to najisplativiji film u istoriji filma (ili "ikada", kako bi rekli seljaci), e, sada naknadno prihvataju "subverzivnost", kao "to smo mi i mislili, ali neka bude na gledaočevu odgovornost". A zaista nisu ni o čemu mislili, osim da zanatski sklope prikvel, koji bi usput Hoakinu Finiksu doneo Oskara. Pa i sam je Finiks, dok je još bio iskren, priznao da nije ni razmišljao o tome. A sudeći po hladnim analizama onih koji su uradak pogledali više puta, ispada da se sve odigravalo u glavi Artura Fleka, i frka na ulicama i ubistvo Rajlija, čime se čitava navodna "poruka" filma stavlja pod navodnike, jer, sve je to u stilu "Tajanstvenog prozora" i "Žmurki" i "Fajt klaba", znači prežvakavanje, koje ne dostiže Ota Premingera i "Bani Lejk je nestala". Psihološka igra, koja je sama sebi cilj, loše prerušena u socijalnu kritiku što aludira na pokret Anonimusa. Ne mogu da  ne zamislim ovu situaciju: Uorner Braderz odlazi na noge onom udruženju i anonimno uplaćuje lovu u zamenu za podnošljiv atak u medijima, kao najbolju reklamu...

Pogrešno shvaćen blef i konfekcija popališe zbunjene ljude, sa sve onima što vole metodsku glumu i priključne "dokumentarce" o patnjama glavnog glumca da bi ušao u lik. Rekao bih da "Džokera" vole mase, a "Bilo jednom u Holivudu" elita. (Ha!)

Bilo jednom u Holividu, s druge strane, razočarao je Tarantinove fanove i ljubitelje brzine i akcije (ali kojima, opet, smeta "neopravdano" nasilje na kraju!) i oni sada zlobno tvrde da su samo tri zvezde u glavnim ulogama privukle publiku u bioskope.

Irac ne znam kako će da prođe, moraću da pitam nekog od tehnički naprednijih frendova da mi ga prepriča, jer u svojoj kolebi s jednosmernom strujom, česmom u dvorištu i lapot-topom, koji je bučniji od ukrajinskog kombajna, ne znam kako ću taj film ikada pogledati.

Posle žanrovske rehabilitacije filmova o Bondu (barem preko dodeljivanja Oskara za pesmu), Holivud je u fazi žanrovske rehabilitacije horora, koji nije više samo sredstvo za prodaju ulaznica (i kokica, koka-kole, čipsa i sosova nepoznatog porekla), već i niša za reditelje-umetnike svih rasa. Ako se psihologizovanju i bergmanovskim snovima i demonima pridoda aroma Petka 13.-og, eto recepta koji uspeva. Ta aroma je, doduše, veštačka, kao aroma slanine ili sira u krekeru, ali za sirote duhom pruža privid velike umetnosti za male pare. (Eh, da su Kasavestis, Goran Marković, Džejms Tobak i Vlatko Gilić u svom "prajmu" imali Juroimaž i prilike za te koprodukcije!)

Auuu, zaboravio sam Ad Astru kao četvrtog velikog igrača...

* * *    

Beogradsko dramsko pozorište je s novim upravnikom uvelo neke novine. Dodali su Oliverino ime Velikoj sceni, a Malu scenu su nazvali Pepi Laković, umesto vitrina s izmešanim plaketama, svakojakim diplomama i nagradama, i umesto postera s predstava, sada je sve počišćeno, izlepljeno crvenim tapetama na kojima  preovladava (novi?) logo pozorišta, a najvažnije izmena je (eksperimentalno?) uvođenje tromesečnog repertoara s igranjem predstava u blokovima, onako brodvejski, dan za danom.

Tako sam u tri dana pogledao 198.-mo, 199.-to i 200.-to izvođenje "Igre parova" a zatim i dva izvođenja u dva dana "Sviraj to ponovo, Sem". Potrefilo mi se nešto istovetno na izvođenjima Alenove predstave: oba puta su do mene sedele majka i ćerka, oba puta su ćerke kasnile 10-ak minuta, oba puta su ćerke proveravale poštu na mobilnom telefonu bezbroj puta, i obe ćerke su istovetno reagovale na - inače sarkastično mišljene - reči Alana Feliksa posle neuspešnog startovanja devojke u muzeju:::: "Intelektualke su lude, majke mi; knjiga upropasti čoveka!", obe ćerke su su, naim, reagovale sa:::: "slažem se", odnosno "ima tu istine".

***

Posle jubilarnog izvođenja "Igre parova", publici su se poklonili i maher za karađoze koji se vide u završnoj sceni i rediteljka. Pored mene su u I redu prvih dvadesetak minuta sedeli neki fotoreporteri, od kojih je jedan imao teleobjektiv kao da snima orlovska gnezda na planinama i bučno je klikao pri svakom snimku. Kasnije sam sam saznao da su to ljudi iz jednog magazina i jednog njuz portala, kao i da su  uslikavali selebritije na predstavi i neke scene za reportažu o jubileju. Ja sam bio anonimus, bez tendencije da se udžokerišem.