Sreda 07:11

 

Utorak 16:30 edit

 Neko REŠENJE je prikačeno.

Kuku meni.

Edit:: ako je komunalna policija plombirala stan a ja u njemu, uhapsiće me i ako izađem i ako uđem?!

Utorak 13:45 --> edit

 

Upravo zalepili neke trake preko špijunke i vrata.

Ako ništa ne napišem sutra, znači da su provalili, oteli mi stan i odveli me. "Zato što podstanarki prosvetarki moj stan nije uredan..."

Edit!! Ponedeljak 17:22

 Komşije došle na vrata i viču Policija.

Dve detektivske agencije su me ispalile kada sam im se obratio. Anonimus telefonom: "ne bavimo se time, usred sam poligrafskog..." i Seguridad sms-om: "žao nam je, ne možemo..."

Pokušaću da izdržim do sutra pre podne - sad je 17:20 - pa da zovem policiju ako hoće da me otprate do banke i prisustvuju razgovoru s komšijama  AKO ONI NE DOVEDU SVOJU POLICIJU I NE RAZVALE VRATA.

Purgatorijum od 03:00

 

Od 03:05 do 06:05 purgatorijum za mene. Poplava, pukla cev.

Zvoni zvonce u 03:04. Instinktivno odem da vidim česme. U mraku čujem prskanje. Ispod lavaboa prska. Gacam po vodi. Otvorim vrata. Komšinica u panici. Ja nisam na visini, nisam muško, ona se plaši nereda u stanu. Pošalje svog brata (ili koga već, smislila nešto), fin čovek, koji je pokušao da zatvori ventil gde ja stadoh (i ne mogu da se setin gde ostavih motocangle) --> ne ide. Curi, prska. I brat i komšija levo od njih uviđavno siđu u šaht napolju ali glavni ventil "razvaljen". Zaveću oni, ali teče vida. U međuvremenu sam probudio predsenika Skupštine stanara u ostavci. Nije u Bgdu.

Uviđavni muški susedi, ali komšinica prešla na ti, užasnuta neredom u mom stanu. U frci ona ima vremena da me vređa u 3. licu "ubiću ga", kaže komšinici, prosvetarka prava, ona probuđenu komšinicu levo od nje natera da uđe u moj stan "uđi uđi kad ti kažem! Vidiš ludaka, sve će nas zaraziti!" Dobijemo telefon 11011 za hitne intervencije. Ispostavi se da "ne plaćate doprinose, nemate prava, morate privatno". U međuvremenu prska i curi. Ventili u šahtu ne reaguju. Onda drugi komšija pokuša da zatvori ventil ispod lavaboa i --> uspe. 

Zovem "24 č. dežurne vodolije" ali niko se na javlja. Iskopam telefon instalatera od bivše konšinice, probudim ga, on se jedva osvesti i -> pristane da dođe. 

Znači -> ne curi. Ali ni ne teče. Prvo mora da se zameni glavni ventil u šahtu, pa da se zavrne pa tek onda moj lavabo da se sredi.

Komšinica me ogovara kao hordera, muške komşije su zasad pristojne.

Primirje, mogu da da'nem...

Dolazak majstora 2500. A utanjio sam s parama. Komšinica će mi ispostaviti račun, to je sigurno. Ponaša se kao da sam krivac s predumišljajem. 

Biće mi potreban i pravni savet, čini mi se. 

***

Da dodam: 1) iz stana iznad mene curilo i lilo 4 puta i nikad nisam dobio nadoknadu 2) iz stana ispod mene je prošle godine prskalo još gore i poplavili su frizerski salon u haustoru. 3) ja sam komšinici ispod platio ono što mi je ispostavila kao račun, 2013.g., kada se zapušio slivnik u sudoperi dok sam bio na putu. Iako, znači, nisam zaboravio da zatvorim vodu, već se začepljenje zaustavilo kod mene. -' Tu mi treba pravni savet: da li sam ja kriv??

Edit:

Komşije došle na vrata i viču Policija.

Dve detektivske agencije su me ispalile kada sam im se obratio. Anonimus telefonom: "ne bavimo se time, usred sam poligrafskog..." i Seguridad sms-om: "žao nam je, ne možemo..."

Pokušaću da izdržim do sutra pre podne - sad je 17:20 - pa da zovem policiju ako hoće da me otprate do banke i prisustvuju razgovoru s komšijama  AKO ONI NE DOVEDU SVOJU POLICIJU I NE RAZVALE VRATA.

Ne daj se, Noo-leeeeee!

 

13. avgusta u kritici filma Openhajmer napisao sam ovo:

Kilijan Marfi je slika i prilika ispošćenog Openhajmera. Na početku, kada se u jednom crno-belom kadru sa saslušanja pred ko zna kojim Komitetom vidi samo nagoveštaj dima cigarete, pomislio sam: pa neće valjda cenzurisati duvanjenje, može atomska bomba i masovno uništenje a zabranjeno pušenje? Međutim, duvanilo se kasnije tokom filma, mada ne toliko kao u realnom životu. Holivud za takve scene rabi „biljne cigarete“ s majoranom, bosiljkom, slamom, karanfilićem i ružinim laticama. Kažu da je Marfi bio kod Đokovića na dijeti, tako da je – kao i naš tenisač – izgledao kao kralj Aleksandar Karađorđević dok izdiše smrtno pogođen mecima u Marselju, znači kost i koža s verovatnim metastazama raka pluća. (Očekujem da Đoković isto tako izgleda u Sinsinatiju i US Openu, kao i 2018. to jest, i da sjebe onog ješnog, aknastog Alkarasa.)

Ali, strepeo sam. Zebao sam. Nemam snage da gledam njegove poraze. Neko je u programskom odboru RTS-a smislio da prikaže 5. i 6. deo Nemoguće misije u subotu i nedelju. Pretpostavljam – isti oni cigosi koji su od sredine 1980-ih kvarili releje i predajnike da se noću ne vide reprizirani porazi FK Krcunde i isti oni pogani psi koji su u jeku bombardovanja prikazivali utakmice na stadionu JNA ne bi li izazvali alijansu da to poruši. Povukao ih pattern: danas anketa na RTS-u o tužbi protiv NATO-a, sutradan optužnica protiv Miloševića u Hagu, danas izjava Vladimira Lazarevića, sutra rušenje zgrade Generalštaba koja je imitirala kanjon Sutjeske po zamisli Nikole Dobrovića, danas optužba za medijsku propagandu, sutra bombardovanje zgrade RTS-a u Aberdarevoj. Cigosi su poželeli da napakoste grobarima i Studiju Be, ali nije im uspelo. Čestiti Vuk se popeo na 23. sprat i izjavio za CNN da je Studio Be poštena medijska kuća i da je plava čigra Miloš Milutinović jedan od najboljih igrača jugoslovenskog Partizana. Tako su, dakle, ostaci ciganskih beločarapana u mokasinama, kvazibisnismena s pivskim trbuhom i izlizanim akten-tašnama, fronclee od nekih nekakvih nacionalista bez ikakvih znanja o naciji – onako kako ih je u filmu Uvek spremne žene 1987. opisao Branko Baletić (scenario Makavejev & on) – hteli da se „našale“ (brutalno, brate) na račun Novaka Đokovića.

Obe premijere, i 5. i 6. filma iz franšize, pogledao sam na Kritu, ali zašto ne ponoviti doživljaj? Finale je počelo dok je Razilaženje bilo na pola puta. Ne odoleh, pogledah malo meč. Izjednačeno. 

Kreatinaaaaa! Daj, vrati Vajdu i otpusti ove šustere koji ne rade svoj posao! Čoveče! Gledam naizmenično Razilaženje i finale Sinsinatija. Na Samsungu. Meč lopta je ispuštena. Umesto 6-4, eno ga 5-7. Novak vrti glavom. U međuvremenu je gotovo i Razilaženje. Obuzela me studen. Čamotinja policijskog časa posle koga sledi samo novi policijski čas. Ne mogu da gledam ješnog bubuljičavka kako seiri, ne mogu. Isključim sve.

Prošla je ponoć, pola jedan je. Nema zrikavaca napolju, nema čak ni ćukova kao u Knjaževcu, ono: ćuuuuuuk, ćuuuuuk, ćuuuuuk, kao čekrk naftne bušilice ili đeram sremskog bunara. Godine 2018, kada je Novak bio na vrhuncu, posle pobede u Vimbldonu i haranja po Sinsinatiju i Ju-Es Openu, na terenima su se puštali Ramonsi, a jedan komšija je izlazio na terasu i budio komšije „Ajmooo, Srbi!“, tada se više navijalo, čini mi se. A sada – mûk i veverica. Ništa se ne čuje. Nema petardi, urlika s udaljenih terasâ i dvorišta, ili iz neke jošte otvorene bašte kafea gde se posmatra prenos. Brzo su zaboravili Novaka posle poraza u Vimbldonu. To kako su njega zaboravili i očas posla počeli da zovu „bivšim“, snažna je opomena AV-u šta ga čeka kada ga zbace sa sedla. 

Budući da satelitski kartonski medijski cirkus radi na tri frekvencije i 4 ufircane satelitske rute, ton uvek preduhitri sliku za 34 sekunde, tako da se urlici oduševljenja ili uzdasi razočaranja začuju oko pola minuta pre nego što stigne slika; otud sam očekivao te urlike pa da uključim Samsung. Međutim, ništa. Ni cvrčak ni ćuk ni urlici ni vatromet ni sirene automobila. Ništa. Donesem odluku da u naredniuh sedam dana ne čitam vesti. Ionako su uvek iste. Vest br. 1 naizmenično pobeda i poraz Rusije i Putin bolestan ili jaše medveda. Vest br. 2 Zločin 1. Vest br. 3 Zločin 2. Vest br. 4 Ovi horoskposki znakovi će imati sreće u naredna dva meseca. Vest br. 5 Ovu pevačicu ste nekada voleli i obožavali a umrla je sama. Vest br. 6. Marsovci osnovali Kolašin. Vest br. 7 dete ubica reklo to i to. Vest br. 8 Gole slike te i te čepe. Vest br. 9 Cecino unuče se danas pokakilo, Vest br. 10 Do 2027. godine plate 3000 evra. Vest br. 11 Ovu biljku svi imamo na terasi a leči artritis za nedelju dana. Vest br. 12 Zašto u Japanu već 5 godina nema prostatitisa...

Da bih postigao zacrtani cilj, smem da otvaram samo šahovske sajtove i možda Fejsbuk. Izleću pop-up pendžeri, nude se video snimci zlatne medalje Ivane Vulete, a o Novaku ništa, što navodi na pomisao da se izbegava reklamiranje poraza...

Napolju mûk, nema ćuuuuk, ćuuuuk, nema ničega. Niko ne puca iz trešnjevih topova. Iskaču, ipak, naslovi „Đoković na konopcima. Đoković umire. Spasao 2 meč-lopte“ –>, teče noć, tišina je zlokobna. Prolaze desetinke, sekunde, minti, časovi, dani, tjedni, meseci... Iskoči mi naslov: „Drama u Sinsinatiju, taj-brejk odlučuje...“" Pa koliko se to igra –> 5 časova? Noć se kotrlja, zora rudi: „U meču za infarkt Đoković visi o koncu; Meč za pamćenje...“ Još nije gotovo? Kako to? Da nije zabagovao portal? Da nije bilo prekida zbog kiše? Meč traje 8 sati?

Osetio sam se kao za vreme poplava, kada je još umreo i Dobrica Ćosić, pa je uvedena stroga državna žalost. Napolju lije, vetar drmusa rasklimatane prozore, na crno-belom prozoru u svet samo ozbiljna muzika, pogašeni svi veseli kanali a obaška hrtovi. Ili kao kada je kockastoglavi Đilas doneo inokosnu odluku da se zbog smrti patrijarha Pajčeta u Beogradu zadrži još jedan ekstra žalosti – e ne bi li se tako nadmašilo žalovanje za Tiletom 1980. Time je, uz onu zabranu točenja alkohola posle 22.00, postigao da glavni grad izgleda kao kaubojska selendra pod upravom zbabanih prosvetarki i sifražetkinja u midi suknjetinama kao u stripu o Taličnom Tomu. Kao što Novak sada sve više liči na najstarijeg Daltona iz te komične knjige. 

Obuzela me, dakle, studen, kao Akakija Akakijeviča u fazi najveće besparice. Izbegavam ja i dalje njuz portale. Medijski mrak se poklopio s astronomskim mrakom. Javlja mi se slika Žaka Brela, obmotanog zavojima, kako ga na krhkim nosilima unose u jednu parisku bolnicu neuspešno pokušavajući da sakriju identitet samrtnika. Rak pluća se razvio dok je šansonjer plovio jedrenjakom oko sveta... Ne znam zašto mi se javila ta slika. Čak s glasom Petra Lazovića, koji se u to vreme prebacio na spikerski posao (imao je isti tonalitet kao Jovan Pavliček). Isključim čak i Rok radio da me sutradan ne iznenade vesti koje uređuje neka humanoidna splačina na nivou predsednika kućnog saveta na Miljakovcu.

Ipak naletim na naslov: „Alkaras u suzama...!" Ma nije valjda. Magnovenje je trajalo dugo. Ko je u suzama? Alkaras!

Ne daj se, Nooo-leeeeeeee!

 Ovako se sigurno osećao Bajden kada su mu javili da je pobedio.

OPPENHEIMER (2023 American movie)

 

r.: Kristofer Nolan; ul.: Kilijan Marfi, Mat Dejmon, Florens Pju, Emili Blant, Robert Dauni mlajši, Džoš Hartnet, Kejsi Aflek, Kenet Brana, Rami Malek, Tom Konti (kao Ajnštajn) Geri Oldmen (kao Truman), Džejson Klark, Džeferson Hol, Dejvid Krumholc

 DŽEJEFKEJHAJMER

Napokon, konačno i najzad – dan posle povratka s 48-dnevnog putešestvija – pogledao sam Nolanov film, po definitivnoj biografiji  Kaja Berda i Martina Šervina s ljiga naslovom: „Američki Prometej“. Pet (5) letova – 3 Er Srbijom i 2 iziDžetom – a kofer neizgubljen, kašnjenja minimalna ili se prečicama stizalo pre vremena. Taksisti – zlo ovog sveta (u Heraklionu ispred aerodroma me ponovo opelješili). Vreme – julsko, bez ijednog oblačka. Voda – plava, tirkizna, modra, gusta kao maslinovo ulje. Sinusi i čulo mirisa, pročišćeni slanim vazdušnim kupkama i inhalacijama lekovitog mediteranskog mora, sada će smrad duvana, nikotinskog zadaha, dima, štroke i ustajalog vazduha doživljavati kao miomirise senkrupa i raspalih leševa, ali kapi za nos mi neće biti potrebne do marta 2023. Čemu se, međutim, ne mogu nadati glede tableta kalijum-jodida. 

Stigao sam, dakle, letom Er Srbije, a iza mene, na sedištima 7 A, B, C sedeše familija: rasejana i pospana majka i dve debilne ćerke bedevije, debilne na beogradski vračarskogrbavski i dorćolski način, na varenici odrasle, s glupim štosovima o padu aviona i bez ikakvih intelektualnih kapaciteta, s dlakama preko pičke (što bi rekô Vuk Karadžić), ali s mentalitetom pubertetlijki koje još ne svrbi u međunožju. E, jedna od tih bedevijâ (pogađate moj omiljeni članak Marfijevog zakonika, pored Krmčije moje najomiljenije mi pravne literature) zapade baš iza mog cenjenog sedišta, i ritala i džilitala se milostiva uporno i bezraložno. Čak i kada smo se spremali za deložaciju, ona klekne na sedište do svoga i – po svemu sudeći namerno – svojim neprivlačnim kopitom udari i naslon mog sedišta. Okrenuo sam se nekoliko puta i susreo se s tupavim pogledom punim mržnje, kao u zlog djeteta koja se joguni jer mu se može, pogled vračarskog žicaroša iz bogate familije, one fele koja ide u skupini i gazi ljude tako da vide dokle mogu da idu i iz čistog vica upražnjavaju onaj štos „evo vam broj mobilnog, ključ mi ostao u kolima, a treba mi samo 3 litra benzina da odem do kuće, da li ste vi vozač?!“, to je ono meko nasilje maminih i tatinih sinova i ćeraka iz kraja.

Vaučer za taksi do Zvezdare koštao je 3000 rsd. Pa kako to? Barem mi je tako rekao onaj čiča za šalterom, inače zauzet mobilnim telefonom, a kome bi bolje pristajali kožuh, krdža umotana u marginu Večernjih novosti (sa strane gde je književna kritika Slađane Ilić /a njena, pak, kritika da je poslužila za ostatke podriguše i omot margarina/) u uglu usana, unučićima u džepu pomenutog kožuha i s zastavinim pištoljem između mekote stomaka (™ Antonije Isaković) i kaiša pantalona. Taksista mi reče da je to malo, da je Lion zona 3, znači 3700... Pa šta je onda Ritopek i MML – zona 17? Ali „bilo mu žao da me vraća“, kaže... Ja evo ne znam. Da li je zaista taksi poskupeo još jednom, dok sam plivao u Mediteranu i grčko vino pio? Možda je to saradnja prividno smotanog čiče a taksista je samo odradio igrokaz? Ništa, mene taksi ovog leta koštao 3000 rsd „Luksom“ bez vaučera (u II tarifi) i evo s vaučerom opet 3000 rsd u I tarifi u povratku.

I onda ista priča: „juče sam se još brčkao na stenovitoj plaži u Zalivu Sv. Pavla...“, sedim na trosedu, smrad ustajalog vazduha, er kondišna neimam, sve me mrzi. Pa se setim da ima jedan sinepleks 70% bliži od Takvuda. A prikazuju Openhajmer.

U međuvremenu sam čitao razne prikaze, kritike, smatranja, kako raznoforumska tako i tviteraška i fejsbukovska, neki uticajni likovi nazvaše film remek-delom, neki kritičari, pak, pronađoše mane, nekima, pak, pacerima ružna gola Florens Pju a film je „samo ilustracija za TV kalendar“, nekima fali bum pukla u Hirošimi u Nagasakiju. Po tome ko je šta rekao, o filmu sam mislio čas sve najbolje, čas sve najgore, bilo je to kao onda kada su Dušan Stojanović i Vladimir Pogačič u kino klubu i čak na faksu držali predavanja i pisali članke o filmovima o kojima su samo čitali tuđe članke.

Zvuk u ovom sinepleksu je fenomenalan. Tresle su se tribine, drmala se stolica. U mene u 4. redu buljila su izražajna lica glumaca, s pravim i docrtanim borama, a da bih sagledao panoramu Nju Meksika, pomerao sam glavu kao gledalac teniskog meča u Hičkokovom filmu „Nepoznati iz Nord ekspresa“. Ta lica su starila uspešnije od maske u seriji „Ptice umiru pevajući“ ili „Ceo život za godinu dana“ kada su Ružicu Sokić i Zorana Radmilovića ostarili vatom, talkom i plastelinom.

Ovo je stounovski film, više Džej-Ef-Kej a malo manje Nikson. (Zašto se Džej-Ef-Kej ne zove Dalas? Jer to nije film o najharizmatičnijem Kenediju, već o ponašanju Amerike posle atentata i pokušaju da se razotkriju nalogodavci /a da čak ni izvršioci nisu stopostotno utvrđeni/.) Snimljen je navijački (za Openhajmera) kao Džej-Ef-Kej, ali mestimično nemilosrdno prema naslovnom liku kao prema Bušu mlađem ili Niksonu.

Nolan nije gledaocima ostavio nimalo mesta da sami nešto domisle: nigde njegovog veličanstva ambigviteta, nedoumice, nekog upitnika posle čega bi se zadivljenim posetiocima dok žure napolje da zapale smrdljive smotuljke prepustilo da možda daju i neki odgovorčić. Sve je nacrtano i objašnjeno, kao u delima Artura Konana Dojla. Onaj misteriozni razgovor Ajnštajna i Openhajmera pored jezera, pomenut na početku i posle tokom filma više puta, na kraju je ipak „ilustrovan“ i razotkriven, i treba da gledaocima u lice pljusne  jednu od dve poente. Poente su: 1) Ono priznanje i diplome Openhajmeru posle svega jeste namenjeno onima koji su mu to dali, da se malo bolje osećaju posle pokušaja da ga obešćaste; 2) Openhajmera je opanjkao njegov prividni prijatelj Luis Stros (Robert Dauni mlajši) iz osvete zbog arogancije i ismejavanja tokom jednog davnog saslušanja povodom dileme da li Norveškoj dati izotope ili ne.

Za Nolana Openhajmer nije „ludi naučnik“ kome sad treba praštati zastranjenja u političkom, ličnom i moralnom pogledu. Jeste bio loš roditelj, kao i Ajnštajn, teret odgajanja dece je prepustio ili ženi ili onima koji su hteli da ih privremeno usvoje. Politički nije bio naivan kao seoska snaša, ali ni salijerovski prefrigan. U stvari, javlja mi se asocijacija na Felinijevog Kazanovu – platio je kaznu za aroganciju i iskrenost i svi koje je uvredio svojim talentom i ohološću su mu se kad-tad osvetili i tako zagorčali godine u kojima je trebalo da uživa u zasluženoj slavi. Jedan je kritičar dobro primetio da je supruga Kiti (Emili Blant) bila pametnica (i uz to ga je ludo volela) i da bi „Opiju“ bolje bilo da ju je više slušao... Moralne dileme u naučnikovoj duši su na staklenim nogama: izgleda da je pobedila sujeta Prometeja, pod izgovorom da je to za opšte dobro (da se do oružja dođe pre Hitlerove Nemačke), i da su one, dileme, došle više kao neki melem za osećanje krivice.

Kilijan Marfi je slika i prilika Openhajmera. Na početku, kada se u jednom crno-belom kadru sa saslušanja pred ko zna kojim Komitetom vidi samo nagoveštaj dima cigarete, pomislio sam: pa neće valjda cenzurisati duvanjenje, može atomska bomba i masovno uništenje a zabranjeno pušenje? Međutim, duvanilo se kasnije tokom filma, mada ne toliko kao u realnom životu. Holivud za takve scene rabi „biljne cigarete“ s majoranom, bosiljkom, slamom, karanfilićem i ružinim laticama. Kažu da je Marfi bio kod Đokovića na dijeti, tako da je – kao i naš tenisač – izgledao kao kralj Aleksandar Karađorđević dok izdiše smrtno pogođen mecima u Marselju, znači kost i koža s verovatnim metastazama raka pluća. (Očekujem da Đoković isto tako izgleda u Sinsinatiju i US Openu, kao i 2018. to jest, i da sjebe onog ješnog, aknastog  Alkarasa.)

Kompozicija filma je ingeniozna. Trebalo je uplesti u složenu pletenicu više stvari: Openhajmerove studentske (rouzbadovske?)  godine, proces pravljenja bombe u Los Alamosu, kao i dva bostonadvokatska procedurala, od kojih je jedan u crno-beloj tehnici (preliminarno saslušanje za izbor Luisa Strosa u vladu  Ajzenhauera), a drugi u koloru (saslušanje Openhajmera zbog sumnje da je bio komunjara i špijun a u vezi s produženjem bezbednosne propusnice). Ta treća trećina sa svojom kamernošću i raskrinkavanjem nesmiljene paranoje u birokatskom i političkom aparatu smišljeni je antiklimaks posle uzbudljive formulaičke priče o velikom „nemogućem“ poduhvatu i trci s vremenom, onda kada su gledaoci kanda očekivali tandarabum u Japanu. Priznajem da nisam odmah ukapirao šta je pre a šta posle. Pravljenje bombe se završava uspešnim testom i to je kraj druge trećine.

U stvari, tu je jedan mogući kraj čitavog filma: kada vojnici veselo pakuju bombe koje će se baciti na Japan, Openhajmer, odjednom bled i anksiozan, daje neku stručnu primedbu, a oficir ga otrese kao slinu rečima: „Hvala, ali mi odavde preuzimamo!“ Dok je sav onaj procedural u poslednjem satu mogao je da se nagura u 3 pasusa teksta kao odjavna špica... Prva trećina su godine na koledžima (mada flešbekova ima sve vreme), a ima i ulazaka u Openhajmerov um, kao što je Stoun ulazio u um Buša mlajšega, ili Kaufman u um Džona Malkoviča. To je tako lepo upakovano i zašiveno da sve teče kao bujica koja vodi gledaoce u jednom pravcu, jer Nolan je pristrasan, on sve navodi na svoju vodenicu kao tužilac Garison u Stounovom remek-delu. (Jedan je kritičar napisao: ,,zamislite onu scenu sa Saterlendom na klupi – razvijenu u sat filma, e to vam je poslednja trećina!“)

Nolan ima tezu i to kakvu, i upakovao ju je u vizuelni i zvučni vrtlog koji ošamućuje. Da li on, ipak, ponekad previše objašnjava i crta? Pomenuh onu scenu razgovora Ajnštajna i Openhajmera. Stros ostavi dva velikana da ćakulaju a kada se vrati, mimoiđe se s ljutim Ajnštajnom i on je uveren da ga je Opi istračario. I to ne ostade tajna, ama ne – rekoh već šta Nolan kaže da su pričali. Ili kada je veza Džin Tatlok (Florens Pju) i Openhajmera morala biti dotaknuta u isleđivanju, to je ilustrovano nadrealnom scenom seksa usred kancelarije i pred istražiteljims: gola Florens opkoračila golog Opija. A Emili Blant preneraženo gleda. Nolan nam tako crta „razgolićenost“ jadnog naučnika pred paranoičnim birokratama. Spavaš li mirno, Nolane?

Ne znam zašto se taj period u američkoj istoriji zove „lov na crvene veštice“?  A onoliki montirani staljinistiki procesi samo moskovski procesi? Pa i ovde se pokazalo da je Opi bio glup: trebalo je odmah da prijavi Hakona Ševalijea (Džeferson Hol) i zaista je među naučenjacima postojao korisni idiot u vidu Klausa Fuksa. Ta scena u kojoj Ševalije poziva Opija na izdaju je izvanredna: bledilo na Holovom licu: da li je bled od straha da će ga sada Opi prijaviti, ili se plaši u ime prijatelja da bi ovaj pristao? Naravno, nema prijatelja u tom svetu, u tim svetovima, ama nigde, novac koji je Openhajmer davao za antifašiste u Španskom građanskom ratu, morao je ići preko komunističke partije i nije ni završio tamo gde treba već u džepovima partijske birokratije i fizičar nije bio ni prvi ni posednji koji je bio korisna budala na taj način. Edgar Džej Robinzon je bio jedan od njih. Ali zašto „lov na crvene veštice“? (Zašto se cigani prozvaše „delije“, a mi ostadosmo grobari? Hoću da se zovemo Man in Black!) Makartizam je bila legitimna američka Sablja protiv realnog neprijatelja, pokazalo se da je bilo tušta i tma spavača i špijuna i korisnih idiota. Procenat nevino optuženih je minimalan. Openhajmer je svojim postupanjem sâm izazvao sumnju a onda i nevolju. Inače bi preživeo pûko jevrejstvo i prcanje s komunističkom medenom zamkom.

Simpatičan je jedan dijalog na koleždu kada profesori fizike hoće da osnuju sindikat. Ernest Lorens (Džoš Hartnet, neprepoznatljiv; više liči na Nebojšu Dugalića) pita oduševljene sindikalce: „Koliku platu imate?!“ a jedan pokuša da odgovori: „Nije to bitno, u suštini smo isti kao rudari...“ Ali, naredba Huverova je da se prekine osnivanje sindikata. Openhajmer preuzima na sebe da obustavi tu rabotu, jer je privučen neformalnom Lorensovom ponudom da se pridruži Projektu Menheten, inače strogo poverljivom a za koji ipak svi znaju. Primali su oni sve i svakog, jer kako reče Openhajmer generalu Grouvzu: „Jeste rizik da će biti krtica, ali ako se primeni rešeto, Nemci će nas sigurno preteći!“ Pragmatizam je prevagnuo. I ta reč – pragmatizam – jedna je od ključnih za razumevanje filma. U vrelim političkim raspravama na početku, Openhajmer kaže Džin Tatlok: „To je redukcionizam“, a ona mu odgovori: „Ne, to je pragmatizam!“ Kada je Openhajmer, pošto mu je General Grouvz (prehvaljeni Mat Dejmon) pomazio sujetu i postavio ga za direktora projekta uprkos šarenom dosijeu, predložio da pozovu sve Jevreje fizičare na svetu, pa i iz Nemačke zbog antisemitizma, pa kada je jedan od njih pristao i došao u Los Alamos, pita ga Openhajmer: „Otkad si ti postao Britanac?“, ovaj odgovara: „Otkako je Hitler rekao da nisam Nemac!“

Teško je bilo imati Ajnštajna ili Openhajmera za oca. Dvoje dece u domu Kiti i Roberta samo plaču, majka pije i ne može da ih sluša i Opi ih onda odnese drugaru Hakonu Ševalijeu na čuvanje. Kenjkava deca i džangrizave žene -> pun ih beše Los Alamos. U jednoj sceni general Grouvz kuka zbog toga, jamačno imajući u vidu troškove.

Dve ženske uloge postoje, obe služe za seksualno zadovoljavanje velikog naučnika. Jedna je verovatno medena zamka iz komunističkih redova, Džin Tatlok (Florens je inače seksi kao Jovana Jeremić pre farbanja i meni je slatkica), druga je verna ljuba Kiti, na kvarno preoteta od kolege. Bore na nosu Emili Blant dok se mršti su naprosto očaravajuće. Ona je glumila iako joj je tekst bio tanak. Da li je to maska, te borice? Nolan nam stounovski sugeriše, kao u Džej-Ef-Keju, da Džin nije počinila samoubistvo, kako glasi izveštaj mrtvozornika, već da je umorena na način na koji je umoren Džo Peši, to jest njegov lik Dejvid Peri.

Film je šarmantan i u očiglednim pristrasnostima, ne ispušta gledaoca koji nema priliku da misli svojom glavom, furioznog je tempa ovaj uradak, prve dve trećine su jedna atomska bomba koja zaslepljuje i zaglušuje, a poslednja trećina je dociranje u vidu Garisonovog završnog monologa.

Atmosfera antikomunističke paranoje 1950-ih – iz pragmatizma (ha!) gurnuta u drugi plan tokom projekta u Los Alamosu – sada je obuzela sve i svakog, ali ni to ne bi bilo dovoljno da Openhajemer postrada da nije bilo te njegove arogancije: on je naprosto bio elektron daleko od toga bude slavljen i mažen i pažen do kraja života, ali koštala ga je jedna šala i jedno nepristojno ophođenje što je zauvek pozledilo sujetu manje talentovanog čoveka (Stros) i vlastodršca koji zna da umetnici i naučenjaci nisu dostojni đon da mu ližu (Truman).

I ovaj je film poduka intelektualcima svih felâ, kojima zbog sujete dođe milo da rade za vlast pod krinkom opšteg dobra: biće iskorišćeni i bačeni kao isceđeni limun.

Nolana je, znači, zaposeo Stounov duh. Sve one pohvale vizuelnosti (i auditivnosti) filma zasluga su i montažerke Dženifer Lejm i glavnog montažera zvuka Ričarda Kinga. Lejmova montira neumorno, ima tu toliko kratkih kadrova koji unose dinamiku u dijaloge tokom kojih se samo pije čaj, taj tempo podseća na prvih 45 minuta u filmovima Majkla Ćimina (on posle toga popusti). Nisam mogao da se ne setim i nekih kadrova Tarantina i Skorsesea, zovem ih „subliminalnim“ iako nisu, ta montaža stvara dinamiku, ne daje se gledaocima prilika da predahnu. Ludvig Jeranson je kompozitor i on je glasan kao i tutnjava koja se često pričinjava Openhajmeru, gudači u duru oplemenjuju, na primer,  onaj doli zum do bombe, koja inače izgleda kao krmača s flasterima. Muzika kao da nikada ne prestaje.

Ima tu mnogo paralelizama i simbola. Rami Malek igra Dejvida Hila i ima manje od 3 minuta vremena na platnu. Ipak onu scenu u kojoj ga Openhajmer grubo odgurne i odbije da potpiše peticiju za odustajanje od daljeg pravljenja atomske bombe, smatram jednom od ključnih. Hilu ispadne penkalo. Ali Hil se zbog toga nije naljutio. Štaviše, njegovo svedočenje je uništilo Luisa Strosa. Paralelizam sa Strosom. Hil je oličenje čestitosti, on je Openhajmeru oprostio aroganciju... Simbol krugova u vodi kada kišica tek počne da rominja. Sunčeve protuberance. Pominjanje Džona Kenedija koji loše misli o Strosu... Bogat je film. Da li, ipak, u ponečemu zasenjuje ono što nije rečeno? Ne znam sad.

Vizeulno i pripovedački film nema greške. Nolan je rekao šta je hteo, on je dao stejtment, nema šta. Da li se sadržajno može nešto zameriti? Primedbe u pravcu „a nije pomenuo Indijance, pa zračenje u okolnim selima i gradovima, pa đe su Srbi naučnici pa đe su Egipćani, Cincari i Goranci među naučnicima, bila ispovest kafe kuvarice u Ilustrovanoj 1976...“, mogu se postaviti, ali neka postavljači tih primedbi sami snime film sa izostavljenim elementima. Openhajmer nije umeo da nosi slavu i zasluge. A ipak nije bio zamlata koja je hodala nezašniranih pertli. Nije bio gnjida i osvetoljubiv, pre je bio naivčina. Jeste bio sujetan, ali zbog sujete nije gazio preko leševa. (Ouch, pun intended.)

Pogani virtue signaling ili kako tuđim kurcem mlatiti gloginje

Ovo je (link na kolumnu Nemanje Rujevića u Danasu) jedan od poganijih članaka u tzv. slobodnijem delu naše štampe. Treba ga analizirati reč po reč, rečenicu po rečenicu. Tužno je i uznemirujuće što autor nije glupander; on tačno zna šta piše, ali pazi gde će da uposli inteligenicuju do kraja, a gde će da bude normalizator tipa Klačar ili neki ucenjeni bivši liberal.

Rujević 'ladi jaja po Nemčiji; za evropsku platu, u uniformno nameštenoj gajbi puši na terasi da mu ne bi detektor za požar opalio tuš i za doručak krka stišnjenu šunku s organskim jajcima na ulju s omega 3 masnim kiselinama. Gleda čika Europu kroz sintetičke zavese iznajmljene novinarske gajbe.

Uglavnom "klačari" i piše o bazbednim temama, s povremenim ispadima u vidu libekovštine (kao u vreme pandemije kada je zagovarao zaražavanje radnika da bogatuni ne bi falili za profit), s prezirom prema najamnim radnicima i sa mišabrkićevskim receptima za "održivi razvoj".

Pre nekoliko meseci imao je nekoliko dobrih tekstova povodom eksploatacije slešer zločina u medijima. Čak je i AV-a bockao, prosto da čovek pomisli da je ovaj tip u Hamburgu odnekle saznao da će ambasade opet promeniti vlast...

Onda se vratio na fabrička klačaristička podešavanja buneći se protiv zabrane pušenja: niko se tako krvnički ne bori za demokratiju kao pušači i obožavaoci klanja jaganjaca.

A ovaj tekst je dno dna. Čitav je prožet bednim, tetkastim virtue signaling-om. Naime prosipanjem suza za utopljenim emigrantima i zameranjem drugima što "nisu nešto učinili", a da on sam, naravno, nije ništa učinio osim što je na terasi ispušio kutiju "laki strajka" i kucao po tastaturi i dobio evropski honorar. I lajkove kako je duševan i pametan.

Pritom je pomenuo čuveni slučaj utopljenog dečaka na obali Turske. To je po njemu "simbol sramote EU". Ajde!

Pre svega, da li je Rujević makar dao koju siću nekom klošaru a kamoli udomio nekog izbeglicu? On je široke ruke tuđim buđelarima kada bogatim zemljama EU laganica preporučuje da udome nekoliko miliona, desetina pa i stotina miliona izbeglica, pa šta ako će im se smanjiti standard (a u oblačiću se čita: "Ionako su to sve popljačkali u Indiji i kolonijama, plus minuli rad crnaca i Indijanaca")?

Zašto bi taj leš na obali Turske bio sramota EU? Turska nije u EU. Dalje, EU je davala i daje grdne pare Turskoj da, prema potpisanom sporazumu, spreči dolazak izbeglica i preuzme određene kvote. Turska uzima pare od zle Europe, a onda DOZVOLJAVA krijumčarenje i prolaz izbeglicama uzimajući i njima velike pare. Dupla zarada. Granična flota se pravi toša.

Taj dečiji leš je sramota jednog diktatorskog režima izvan EU (ali nažalost u okviru NATO pakta), a ne EU.

Treba podsetiti da je otac tog dečaka bio u čamcu, da je taj otac bio švercer izbeglica i da je svesno pretovario čamac. I da je saučesnik u tome - -> Turska. Koja je uostalom višekratno pretila EU slanjem izbeglica kao da su to neki žetoni u nekoj stonoj igri.

Slika tog dečaka se -- zbog kretenske manipulacije u masovnim medijima -- pretvorila u optužbu protiv Evrope, iako je krivac drugde. I ne samo to, već se tim dečijim lešom manipuliše i ucenjuju se suverene zemlje da prime bez ikakve provere stotine hiljada ljudi koji verovatno samo žele porše i socijalnu pomoć i besplatnu gajbu.

A leševi iz pariskog kluba "Bataklan" su tabu i nezvanično je na te slike stavljen embargo jer one navodno "pojačavaju islamofobiju".

Sve je to Rujević lepo preskočio i "signalisanjem vrline" i poluistinima zadobio mnogo lajkova. A nasrao se za sve pare.

Apokalipsa, kataklizma, smak, pomračenje

Približava se kraj dugog, toplog letovanja.

Preživeo sam grčke požare

a i srpske jednoćelijske oluje

i grad veličine oraha, pomorandže, lubenice.

I s tim u vezi nestanke struje.

Za spaljene turiste organizuju pepeljare

za nestalima, pak, raspisuju poternice.

Širok je asortiman sranja:

Izgoriš u autu nasred puta

upuca te sin ludog oficira

sakriju ti leš u gomili šuta

ili te strašna bakterija inficira.

Ali to je sve mala maca

u poređenju s brejking njuz:

odapelo kuče sisate pevaljke

pevač namontirao obrve

srpska majka se odrekla jetrve

u prvom kolu lige odmah nameštaljke

nema dna naša kaca

sve je to šlajm, proliv i sluz.

Vraćam se u govna tečna

sve do nosa

biće opet kao kod knjaza Miloša

kazna za pedere:

davanja državi mesečna

onaj na TV uživo će da sere

dok čekamo formiranje novog DOS-a.

Snežni čovek

Uvek sam mislio da je SNEŽNI ČOVEK najbolji Albaharijev roman. Bio sam uveren da se u knjizi nalazi najbolji opis zapadnjačkog praznoslovlja o raspadu Jugoslavije, nešto u stilu: "Moralo je tako biti..." bio sam uveren da to piše u knjizi, da se izgovara na nekom prijemu/koktelu ubrzo pošto je glavni lik došao u Kanadu. I ne mogu da nađem to mesto. Pamtim i mnogo ispijenih čaša od pomorandži u romanu, ali ni njih ne mogu da nađem.

 

Reči su uvek sporije od istine. Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oći.

"Došli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve ćemo učiniti da

vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.

"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?""Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama

uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa

uveće, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reći, iako naizgled iste,

kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uveče može

da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuje negde oko ponoći;

po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, das mo je svi

zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje,

posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,

kao što neki ljudi ne veruju u boga; ništa me nije moglo ubediti.

Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo",a posto sam

o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se

pretvorila u

neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek

zamenjivao

rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu

"tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem.

Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.

Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.

Ako zemlja u kojoj živim, nije vise moja, a kuća ukojoj stanujem pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?

... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto

znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.

U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se

jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života,

proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao

muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne,samo promene---

OUR KIND OF TRAITOR (2016 British movie)

 

 r.: Suzan Vajt; ul.: Evan Mekgregor, Stelan Skarsgor, Demijan Luis, Ališa fon Ritberg, Karirani Đoka

 UŠTOGLJENI HARI PALMER

Pričinjava mi se stalno tailor umesto traitor. Le Kare je ovde malo jednostavniji nego inače i ima nagoveštaja nekakvog hepienda, polovičnog. A nema brutalnog mučenja, npr. kačenja katode i anode akumulatora za jajca, čupanja noktiju i sl.

Film je ukrao Stelan Skarsgor. (U francuskom rimejku igrao bi ga Depardje, a mogao bi i Zlatko Burić.)

 

Ideja o istočnoevropskom (ili orijentalnom) barbarogeniju oduvek je postojala kod pisaca špijunskih romana (kao kod bradatih engleskih književnica ideja o kuratim Latinima koji pojebu pa odu u legendu) – dobri Bugarin u romanu A Coffin for Dimitrios Erika Amblera odličan je primer, ili nepotistički Karim u Flemingovom From Russia With Love. Ovde je to grmalj Dima, ruski mafijaš dobrog srca, u tumačenju pomenutog Stelana Skarsgora. Film deluje derivativno, ne znam iz kog razloga (haha). 1) Jal zato što rabi glumce kao fudbalere na pozajmicu na 6 meseci (MekGregor kao Peri MakKendrik tako liči na svog pisca iz senke, Adama Langa a lik  Hektora (Demijan Luis) fizički liči na Majkla Kejna kao Harija Palmera iz prvog Dosijea Ikpres: iste očale, sklonost ka kulinarstvu, kao da je Demijen dobio zadatak da imitira Kejna u tok šouu kod Grejema Nortona;  2) jal zato što su imena asocijacije na likove iz drugih filmova (Dima, Longridž, Princ); 3) jal zato što Vajtova depalmovski citira ruske snegove i šaš iz filmova o hladnom ratu iz 1990-ih. Dojmilo me se to ukazivanje na Harija Palmera, pa ću primetiti da je Hektor Demijana Luisa ipak lišen ljubavnih eskapada i nekih ličnih idiosinkrazija, njegova ljubav prema kuvanju se otkriva tek na kraju u – kao nakalemljenom – rešenju s polusrećnim krajem.

I sada je moralo da počne s dva prividno odvojena događaja, premda pametan gledalac zna da će onaj pištolj s početka na kraju da opali, fala Čehovu. Koji pištolj? Poklon, koji jedan od sub-bosova daje glavnom bosu na poklonjenju, e da bi u narednim minutima filma bio surovo likvidiran sa sve familijom. A pištolj pokupljen. U cevi tog pištolja će se na kraju kriti taj polovični hepiend. Plaćen životom, to jest.

Drugi događaj koji sledi jeste „slučajni“ susret profesora književnosti, Perija, koji romantičnim putovanjem pokušava da spasi brak sa zgodnom crnkinjom (protraćena uloga Naomi Haris, koja igra mešavinu majke i eskort đevojke) i Rusa Dime. Evan koji igra profu sazreo je, a Stelan Skarsgor (Dima) je ostario kao vino, dočim su obojica pustili kosu. U tipičnom špijunskom mamcu, dok su okruženi sumnjivim tipovima („iz kriminogenog miljea“), Dima nagovori naivnog intelektualca da prihvati piće (a teško žabi u vodu!) da bi mu demonstrirao kako ima eidetsko pamćenje. „Pokaži mi svoju kreditnu karticu!“, kaže on i onda ponovi svih 16 cifara. Le Kare ovde krade (ili pozajmljuje) štos iz „39 stepenica“. Kao što je motiv šlagera iz „Dame koje nestaje“ već milion puta ukraden, pa i u Jumpin' Jack Flash, da, da, drugovi...

Ostalo je stari, dobri Le Kare, jer on uvek piše istu knjigu. Ali apdejtuje se, toliko je u toku da koristi kamere, mobilne telefone, satelite i internet kao mator. Pardon, kao klinja. (Eto, i to je nešto novo u našem cajtgestu.) On bar zna kako je lako biti izdajnik u korist Rusije... I skrozirao je mafijašku diktaturu Rusije. Ovaj roman nije zakučast i višeslojan kao, na primer, „Krpar, krojač, vojnik, špijun“ ili  „Noćni menadžer“, i Le Kare nije toliko emotivan kao u „Delikatnoj istini“ ili Spionerens arv (neke knjiga sam pročitao u norveškom prevodu na Kritu, moja gazdarica je imala gomilu knjiga na poslugu gostima).

Kao da je uzimao gotove module i spajao ih.

Film se nije potrudio da bude nešto više, nema gorčine, cinizma, velikih preokreta, nema đusa... Dva su dobra štosa jedino što pamtim: to što je Dimina ćerka zatrudnela s telohraniteljem, i kada Hektorov šef odbije da iz keca dâ azil Dimi i celoj familiji „A ne, imamo loša iskustva s ruskom mafijom a sada još i svu rodbinu da mu udomimo, nema šanse”, na šta Hektor uz smešak kaže: „Ali, Bili, oni izdaju svoju zemlju...!“ I tada sam morao da se prisetim „Ruske kuće“, kada Šon Koneri kao Barli šapuće na uvo preneraženom sovjetskom diplomati: „Spreman sam da izdam svoju zemlju, poveži me s kim treba!“ Barli to čini iz ljubavi prema Ruskinji Mišel Fajfer, a Dima da bi spasao familiju i jer je „uvideo da je Putin surovi diktator (haha)“. I da, i to rešenje u „Ruskoj kući“ je malčice neplauzibilno, mada ima i gore, ono kada agent CIA Majls (Volter Matau) u filmu Ronalda Nima Školice ode iz CIA i počne da objavljuje roman u nastavcima, pošto je s koferom (bez točkića!!) došao k Glendi Džekson da se ljubaka s njom. A CIA ga moli da ne piše. Ma idite, begajte.

Ovde ima tragike, ima špijunske hobotnice, ali kraj ukazuje na svetlo na kraju tunela. 

(Ovo je bio poslednji film koji sam gledao na Kritu pre padanja na malteškog magarca; prekjuče u jednoj sitničarnici u Bugibi, među gomilom polovnih knjiga za plažu, naletim na Our Kind of Traitor. Baš sam se obradovao. Cena: 2 evra. A pre pandemije i Putinovog rata --> bilo bi 23 centa. Ali, cena repromaterijala, zakup kontejnera koji čame u Kantonu, Šangaju, Bariju i San Francisku, zabrana letova ruskim aviokompanijama, mito za bugarske, grčke i makedonske carinike... O, živote lutalico.) 

HOPE SPRINGS (2012 American movie)

 

 r.: Dejvid Frankel; ul.: Tomi Li Džons, Meril Strip, Stiv Karel

 IMA SEKSA ZA MATORCE

Posle East, Love, Pray – i ovo je moralo na patologiju. (Jer, isti je film, samo za naše ugrožene penzose koji čekaju vitamine, 6000 rsd da kupe unucima limun i čoko-bananice i dele lekove na pola, da im duže traje.)

Reći ću (spojlovaću) samo ovo: Meril Strip i Tomi Li Džons prihvate savet bračnog terapeuta (Stiv Karel?!) da osveže bajati brak tako što će da odu u porno bioskop i da mu ona tamo popuši.

Rečeno bi trebalo da bude dovoljno da vas odvrati od gledanja. Ali ja sam doktor, pa moram da pogledam.

Scenaristkinja je kao („mala“) devojčica pisala bajke. Kao („velika“) ženetina napisala je scenario za Oblik vode onog Giljerma. I to bi nekima trebalo da bdue dovoljno.

Bračni par se konačno oslobodio dece i umesto da se obraduju i da na miru gledaju reprize Pavićevih serija na prvom kanalu američke televizije uz kancerogeni čips, oni spavaju u odvojenim sobama i uzdišu. Eh, što ti je otuđenost. Verovatno jedan hrče a drugi prdi. San svih snova preživelih bračnih parova – da opet budu sami – ovde je problem. Jer opet se traži veće i pored pune vreće. Drugarica s posla kaže Arnoldu Somsu (Tomi Li) da je – u sklopu svoje korizme – kupila boravak u resortu za rešavanje bračnih problema za njega i suprugu (Kej = Meril Strip). Resort vodi čuveni bračni terapeut Berni (Stiv Karel). Elizabet Šu je ta drugarica i slavna je lista epizodista, otprilike kao lista zvanica na koktelu doktora Oza.

Tomi Li Džons (a trebalo je da igra Džef Bridžiz u prvobitnim planovima) ovde glumi gunđala tipa Džordž protiv(u) antihrista Denisa, on je Volter Matau u telu bivše zelene beretke. I mora da bude osećajan. I da...plače. O, bože. Bračni par Soms odavno ne zna šta je seks. Ne moraju da dele tablete za pritisak i živce kao naši penzosi koji primaju peMziju na 15 dana i skupljaju plastične kese, ali brate, i njihova je muka pregolema: kuća s okućnicom, mnogo spavaćih soba, treba 3 kupatila čistiti „Čarlijem“, treba ljuskama od jaja hraniti zemlju u ružičnjaku, šišanje travnjaka nije šala, osim toga, tu je otuđenje, strašna američka boljka, od koje toliki našijenci (moleri, šalabajzeri, konobari, električari, đubretari, pekari, kasiri, večiti studenti glume i savršenog angleškog) tamo noću némo plaču za burekom i grizu navlaku za jastuk. Koji kornflejks za doručak izabrati, da li jaja na oko ili kajganu, to su pitanja pred kojima su Kantova pitanja boranija.

To što komičar igra psihoterapeuta mogu da razumem samo kao vic reditelja. Jer to što on kenja, to je Mont Everest od brabonjaka. Ali svi se prave da je to piramida od profiterola.

Ako preživite pokušaj pušenja u porno bioskopu, ostaje romantična večera. Koja na prvi pogled ne uspeva. Ali onda odjednom muž pokuca na ženina vrata. Ne znam kako se to doživljava u malim socijalističkim stanovima.

Meril Strip ne bi smela da nosi suknje. (U filmu The Post iz 2017 bilo ju je nemoguće gledati u toj odevnoj pojavi.) Rekoh li da je ne podnosim? Osim u onom filmu Vudija Alena gde je bila mlada i prozračna kao nordijska vila.

Film je bio hit na blagajnama. Za Božić i Uskrs se otad prikazuje u staračkim domovima. Ako gledate, obezbedite lavore za povraćanje.