„Samo Alahu poveravaš svoja najdublja osećanja, uvek je govorio njen muž, i bio je u pravu. Ali ne ovog puta. Ne danas. Alah je bio daleko. Alah je nestao iz nje i ostavio ju je šuplju iza tanke ljušture nemoći.
Gahar je zatvorila oči. Sada su se ponovo sakupljale duše i mogla je da oseti da su to bile žene, koje je ranije kupala da čiste odu u večiti zaborav smrti, tačno onako kao i Čru i njeno dete. Skupile su se tik oko njih kao svilena spona istkana od sunčevog daha. Pred očima su joj se ukazale te mnoge žene kako iz svog onostranog carstva pružaju ruke prema Čri i primaju je zajedno s malom nerođenom devojčicom, isto kao što su i same bile dočekane od svojih prethodnica. Njihove reči bile su poput lahora: kao jezik nastao od svetlosti. Unutrašnjim pogledom videla je njihove bele haljine i duge crne kose. Bile su raspletene i slobodne.“
*
Sara Omar: roman Kupačica mrtvih u izdanju Presinga (2019),
u ediciji Severno svetlo. S danskog preveo Predrag Crnković.
O pounutrenju verskog totalitarizma ili – jedan oslobodilački roman.
1) „Nijedan pojedinac nije važniji od kolektiva“, pisalo je u titlu jednog filma na RTB-u negde oko 1980. godine.
2) „Pazolini je ovim filmom pokazao da su golo telo i vođenje ljubavi najprirodnija stvar na svetu“, napisao je Jug Grizelj u kolumni „Iz mog ugla“ u Večernjim novostima, otprilike u isto vreme.
3) „I seks je politika!“, rekao je Pazolini pred smrt.
Za disidentstvo je potrebna fizička hrabrost, umetnik tada mora se malčice ispiše sa spiska živih, on se odriče dela (građanskog) mira i udobnosti, obuzima ga žar polemike i dokazivanja, negde u zabačenom kutku svesti treperi upozorenje – pljuješ u tanjir opasnim igračima. Disident se tada često i zapusti, kao što obično rade rasni novinari, policijski inspektori u američkim filmovima, ratni reporteri, pisci privremeno (misle oni, a zapravo je to večno) uhlebljeni u crnoj hronici. Vratiću se na to.
Da onu prvu rečenicu sada izgovorim na nekoj promociji ove knjige, verovatno se ama baš niko ne bi štrecnuo. Mislim da čak ne bi pomislio ni da je to ironija. A onda, oko 1980, velika se buka napravila, jer – ispostavilo se da je to bilo krivotvorenje replike iz filma. Kog filma? Godinama sam bio uveren da je reč o „1984.-oj“ Majkla Radforda (po romanu Džordža Orvela, razume se), sada više nisam siguran, izgleda da je ispravan citat ćušnut u Guglov mračni budžak. Tako da uzmite ovo sa zrnom soli. U to vreme su se Orvel i Veliki brat mnogo pominjali u jošte mrdajućim liberalnim krugovima balkanskog Nevjorka, to jest Beograda jelte, u emisiji Petkom u 22 malo-malo pa su prikazivani skečevi iz 1984.-te i romanâ Markesa i Vargasa Ljose. Neki prilježni staljinista na radnom mestu titladžije drznuo se da „ispravi“ grešku. (Nešto slično se dogodilo s ošljarenim prevodom biografije nekog reditelja koja je pročitana pred emitovanje njegovog filma u decentnoj filmskoj emisiji. Film je proglašen dosadnim i pretencioznim i pljusak osuda i kritika se sručio na nekog portira koji je ispao odgvooran za to, da bi se onda vrhunski kolumnisti bacili u odbranu „nepatvorenog radnog čoveka“, nešto u stilu onog Kino-Oka o „novokomponovanoj narodnoj muzici", kada su na polovini emisije svi odjednom krenuli uglas da brane te jadne žene koje nisu krive jer one samo udovolajavaju narodu koji to traži, pa i one moraju decu da hrane, a zašto mi ne puštamo Šopena i Betovena, pa da vidite kako će narod da poludi za njima!)
Nijedan kolektiv nije važniji od bilo kog pojedinca, to je trebalo da stoji u titlu, a do daljeg ja verujem da je to „1984“. Tada se u to još moglo verovati bez zadrške, bilo je to doba „odumiranja države“, popularne „deetatizacije“. Danas se ta teza i ne sme izgovoriti a da vam se neko ne podsmehne i ne optuži da ste slugeranjski plaćenik globalističkih Šoroševih organizacija koji zamlaćuju ugrožene identitete malih naroda trulim liberalizmom, uostalom danas se liberalizam više uopšte ne razume kao otvoren stav prema novim idejama, tolerancija prema drugačijem mišljenju i preferiranju svakojakih slobodâ naspram zabranâ, već se brka s libertarijanstvom, filozofijom Ajn Rand, ekonomskim neoliberalizmom mišabrkićevskog i libekovskog tipa. Danas je taj stav „nijedan kolektiv nije važniji od pojedinca“ – ideološka javka, što bi rekao Antonić, javka preživelih liberala (i anarho-liberala /smeh sa trake/), jer, taj stav je – fikcija. Pravna fikcija, kako je Vojin Dimitrijević objašnjavao ekstra-teritorijalnost neke ambasade. To je fikcija iz mnogo razloga. Između i ostalog i onog koji je deda pub staljinista iz kućnog saveta savladao na nekoj višoj političkoj: „sine, država ti je organizovani sistem nasilja kojim zajednica kontroliše ponašanje pojedinaca, radnih ljudi, građana i nepoštene inteligencije i čuva poredak!“ Osim toga, deetatizacija je odumrla, a država se uzdiže u nebesa, civil servants su maltene serafimi sa završenom gimnazijom, i pokazalo se da je Radomir Lukić krajem 1970-ih bio u pravu sa svojim aforizmom „država nije večna, ali je trajna“. Ali liberal mora da izgovara tu tezu, pa i onda kada očekuje od države da spreči demonstracije nacista. Liberal mora da veruje u tu tezu i onda kada je sve propalo, jer značajan je gest, kao kada je Miteran stavio komuniste u vladu, iako su svi znali da će oni ubrzo izaći. Danas je i „socijalista“ teža uvreda, samo je izgovorite u nekom društvancetu kojim dominiraju libekovci naši, i oni će vas obavestiti da „nikada socijalista u Americi neće biti izabran, da je Berni Sanders neizaberiv, da Nevjork nije Amerika (a to valjda znaju jer su živeli u Teksasu gde su se zbratimili s teksaškim tutunoberačite i omirisali pravi barberkju)... Zaista, Ruzvelt i Ajk Ajzenhauer sa svojim politikama izgledaju više kao realizatori Programa SKJ nego politike intervencionističke Amerike, ali to je daleka, daleka prošlost.
„Nijedan kolektiv nije važniji od bilo kog pojedinca!“ Da li je moguće da mi se ta rečenica pričinila?!
Kada sam čitao onu kolumnu Juga Grizelja, nisam mogao da ukapiram šta je time mislio, time o prirodnosti golog tela i vođenja ljubavi u Pazolinijevom filmu (tada nisam ni bio rođen uostalom), ali naknadno, posle Ferarinog biografskog o reditelju s Danijelom Defoom, mislim da mogu da pogodim smisao. Totalitarizmi traže skrušenost, samozaborav pojedinca, telo njegovo ima se staviti u službu države, pogotovo ako je situacija vanredna, pa ni pitanje teritorije nije rešeno. Naš deda pub staljinista iz kućnog saveta uvek ima sprenu repliku: „pušti sine ti te višepartijske sisteme i kerefeke s paradom ponosa, daj prvo da rešimo ono što je osnova, pitanje države!“. Uvek su pojedinačni planovi, seks i ljubav i radost i lična sreće u drugom planu kada ima nešto važnije – borba za domovinu. A u slučaju Kurdistanke Sare Omar, njen se narod borio za slobodu u okviru režima Sadama Huseina, kurdskom narodu si bili potrebni sinovi koji bi obukli uniformu i pošli u rat, ženska deca su u takvim VANREDNIM OKOLNOSTIMA – to jest okolnostima Zalivskog rata početkom 1990. – bila dvostruko nepoželjnija nego inače. Verski totalitarizam koji žene degradira „po difoltu“ u poslušne aparate za rađanje muških potomaka i sluškinje koje imaju da zadovolje muža kad god mu dođe, u ovakvim ratrnim okolnostima naravno da postaje samo još rigorozniji (ako je to ikako moguće) i otud se pravila zabrađivanja žena, priprema njihova za domaćički i služinčadski život posle što ranije udaje, nameću kao svéta i neposredna, nema nikakve šanse da se tu čine ustupci, devojka bez čadora je kurva, ili ako ima posao i ako se ne uda čim prije, ili ako ne sledi zakone vere, ona je tada dakle kurva i ako se što pre ne vrati veri, onda je treba – ubiti.
Službenici svakog totalitarnog poretka (i kada nije verski obojen) osećaju da su ljubav i putenost kvarioci borbene gotovosti, oni umanjuju želju da se žrtvuješ za obećanje tipa "stotinak devica u dženetu", službenici totalitarizma osećaju da smeh, ljubav i sloboda krune skrušenost, poslušnost i samomučenje podanika, otud je osobina svakog totalitarizma da zabrade sve živo i potpuno zabrane svaku radost, ljubav, pojavu ljudskog tela. Da premreže nadanja i maštanja i zadovoljstva kao takva, da pastvu učine krivom i uplašenom, apostaza je u islamu smrtni greh, ali to se kao i kamenovanje nevernica i poligamija u tunjavom multikulturalnom zapadnom svetu dugo tolerisalo kao stvar kulture. Sve je to počelo s onom Margaret Mid, nedojebanom babom koja se napalila na kurate divljake, pa je smislila sitagmu „posmatrač-učesnik“, i posle je to, uz pomoć kanadske škola antropologije, zarazilo mlade pravnike koji su pisali "pozitivnu regulativu" posle osnivanja UN-a, i o tome su detaljno pisali mudri Danci, Jens-Martin Eriksen & Frederik Stjernfeld (da, treba „d“, to je druga i ne posebno duga priča) u knjizi „Demokratske kontradikcije multikulturalizma“, koja je u srpskom prevodu izašla kod Helsinškog odbora pre desetak godina. Danas Evropa pokušava da vrati duh u bocu zabranom nošenja burki, uskraćivanjem državljanstva azilantima koji odbijaju da se rukuju, ali teško je vratiti duha u bocu (u međuvremenu se pojavila pandemijska pošast u vidu vuhanskog virusa, pa je rukovanje ionako "pase"), multikulturalni ostaci socijaldemokratije na severu Evrope upetljali su se u političku korektnost do te mere, da se toleriše da imami po Danskoj, Švedskoj itd., u džamijama slobodno propovedaju mladim muslimanima da treba da preziru svoje nove domovine, nikad dovoljno jasno nisu osuđeni zločini protiv karikaturista i novinara lista Šarli Ebdo, odrubljivanje glave profesoru Semjuelu Patiju je mlako osuđeno, daleko blaže od bilo kog slučaja policijskog nasilja nad crnim građanima Amerike, na primer, zabranjuju se fotografije poginulih Francuza u teatru „Bataklan“, dok se „ikonična“ fotka utopljenog deteta imigranta na plaži koristi za usađivanje krivice u mozgove „bezdušnih zapadnjaka“. Leve liberale ćete prepoznati po „jesam ja za slobodu govora, ALI...“ Pojam „uvređenosti i iznenađenosti“ nečijom karikaturom/nečijim tvitom/člankom/predatvom/filmom postao je odličan izvor prihoda uz pomoć veštih advokata a uz prećutnu saglasnot kilave politički koretkne javnosti umornog Zapada. Ako je već i samo otkrivena kosa žene - uvreda koja traži fizičku kaznu, ako je brutalno ubistvo ćerke ili žene zbog kaljanja porodične časti normalna stvar (stvar kulture, ne budimo evropocentrični!), ako se mensturacija smatra nečistoćom, ako je sakaćenje ženskih genitaija normalna stvar kao kod naših seljaka „preventivna operacija krajnika“ – onda je jasno zašto je Pazolonijeva izjava „i seks je politika“ zapravo precizna strelica pravo u metu a ne zen-aforizam. A još nismo ni došli do prava LGBT mučenika u ovakvom okruženju. Dok deca visokih funkcionera u Teheranu idu na pank koncerte, gej čobanima ostaje da snimaju filmove mobilnim telefonima, koji (filmovi) će brati lovorike na festivalima širom sveta, uz panegirike kritičara iz „multikulturalnog levog miljea“ oboružanih političkom korektnošću i ljubavlju za sve što je kulturno egzotično, čak i gej reditelj iz Turske brzo gubi simpatije ako mu nekako uspe da klisne u Pariz. Ponekad se takvim rediteljima desi da žena u Provansi nosi šal na +30 °C, ponekad u celom filmu nema ni jednog jedinog muško-ženskog dodira, ali to politički korektni kritičari ne vide, pa šta sad, neima golotinje ni u Tarantina, i nikom ništa.
Ali, kako u SFRJ zapravo nije bilo krštenog disidenta, kako je istočnoevropsko disidentsvo iza Gvozdene zavese bilo previše često potkupljeno privilegijama, stanovima, dačama, kulturnim počastima, kako je jedan istočni Evropljanin večiti adolescent koji živi s roditeljima i podle 30-te, kako tu nema hrabrosti. Jer, Pazolini ih, na primer, svojim životom koji je delo i delom koje je život, postiđuje i stavlja na pravo mesto. Sedamdesete u Italiji nisu bile nešto mnogo lepe, obeležene su bile smenama vlade na gotovo mesečnoj bazi, neuspešnom borbom protiv mafije, ogromnom inflacijom, istočnoevropske su službe bezbednosti likovale nad tom nestabilnošću, samo su nam farmerke i kafa iz Trsta valjale, i zaista, kasnije sam preferirao Borovčikove filmove i ciklus o Emanueli sa Džastom Džekinom u odnosu na Pazolinija, mislim kao i svi iz istog razloga: estetika, bre, lepše su bile gole glumice kod ove dvojice, Bogi Tirnanić je definisao Emanuelu kao ideal lepote „da ti cela ženska guza stane u šaku“, u odnosu na brkate i seljačke Pazolinijeve naturščike i naturščikice. Nije se krila Pazolinijeva homoseksualnost, ali se nije ni nešto naročito naglašavala. Ali – ta hrabrost, ta istrajnost, to hrljenje u opasnost, nemanje dlake na jeziku – to je totalno netipično za 99 postotaka istočnoevrpskih „disidenata“, kojima uvek priđe neki čika iz službe i ponudi im „položaj“ (čitaj: sinekuru). I rizikovao je samo onaj ko je baš hteo, na tom Istoku, jelte, a Pazolini je pokazao šta je pravo disidentsvo.
Eto, mislim da sam uspeo da ušniram one tri niti koje sam pomenuo na početku.
Junakinja ove knjige je kriva što se rodila. Njen otac je očekivao i želeo sina, koga bi poslao u rat za oslobođenje Kurda od Sadama Huseina. Osim toga, mala Frmesk ima čudnu belegu u vidu belog pramena kose. Svekrva odlučuje da dete treba udaviti a muž, inače slabić i povodljiv, iako nasilnik kao muž, saglašava se s tim. Život neželjenoj devojčici spasava njena baka, inače po zanimanju „kupačica mrtvih“ (ona koja dobrovoljno kupa žene ubijene zbog časti i koje se stoga ne smeju službeno sahraniti – otud naslov romana) i udata za Darveša, rezervnog pukovnika iračke armije ali sekularnog zoroastrijanca, da tako kažemo, učenog, duhovitog i slobodumnog čoveka, čija je biblioteka najveća u tom gradiću pored Halabje. Pod izgovorom da je devojčica bolešljiva, baka i deka je uzimaju kod sebe, čuvaju je od sakaćenja genitalija a Frmesk rođenu majku godinama zove tetkom... Teško je biti žena u tom patrijarhalnom svetu, a što je najgore, tako treba, što se potkrepljuje surama iz Kurana, koje propisuju kako se žena ima vladati.
Sara Omar je s porodicom izbegla u Dansku gde je dovršila srednju školu i diplomirala političke nauke. Od 2004. godine je pisala pesme i eseje o sakaćenju žena kao delu islamske kulture, ubijanju žena zbog „prljanja porodične časti“, o zabrani slobodnog života za devojke „spremne za udaju“, ali ne samo to – ona hoće sve i to odmah, zastupala je i zastupa i prava LGBT ljudi u islamskom miljeu. Dugo je o tome pisala pod muškim pseudonimom i bliskoistočnim medijima. U međuvremenu je danski savladala toliko da je objavila i nekoliko pesama na tom jeziku. Zatim su usledila dva romana „Kupačica mrtvih“ (Dødevaskeren) i, posle dve godine, „Skygegdanceren“ (Plesačica iz senke), koji su postigli nezamislivo velike tiraže, doneli autorki i značajne književne nagrade ali i pretnje od islamista (jer „vređa islam“) i prilično zbunjene reakcije od multikulturnog establišmenta. Zbog pretnji islamista Sara Omar je verovatno i dalje pod zaštitom danske službe bezbednosti.
Ovo je oslobodilački roman s hepiendom utoliko što je autorka preživela, osvojila novi jezik i uspela da ispriča svoju priču. Ovo je i primer kako je to biti angažovan i posle, kako je to kada nastaviš da se boriš i za prava drugih i kako je to dirati u tabu teme, u nešto što će versko ludilo i samouverena dogma da proglase direktnom izdajom i razlogom za smaknuće.
Knjiga nije mogla da izbegne politizaciju, to je sada jasno iz svega dosad izrečenog. Književni kvaliteti su potcenjeni, pogano se naglašavao „polemički potencijal“, valjda se računalo s dobrom toljagom u divljoj borbi između takozvane levice i krajnje desnica, što je dovelo do toga da se Sara Omar distancira gotovo od svih.
Ali naravno da je Kupačica mrtvih – umetnički zaokruženo književno delo. (Inače bi autorka, novinarka informativnog programa danske televizije, napisala non-fikšn, majku mu.) Pitanje je koliko je umetničke zaokruženosti potrebno/moguće u govoru o tako dubokim traumama kao što je seksualno nasilje u porodici i preteća likvidacija od zle svekrve. Nasilje u porodici dato je kao školski psihološki primer zloupotrebe koja dolazi sa strane od koje se to najmanje očekuje, štaviše od imama koji bi trebalo da je „dobar ujak“, izuzetno precizno je dat položaj deteta u tom seksualnom nasilju, koliko je njemu nemoguće da to izrazi, kako je čak i najbližima u porodici to teško da uoče, a kamoli da u to poveruju. Preovlađuju dijalozi, koji se – taman kad didaktičnost zapreti da podseti na naše partizanske pripovetke iz NOB-a – prekidaju zaokretom u vidu zanatski uspelih opisa nevesele pustinjske klime ili orkanski uzbunjenog unutrašnjeg života kupačice mrtvih, koja se bori da svoju iskrenu islamsku veru pomiri sa zlom koje je svuda oko nje. U tim scenama unutrašnjeg monologa bake Gahar, u urnebesno duhovitim dijalozima između nje i njenog muža Darviša, i stravično naturalističkim opisima kupanja osakaćenih žena – nalazi se najveća snaga ovog romana.
No comments:
Post a Comment